Elena sa ćerkama beži iz Hersona, od Božića otišle stotine ljudi: "Rusi nas granatiraju 80 puta dnevno"

Više od 400 ljudi je napustilo Herson od Božića, nakon naglog povećanja intenziteta ruskog bombardovanja grada. Među njima su Elena i njene tri ćerke, koje su napustile grad vozom u evakuaciji koju je omogućila ukrajinska vlada, piše BBC.

Nika, 13-godišnja Elenina ćerka, obema rukama je napravila oblik srca, mašući na pozdrav svojoj najboljoj prijateljici Ini, koja je bila pritisnuta uz staklenu pregradu koja deli predvorje železničke stanice u Hersonu od čekaonice. Nekoliko trenutaka ranije zagrlile su se i zaplakale. Ina je poljubila Asiju, žutog psa jazavičara umotanog u toplo ćebe kojeg je Nika nosila u naručju.

Preporučujemo

Devojke nisu znale kada bi opet mogle da se vide. Nikina porodica napuštala je Herson, ne znajući gde će na kraju završiti. Prvi cilj im je da dođu u grad Hmeljnicki na zapadu zemlje uz nadu da će tamo dobiti pomoć. Proteklih nekoliko dana u Hersonu jednostavno je bilo previše za Nikinu majku Elenu.

"Pre su nas (ruske snage) granatirale sedam do deset puta dnevno, sada je to 70-80 puta, ceo dan. Prestrašno je. Volim Ukrajinu i svoj dragi grad. Ali moramo da idemo", kazala je Elena. Stotine ljudi odlaze same, a ogromna kolona automobila čeka na kontrolnoj tački koja vodi iz Hersona.

Foto: Tanjug/AP

U koloni je puno prestravljenih civila. Jedna od njih je i Irina Antonenko, koja je bila u suzama kada su novinari BBC-ja prišli njenom automobilu da razgovaraju s njom.

"Ne možemo više. Granatiranje je tako intenzivno. Ostali smo sve ovo vreme i mislili da će proći i da ćemo imati sreće. Ali pogodili su kuću do naše, a granatirana je i očeva kuća", rekla je.

Irina planira da otputuje u Krivi Rog, grad u središnjoj Ukrajini gde ima porodicu. Trenutne scene iz Hersona su u potpunoj suprotnosti s radošću stanovnika nakon oslobađanja grada 11. novembra. U blizini mesta gde se mnoštvo okupilo mašući ukrajinskim zastavama, kako bi proslavilo oslobađanje od ruske kontrole, minobacački napad na Badnje veče ostavio je jedanaest mrtvih i desetine povređenih.

Među poginulima su socijalna radnica, mesar i žena koja je prodavala mobilne SIM kartice, odnosno obični ljudi koji su radili ili posećivali središnju gradsku pijacu. Ukrajinska vlada navodi da je Herson tog dana 41 put gađan minobacačima. Rusi pucaju s istočne obale reke Dnjepar, gde su se povukli, što znači da je plovni put de facto postao linija borbe na jugu Ukrajine.

Herson je strateški važna regija, koja se često naziva vratima Krima. Mnogi analitičari tvrde da je Rusija tamo sada prisiljena da zauzme odbrambenu poziciju. Ipak, teško je pretpostaviti šta pokušavaju da ostvare granatiranjem Hersona. Osim minobacačkih granata, upotrebljavaju i zapaljivu municiju.

Takođe je nejasno da li ukrajinska vojska pokušava da povrati kontrolu nad područjima na istočnoj obali reke. U gradu gotovo ne postoji predah od neprestanog zvuka minobacačkih napada. 56-godišnji Serhij je ubijen dok je spavao, kad je njegov dom pogodila granata.

Dan nakon njegove smrti 82-godišnja majka Tamara je u ruševinama došla da traži njegov pasoš.

Trebao joj je dokument kako bi mogla da preuzme njegovo telo iz mrtvačnice.

"Imala sam osećaj da će nešto poći po zlu tog dana. Jer sam razgovarala s njim (preko telefona) i nagovarala ga da izađe iz kuće. Nije i to je bilo to. Životi su nam uništeni", rekla je uplakana žena.

Želja stare majke da sinu omogući dostojanstven oproštaj opasna je jer nijedan deo Hersona nije siguran. 39-godišnja volonterka Crvenog krsta Viktorija poginula je u eksploziji minobacačke granate nedaleko od sedišta organizacije u Hersonu. Njena majka Ljudmila je novinarima pokazala medalju časti koju je Viktorija dobila.

"Jako sam srećna što je pomogla mnogim ljudima. Bila je tako ljubazna. Ali to je i bolno za mene. Moram da se oporavim i podignem njeno dvoje dece. Kažem im da treba da budu ponosni na svoju majku jer je heroj", kazala je. Viktorija je živela u podzemnom skloništu Crvenog krsta sa svoje dvoje dece. Oni nastavljaju da žive tamo, gde im grupa volontera pruža utehu i zaštitu.

"Kad neko tako blizak umre, teško je. Ali ako odustanemo i prestanemo, onda bi njena smrt bila uzaludna. Radimo na tome da ljudi žive. Sve ostalo je sporedno", rekao je volonter Dmitro, Viktorijin prijatelj. Stanovnici Hersona moraju da budu spremni na to da su njihove porodice i prijatelji svakog trenutka izloženi opasnosti.

Kad nekoliko trenutaka kasnije eksplodira još bombi, Dmitro nervozno hoda pokušavajući da dozove svoju ženu. Ima dvoje dece.

"Oni ne žele da odu. Oni se brinu za mene, a ja za njih. Tako živimo. Ono što me najviše ljuti je to što oni (ruske snage) uvek gađaju civilnu infrastrukturu. Kuće, stambene blokove.

Nemoguće je razumeti logiku iza ovih napada", rekao je Dmitro.

"Skoro nikad nemamo struje ili vode. Ponekad dođe nakratko i opet nestane zbog granatiranja. Noću je jako zastrašujuće. Ipak, još uvek imamo plin i možemo da se ugrejemo", ističe Larisa, stanovnica Hersona.

Desetine hiljada civila još uvek živi u Hersonu, ali ih je regionalna uprava barem dva puta ove nedelje pozvala da odu. Herson je grad izložen nemilosrdnim i neselektivnim napadima.

(Telegraf.rs)