"To je bila nameštaljka, prevarili su nas": Kako je rudnik uglja progutao čitavo selo

U svesci na linije, Bole Nat Sing Armo (28), mladić u plavoj majici i sa kačketom crtao je mapu svog sela. Uperio je pero u sredinu da označi hram u kome je živelo seosko božanstvo. Na zapadu je zabeležio naselje od više od 200 kuća u kojima su rođeni i odrasli on, njegov otac i deda. Zatim, na severu, još jedan hram za žensko božanstvo. Ovako je izgledalo njegovo selo Kete do pre devet godina, kada ga je uništila kompanija pod kontrolom konglomerata vrednog 260 milijardi dolara. Konglomerat je dobio ime po svom vlasniku, najbogatijem čoveku Azije, Gautamu Adaniju.

Selo se nalazilo u centralnoj indijskoj državi Čatisgarh, na obodu guste šume Hasdeo Arand - jedne od retkih netaknutih šuma u ​​Indiji, koja se prostire na više od 1.500 kvadratnih kilometara.

Preporučujemo

Zemlja je dom retkih biljaka poput epifitskih orhideja i smilaksa, ugroženih životinja kao što su lenjivci i slonovi, i drveće sala toliko visoko da se čini da se češa o nebo.

U šumi je, prema procenama, i oko 5 milijardi tona uglja. Ovo uglje je blizu površine što ga čini lakim za rudarenje.

Federalna vlada podelila je region na 23 "bloka uglja", a za šest je odobrila rudarenje. Grupa Adani je sklopila ugovore za rudarenje četiri od šest blokova, uključujući i onaj koji okružuje Kete i okolna sela. Rudarenje će uništiti najmanje 1.000 hektara šume. Blok ispod Ketea ima oko 450 miliona tona uglja, vrednog oko 5 milijardi dolara.

Indija je drugi po veličini svetski proizvođač i potrošač uglja (odmah nakon Kine), a priča o Keteu je ista kao i one u ostatku zemlje. Davne 1998. procenjeno je da je više od 2,5 miliona Indusa raseljena od 1950. zbog projekata rudarenja. Još mnogo njih je raseljeno do danas.

Sektor uglja proizvodi oko 70% godišnje električne energije u zemlji i zapošljava najmanje 2,9 miliona ljudi. Dok se Indija obavezala da će smanjiti svoje emisije ugljenika za 45% ispod nivoa iz 2005. do 2030. godine, ne planira da postepeno izbaci ugalj.

To je loša vest za životnu sredinu, ali dobra za korporacije kao što je Adani. Poslednje tri decenije, Adani je izgradio konglomerat tako što se "ušuškao" u svaki segment ekonomije Indije - od kanalizacione mreže do prikupljanja podataka, proizvodnje jestivog ulja do solarnih panela, transporta i medija.

Čak i jabuke koje se prodaju u Nju Delhiju imaju nalepnicu Adanija. Iako je poslova mnogo, malo je onih koji donose veći profit od uglja.

Do pre nekoliko godina više od 90% uglja iz Indije rudarile su kompanije koje su bile u vlasništvu države. Međutim, poslednjih godina, pod administracijom premijera Narendre Modija, posao sve više preuzimaju privatne kompanije. Najviše koristi tu je izvukao Adani, piše Guardian.

Dok Gautam Adani širi svoje carstvo, njegov uticaj na najvišim nivoima indijske vlade je bio pod lupom. Adani blisko sarađuje sa uticajnim političarima, rekao je novinar Paranjoj Guha Takurta pre nego što je indijski sud izdao nalog protiv njega zbog "očiglednog klevetanja milijardera".

"Nazovite to kroni kapitalizmom, nazovite to oligarhijom, nazovite regulatornim zarobljavanjem, ovo je ukratko priča o Adaniju“, rekao je on.

Aktivisti, istraživači i političari izrazili su zabrinutost zbog toga kako Adani prolazi na tenderima i kako kompanija, koja sarađuje sa vlastima, uzima zemlju od ugroženih zajednica.

Postoje i pitanja o navodnoj protekciji vlade prilikom dodeljivanja ugovora Adaniju, iako je kompanija dosledno negirala bilo kakve takve tvrdnje.

"Adani je veliki manipulator", tvrdi Alok Šukla, koordinator mreže grupa za ljudska prava u Čatisgarhu.

Šukla kaže da su Adanijeva moć i novac imali snažan, negativan uticaj na zajednice i lokalne vlade širom Indije. U oktobru 2021. godine, stotine seljana iz Hasdeo Aranda pešačili su 300 kilometara tokom deset dana do glavnog grada Čatisgarha, Raipura, zahtevajući otkazivanje svih projekata iskopavanja uglja u šumi.

Adani je treći najbogatiji čovek na svetu i njegov uticaj širi se daleko van granica Indije. U Kvinslendu u Australiji, njegova kompanija je razvila otvoreni rudnik uglja "Carmichael", veoma kontroverzan projekat izgrađen na zemljištu za koji su neke lokalne starosedelačke grupe tvrdile da je dobijen bez njihove dozvole, iako su izgubili svoju pravnu ponudu da blokiraju rudnik po ovoj osnovi.

Nedavno je Adani postao fokus protesta u Velikoj Britaniji, nakon što je Londonski muzej nauke najavio da će otvoriti galeriju Energy Revolution, fokusiranu na zelenu energiju, 2023. godine, uz sponzorstvo podružnice Adani.

Adanijevi predstavnici već dugo negiraju da su projekte dobijali "ispod ruke".

"Kao odgovoran korporativni građanin, Adani Grupa je uvek obavljala svoje operacije potpuno u skladu sa zakonima zemlje“, rekao je portparol Adani Grupe putem mejla.

"Adani grupa ostaje usklađena sa pozicijom Indije o održivosti“, nastavili su, dodajući da kompanija planira da potroši više od 70 milijardi dolara na "prostor za tranziciju energije" u narednoj deceniji, uz ogromna ulaganja u obnovljive izvore kao što su zeleni vodonik, solarna energija, energija vetra...

"Ovo nas stavlja na pravi put da budemo najveća svetska kompanija za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora do 2030. godine", naveli su iz kompanije.

Iako je Gautam Adani gotovo svaki dan u vestima, retko pristaje na intervjue.

On je sveprisutan i neuhvatljiv u isto vreme. Globalno sedište kompanije je u Ahmedabadu, najvećem gradu u zapadnoj indijskoj državi Gudžarat, ali se njena moć najoštrije oseća u malim selima širom zemlje. Kritičari kažu da metode koje je Adani koristio da dobije saglasnost zajednica za industrijski razvoj pokazuju "tihe načine" na koje velike korporacije sada rade, u Indiji i drugde, kako bi osigurale da dobiju ono što žele.

Imet Bole i njegov stariji rođak Patar Sai Armo su krajem 2020, u maloj fabrici za proizvodnju deterdženta koju su sagradili na oko četiri sata vožnje od svog rodnog Ketea. Rođaci su Gondi, jedno od 700 domorodačkih plemena u Indiji, od kojih mnogi žive u šumovitim područjima.

Foto: Shutterstock

Oko 9 odsto od 1,3 milijarde stanovnika u Indiji pripada tim plemenima, koje zovu Adivasis. Mnogi od njih zarađuju manje od dolara na dan.

Iako ove zajednice žive u šumama hiljadama godinama, tek je 2006. godine usvojen zakon koji im priznaje pravo nad zemljištem. Ipak, to nije bilo dovoljno da se Kete sačuva.

Da bi mogla da se napiše priča o tome šta se zaista dogodilo ovom selo, bilo je potrebno intervjuisati na desetine porodica koje su nekada u njemu živele, pre nego što su raseljeni svuda po Čatisgarhu. Među njima su i vlasnici lokalnih prodavnica, novinari i vladini činovnici koji su radili u tom kraju u periodu od 2009. do 2014. godine.

"Došli su sa mašinama", priseća se Patar kako je izgledao taj dan 2008. kada su prvi put videli "strance" kako ulaze u selo.

Patar mašinom smatra i kameru na velikom žutom tronošcu. Kada su ljudi rekli seljanima da su došli da istraže područje zbog potencijalnog iskopavanja uglja, dočekani su sa besom. Posle nekoliko nedelja, glavni ljudi u selu rekli su meštanima da će uglje iskopavati firma po imenu Adani.

Tačna uloga Adanija u ovoj priči je donekle sporna. Ono što je sigurno jeste da je 2007. vlada dodelila blok pod Keteom, nazvan Parsa East Kete Basan, elektroprivredi u vlasništvu vlade Radžastana.

Iste godine, RVUNL, kako je elektroprivreda poznata, formirala je zajedničko preduzeće sa Adani Enterprises. Dok RVUNL poseduje sam rudnik, Adani poseduje 74% zajedničkog preduzeća, koje se zove Parsa Kente Collieries Limited (PKCL). U julu 2008. elektroprivredna kompanija je potpisala ugovor sa zajedničkim preduzećem pod kontrolom Adanija za razvoj rudnika uglja, piše Guardian, navodeći da RVUNL nije odgovorio na zahteve za komentar.

Portparol Adani grupe tvrdi da je uloga Adanija u razvoju rudnika bila ograničena.

"RVUNL je imenovao Adani Enterprises za izvođača rudarskih radova putem transparentnog konkurentnog nadmetanja“, rekao je portparol. Uloga kompanije, istakli su, bila je samo da preduzme rudarske operacije i isporuči isprani ugalj, u skladu sa uslovima Ugovora o isporuci uglja.

Međutim, čini se da sporazum između RVUNL-a i zajedničkog preduzeća koje kontroliše Adani sugeriše da je ovo drugo imalo širu ulogu.

Obim posla zajedničkog preduzeća, prema ugovoru, uključivao je dobijanje dozvola i dozvola potrebnih za otkup zemljišta, sanaciju, preseljenje i eksploataciju uglja. Ugovor takođe kaže da će zajedničko preduzeće snositi sve troškove, uključujući i troškove kupovine zemljišta, a nikakve troškove i obaveze neće snositi niti deliti RVUNL. (U julu 2009. zajedničko preduzeće je takođe podugovaralo Adani za razvoj i rad bloka uglja Parsa East Kete Basan, navodi Guardian).

Svedočenja lokalaca iz sela takođe govore da je Adani imao širu ulogu u projektu. Novinaru su rekli da su predstavnici Adanija počeli da dolaze u sela godinama pre nego što se počelo sa iskopavanjem, te da su se predstavljali kao zaposleni u Adaniju.

Meštani tvrde da su ti zaposleni pokušavali da ih nagovore da pristanu da predaju svoju zemlju da bi se iskopavao ugalj. Brojni meštani su rekli da je to bilo mnogo pre nego što su čuli za RVUNL. Niti su ljudi koristili ime zajedničkog preduzeća u vlasništvu Adanija. Ime koje su najčešće čuli bilo je Adani.

U početku su meštani bili ujedinjeni protiv iskopvanja, rekao je Bole. Život u Keteu, kao i u mnogim selima u Indiji funkcionisao je po sistemu hijerarhije.

Na samom vrhu bili su ljudi iz najstarijih porodica u selu, koji su rođeni u višim kastama ili su imali više novca. Adivasisi nižeg staleža morali su da slušaju njihova naređenja. Ali, prema svedočenju nekoliko meštana, lokalci svih slojeva su se protivili planu za rudnik. Zajedno, tvrde brojni meštani, pisali su pisma lokalnoj vlasti ističući da ne žele da daju svoju zemlju.

Oni koji su nepismeni su umesto potpisa na peticiju stavljali otisak palca. Kada bi predstavnici Adanija ili vlade dolazili u Kete da pričaju o rudniku, meštani bi protestovali.

Ipak, tokom naredne četiri godine, protivljenje rudniku se rasplinjavalo. Početkom 2009. Adani je angažovao Rakeša Jadava, koji je ranije stekao poverenje seljana svojim radom za nevladinu organizaciju koja je vodila socijalne aktivnosti, kao što je vakcinacija stoke i pomaganje meštanima da poboljšaju prinose na farmama.

"Tiha voda breg roni"

Dva člana lokalne elite, Mani i Kailaš (nisu njihova prava imena), rekli su da će se Jadav (takođe lažno ime) redovno sastajati s njima da im objasni da je u "finansijskom interesu seljana da prodaju svoju zemlju". Rečeno im je da poruku prenesu seljanima. (Mani i Kajlaš pristali su da govore pod uslovom anonimnosti, pošto ih je Adani angažovao početkom 2010-ih i oni nastavljaju da rade tamo.)

U početku Mani i Kailaš nisu želeli da se kopa u selu i neko vreme su se protivili. Ali posle godinu dana, prema njihovim rečima, Jadav je počeo da im daje po 5.000 rupija (oko 50 evra) svagod meseca u kešu, što je predstavljalo mesečna primanja jedne Adivasi porodici.

U početku Jadav je rekao da ne želi ništa zauzvrat, ali vremenom je od njih počeo da traži da tim novcem organizuju "proslave" pre ključnih sastanaka u selu o rudniku uglja.

Na tim proslavam bi se okupilo oko 15, 20 muškaraca da piju i goste se. Mani veruje da je ideja tih proslava bila da se muškarci napiju i privole da daju svoju saglasnost na seoskim sastancima.

Iako nisu bili zaposleni u Adaniju u tom trenutku, Mani i Kailaš su viđeni kao predstavnici Adanija u selu.

Prema mnogim bivšim stanovnicima sela, kako je vreme prolazilo, Adani se ubacio u društveno tkivo grada, organizujući ručkove u zajednici i fudbalske turnire, i plaćajući kulturne festivale.

Mnogi meštani su rekli da su im Jadav, Mani i Kailaš govorili da im slobodno kažu ako im treba novac za svadbu ili sahranu, da uvek mogu da pitaju Adanija.

"Odjednom, svi su počeli da misle da u selu ima mnogo para i da možemo da ih uzmemo samo ako hoćemo. Čitava atmosfera se promenila", rekao je Bole.

Jadav kaže da je Adani organizovao fudbalske turnire, ali kada je upitan da li je kompanija plaćala te turnire i druge proslave u selu, odbio je da komentariše.

Na web stranici Adanija stoji da je u okviru aktivnosti socijalne zaštite u vezi sa ovim rudnikom uglja kompanija izgradila školu i fudbalsku akademiju u obližnjem gradu kako bi "negovala težnju plemenske omladine“.

Iako su u početku protestovali protiv rudnika, od 2010. mnogi lokalci su prestali da pružaju otpor. Mnogi Adivasisi su počeli da prilaze Jadavu i drugim predstavnicima Adanija kad god im je trebao novac.

"Ljudi su mislili da će zemlju svakako da im uzmu, pa su išli logikom - uzmi sve što možeš od firme", priča Bole.

Sada međutim, mnogi raseljeni Adivasi kažu da sada osećaju da su ih izigrali Adani i lokalna vlada.

"To je bila nameštaljka. Prevarili su nas da damo svoju zemlju“, rekao je Patar.

Ako su nasilne borbe oko zemlje nekada bile centralno mesto u poslovanju velikog industrijskog rudarstva, poslednjih godina se pojavio novi obrazac.

Prema Metjuu Himliju, profesoru geografije na Državnom univerzitetu u Ilinoisu, koji istražuje aktivnosti ekstraktivnih industrija u Peruu, u poslednjih nekoliko decenija rudarske kompanije su usvojile suptilnije strategije. Ovakav pristup – koji neki istraživači nazivaju "društvenim inženjeringom ekstrakcije“ – koristio se širom sveta od Zambije do Perua i Kanade.

Proces je postepen. Prema velikom broju akademika, kada se rudarska kompanija susretne sa otporom prema njihovom planu, traže ljude iz zajednice koje će postati "kompanijske oči, uši i glas" u selu.

Ovim ljudima plaćaju ili na drugi način nagrađuju da bi ubedili, ili, u zavisnosti od strategije, izmanipulisali lokalno stanovništvo da daju svoj pristanak za projekat.

Ponekad to može uključivati iskorišćavanje postojećih podela u zajednici, kao što je hijerarhija kasti u indijskim selima. Neke kompanije čak angažuju društvene naučnike da za njih proučavaju dinamiku zajednice. Lokalne vlasti su često svesne ovih strategija, ali ćute. Preko brokera rudarska kompanija počinje da podržava inicijative lokalne zajednice. Takođe počinje da popunjava praznine u uslugama kao što su zdravstvo i školovanje, barem u početku. Postepeno, dovoljan broj ljudi se pridobije za industrijski projekat koji počinje da razbija jedinstvo sela.

"Društveni inženjering ekstrakcije“ zvuči zlokobno, ali neki tvrde da je ono što se opisuje samo ubeđivanje.

Na kraju krajeva, finansiranje lokalnih inicijativa, zdravstva i obrazovanja zvuči kao dobra stvar. Kamalprit Sing, koji je od sredine 2009. do početka 2011. bio na najvišem administrativnom mestu u okrugu gde se nalazi rudnik uglja Parsa East Kete Basan, negira da su metode korišćene u Keteu bile manipulativne.

"Ono što vi možete definisati kao manipulaciju neko drugi može da kaže: ’Pokušavam da ubedim javnost’“, kaže Sing.

Lea Horovic sa Univerziteta Viskonsin-Medison drugačijeg je stava.

"Prestaje da bude ubeđivanje i postaje manipulacija kada nekome nudite nešto što ne osećaju da može da odbije“, rekla je ona.

Ovakav proces, dodaje, oblikovan je ogromnom nejednakom dinamikom moći između korporacija, lokalne elite i seljana. U mnogim slučajevima, ovi drugi su veoma siromašni i nisu bili u mogućnosti da donose informisane izbore.

Šukla, aktivista iz Čatisgarha, ovako je to rekao: "Kako uopšte možete očekivati da seljani daju slobodan i informisan pristanak u takvim kompromitovanim situacijama?"

Kako se Asani "ušuškao" u sve sfere?

Gautam Adani, koji je napustio fakultet, zaradio je svoje bogatstvo kasnih 1980-ih trgujući plastičnim granulama. Sledeće decenije izgradio je ono što je sada najveća indijska luka, u Mundri na obali Gudžarata. Adani je oduvek imao dar dobrog tajminga. Počeo je da trguje ugljem baš kada je energetski sektor u Indiji cvetao. Kada je Narendra Modi postao glavni ministar Gudžarata 2001. i želeo je da se brendira kao lider koji je prijateljski nastrojen nakon što su sektaški neredi 2002. uplašili investitore, Adani je brzo postao jedan od vodećih investitora u državi. Do 2006. Adani je ušao u distribuciju prirodnog gasa, istraživanje nafte i nekretnine. Zatim je oko 2007. počeo da gradi termoelektrane na ugalj – prvo u Gudžaratu, a zatim i šire.

Tokom narednih nekoliko godina, dok je Adanijeva kompanija rasla vrtoglavom brzinom, neki posmatrači su počeli da sumnjaju da joj je dat povlašćeni tretman od strane državne vlade Gudžarata, na čelu sa Modijem, iako je Adani to negirao.

Indijski nacionalni revizor je kasnije otkrio da je, između 2006. i 2009. godine, vlada Gudžarata prodavala prirodni gas Adani po cenama ispod tržišnih.

Prema izveštaju iz 2013. u Economic Times-u, nekoliko visokih vladinih službenika Gudžarata dobilo je posao u Adaniju nakon penzionisanja iz javne službe. U istom izveštaju, advokat sa sedištem u Gudžaratu, Anand Jagnik, tvrdi da je „više od 20 advokata koji su vodili slučajeve protiv Adani grupe sada na njenoj listi“.

Danas, kaže Jagnik, postoje samo dva advokata u višem sudu u Gudžaratu koji će preuzeti slučajeve protiv Adanija – i on je jedan od njih.

Istovremeno, Adani poriče da su njeni poslovi u Gudžaratu na bilo koji način bili neprikladni ili neuobičajeni.

"Adani grupa ima uspešne rezultate u implementaciji i vođenju velikih projekata širom Indije uz podršku državnih vlada kojima upravljaju različite političke partije“, rekao je portparol.

Činilo se da kriminalne i novinarske istrage o navodnoj korupciji imaju mali uticaj na Adanijev rast. Kancelarija za borbu protiv korupcije u južnoj državi Karnataka je 2011. godine utvrdila da je Adani jedna od brojnih kompanija umešanih u prevaru za ilegalnu trgovinu  gvožđem – iako je Adani negirao da je ovaj nalaz tačan.

Očigledno neuznemiren ovim nalazima, početkom 2014. Modi je koristio Adanijev privatni avion dok je vodio kampanju da postane indijski premijer. U maju je pobedio na izborima. Dva meseca kasnije, Adani je dobio ekološku dozvolu da nastavi da vodi specijalnu ekonomsku zonu – gde kompanije mogu da uživaju u pogodnostima kao što su oslobađanje od poreza i bescarinski uvoz – u blizini luke Mundra, čime je stavljena tačka na skoro deceniju pravnih sporova oko projekta.

Adani, koji sada ima 60 godina, jedan je od vodećih korisnika programa Modijeve vlade za promovisanje "lakoće poslovanja“.

U praksi, ovo je često uključivalo slabljenje zakona o životnoj sredini i demokratskih struktura za donošenje odluka. Otkako je Modi postao premijer, industrijski i infrastrukturni projekti su generalno dobijali brže odobrenje, određene zagađujuće industrije su izuzete od rutinskih inspekcija, a standardi za emisije su ublaženi. Neke promene politike, kao što su amandmani na indijski Zakon o očuvanju šuma, uzeli su vlast iz ruku Adivasija i dali je lokalnim vlastima.

Za Adanije, pod Modijevom vlašću, deluje da je mnogo lakše poslovati. Ali u intervjuu za Rojters 2014. godine, on je odbacio svaku sugestiju da mu je lična bliskost sa Modijem donela komercijalne prednosti.

"Lroni kapitalizam ne bi trebalo da postoji. Definitivno se slažem sa tim. Ali kako definišete drustveni kapitalizam je drugo pitanje. Ako, u suštini, blisko sarađujete sa vladom, to ne znači da je to kroni kapitalizam", rekao je Adani.

Pre nego što se bilo koji razvojni projekat može pokrenuti u šumskom području u Indiji, mora se dati dozvola, proces koji nadgleda savezno ministarstvo životne sredine. Svaka prijava mora da sadrži pisma u kojima se navodi da najmanje polovina svih punoletnih članova sela koji zavise od šume daju saglasnost za projekat. Za prijavu je takođe potreban dokaz da su seljanima dostavljeni puni detalji predloga, uključujući njegov uticaj na životnu sredinu i društvo, kao i plan preseljenja za zajednice. Takođe je neophodno pokazati da su zajednice razumele informacije.

Bivši stanovnici Ketea, koji su sata rasuti po čitavom Čatisgarhu, kažu da ti standardi nisu ispunjeni.

Oni navode da su lokalni izabrani zvaničnici, radeći sa predstavnicima Adanija, krivotvorili dokumente, propustili da obaveste meštane o ključnim sastancima i zatajili važne informacije o projektu uglja. Neki su rekli da su zvaničnici koji su vodili sastanke uglavnom govorili o prednostima eksploatacije uglja u ovoj oblasti i poslovima koje će to doneti, a ne o zagađenju i uništavanju životne sredine. Neki seljani su rekli da se od njih često tražilo da se potpišu ili stave otisak palca na obične registre bez ikakvog natpisa na njima. U najmanje jednom slučaju, jedan seljanin Kete rekao je lokalnom novinaru, koji je radio na ovoj priči, da je bio šokiran kada je video da je neko odštampao njegovo ime i potpis u pismu koje podržava rudnik uglja, iako se on protivio tome.

Navodi seljana su delimično podržani inspekcijom projekata eksploatacije uglja u Hasdeo Arandu u maju 2011. koju je naručio nacionalni ministar životne sredine. U naknadnom izveštaju je zaključeno da Adivasi u oblasti Kete koja je određena za čišćenje nisu u potpunosti razumeli svoja prava i da nisu bili u potpunosti obavešteni o svom preseljenju. Preporučeno je da se projekat ne odobri.

Manje od godinu dana kasnije, u martu 2012. godine, previdevši ove razlike i ne slažući se sa sopstvenim izveštajem o inspekciji, ministarstvo životne sredine je dalo odobrenje za seču šume.

U saopštenju objavljenom otprilike u isto vreme, ministar životne sredine je objasnio zašto nije poštovao preporuke inspekcijskog izveštaja. Između ostalih razloga, rekao je da mora uzeti u obzir energetske potrebe Indije i širi razvoj. Takođe je izjavio da je primio niz pisama od vlada Čatisgarha i Radžastana u kojima se od njega traži da da dozvolu za razvoj Parsa East Kete Basan.

Kada su stanovnici Ketea saznali da je posao obavljen, rečeno im je da su njihovi čekovi za odštetu spremni za naplatu. Neki seljani su rekli da su zbunjeni jer nisu mogli da se sete da su pristali na rudnik uglja. Ali sada je novac bio tu, i bilo ga je mnogo.

Patarova porodica je dobila 7 miliona rupija (oko 70.000 funti), a Boleova porodica 8,6 miliona rupija (oko 85.000 evra) – oko 40 puta više od godišnjeg prihoda koji su ostvarivali prodajom šumskih proizvoda kao što su cveće i pečurke.

Ubrzo je skoro svaka kuća u Keteu imala automobile, motore ili traktore. Neki su imali sva tri. Seljanima je rečeno da će Kete biti uništen, a da će se u blizini, u selu Basen, stvoriti novo naselje, gde će moći da se presele ako žele. U februaru 2013. godine, radnici Adanija počeli su da kopaju zemlju oko Ketea.

I dok i Bole i Patar priznaju da im je novac pomogao da "restartuju svoj život", čak su deo uložili i u izgradnju svoje fabriku deterdženta, njhihov život u Keteu je bio dobar baš onakav kakav je bio.

Mnogi bivši stanovnici Ketea su kasnije rekli da su se osećali nemoćno da se odupru razvoju rudnika jer su bili uvereni da lokalna vlast nije na njihovoj strani.

Između 2009. i 2010. vladini službenici i predstavnici Adanija često bi putovali u selo, rekli su. Jednom prilikom 2009. godine, rekli su, vladin službenik je, u pratnji policije, zapretio da će seljane uhapsiti ako ometaju radove na razvoju rudnika.

Jedan bivši stanovnik, Kanval Sai Varkade, tvrdio je da je policajac pitao meštane sela Kete: "Da li želite da jedete svoje obroke u zatvoru?“ Kada su seljani zatražili podršku oficira jer nisu hteli da prodaju svoju zemlju, rekli su da su ignorisani.

I dok je seljanima više puta rečeno da će im se životi poboljšati ako se odreknu svoje zemlje, oni tvrde da im nije rečeno da imaju zakonsko pravo da stave veto na projekat.

"Generacijama smo živeli svoje živote ne znajući ili ne mareći da li uopšte imamo prava i šta možemo sa njima. I niko nam nije rekao”, rekao je Patar. "To je ono što kompanije koriste."

Navodi o sličnim taktikama izneti su u vezi sa Gatbarom, selom od oko 300 porodica u blizini Ketea, gde su 32 stanovnika predala svoja pojedinačna prava na šumu – dokumente koji dokazuju vlasništvo Adivasija nad šumskim zemljištem koje su koristili da žive i zarađuju za život.

U čekovima koji su neki od njih dobili zauzvrat pominju se Adani Enterprises kao kupac. Gatbara je označena za eliminaciju u sledećoj fazi iskopavanja blokova uglja u ovoj oblasti, koja se očekuje da počne 2028.

Jedan od ta 32 seljana rekao je da je prodao vlasništvo nad šumama jer ga je član seoske elite, zaposlen u Adani, upozorio da, ako to ne uradi, neće dobiti nadoknadu koju bi dobili drugi seljani. Njegov rođak, koji živi u blizini, rekao je da porodica smatra da nema izbora.

"Većina ljudi iz moje zajednice ne želi da da svoju zemlju“, rekao je on. Ali on pripada nižem plemenu Adivasi koje ima manje moći da pregovara o takvim stvarima.

"Bojimo se da govorimo pred seoskim elitama", rekao je.

Međutim, Amresh Prasad Markam, koji je bio šef Gatbare između 2010. i početka 2020. godine, rekao je da su Adivasi "želeli da prodaju svoje kako bi dobili novac". Markam je rekao da je, kao i u Keteu, Adani obezbedio novac za venčanja i druge rituale u Gatbari.

Adivasi koji su nekad živeli u Keteu, koji je sada podeljen i razrušen kaže da će Gatbara doživeti istu sudbinu kao i njihovo selo.

U septembru 2022. godine počelo se sa sečom šuma, a pojedini meštani su došli da protestuju.

Boleovi roditelji odselili su se u Mohanpur kada je Kete uništen. Iako tamo obrađuju zemlju kažu da im je život kao kazna.

"Moje srce nije ovde", kažu oni.

Gotovo svaka porodica raseljena iz Ketea deli isto osećanje. Nedostaje im njihova zajednica i šuma koju su uništili Adanijevi buldožeri u godinama posle 2012.

"Sanjam svoju kuću", rekao je jedan bivši meštatin.

Samo se devet porodica iz Keteta nastanilo u Basenu, koji se nalazi na oko 2 kilometra od rudnika i gde ima 60 kuća. Gotov svi drugi su iskoristili novac koji su dobili da odu u druga sela i gradove.

Neki su to preseljenje opisali kao "šalu“, jer su kuće koje su im nudli imale samo dve male sobe, premale za njihove porodice sa više generacija. Adivasi su rekli i za druga obećanja za koja kažu da nisu ispunjena. Još 2016. godine, meštani sela Kete su pisali lokalnoj upravi da se žale da mnogi lokalni Adivasi još uvek čekaju na poslove koji su im obećani.

U Basenu je većina kuća prazna. Dom zdravlja je zatvoren. Ispred njega se gomila smeće. Ulična svetla su pogašenja. Jedna žena koju je novinar Guardian-a upoznao, Gangavati, živela je u jednoj od Basenovih malih kuća sa svoje dvoje dece i mužem. Svo četvoro dele jednu sobu, druga se koristi kao kuhinja.

Odlučili su da žive ovde, a ne sa njenim svekrom i svekrvom, jer je njenom mužu, električaru koji radi za Adani, bliže odavde do posla.

"Osećam se neprijatno kada nas gosti posete. Nemamo gde da ih smestimo“, rekla je žena čija je stara kuća u Keteu imala 18 soba

Ljudi iz Ketea sa danas žale zbog gubitka nečega što je teško izmeriti: osećaja zajednice. Preseljenje sa nekoliko sićušnih kućica nije ni približno ono što im selo znači. Nakon što su raseljeni, meštanima je bilo teško da se integrišu u zajednicu i rituale svog novog sela ili grada.

"Stvar je u tome da nikada ne možete izgraditi selo tako što ćete iskoreniti selo“, rekao je Šukla, aktivista iz Čatisgarha. Ne možete obnoviti odnose koje su Adivasi imali jedni sa drugima i njihovom šumom.

„Selo ima kulturu. Sopstvena duša”, zaključuje on.

(Telegraf.rs)