Srbin pio čaj i jeo srpski keks sa talibanima: Za Telegraf priča o boravku u najopasnijoj zemlji na svetu

Avganistan se smatra jednom od najopasnijih zemalja na svetu.

Tri decenije ratovanja su učinile da u ovu državu retko ko dolazi, a da s druge strane, veliki broj ljudi iz nje odlazi, bežeći od siromaštva i terora talibana koji su od 15. avgusta prošle godine uspostavili kontrolu nad njom.

Razgovarali smo sa čovekom koji se nedavno vratio upravo iz Avganistana u kojem je proveo dve nedelje. Iv Beserovac je travel blogger ili puto-bloger, kako bi se to prevelo na naš jezik, a kako nam je rekao, prvi je Srbin koji je, između ostalog, pio čaj i jeo srpski keks sa ozloglašenim talibanima.

Bloger iz Beograda koji obožava putovanja, u intervjuu za Telegraf.rs govorio je o svemu što je doživeo tokom 15-odnevnog uzbudljivog boravka u četiri grada u različitim delovima Avganistana, kao i zbog čega je uopšte želeo da ga poseti, šta je sve video, koliko je bilo opasno kao i koji su to momenti koje nikada neće zaboraviti.

• Pre svega, ne možemo a da ne upitamo zbog čega ste se odlučili da otputujete baš u Avganistan sada kada su talibani ponovo na vlasti i kada iz zemlje odlazi ko god je u mogućnosti?

Ceo život putujem, a poslednjih par godina bavim se snimanjem egzotičnih i ekstremnih destinacija. Brojni su razlozi zašto je Avganistan bio dugo na mojoj putničkoj listi - počevši od njegove istorije, prirode, ljudi, a slagao bih kad ne bih pomenuo i adrenalin.

Avganistan mi je oduvek bio velika želja, ali sa dolaskom talibana, mislio sam da mi se nikada neće ostvariti taj san. Svi smo slušali o talibanima, da su ovakvi, da su onakvi, da su opasni, krvoločni... Prošlogodišnje scene sa aerodroma iz Kabula, kako ljudi panično beže, duboko su mi se urezale. Delovalo je strašno. Kada su Amerikanaci najavili povlačenje, regularna vojska Avaganistana nije pružila nikakav otpor. Talibani su u kratkom roku zauzeli ceo Avganistan, predsednik je pobegao, a talibani su postali zvanična vlast.

Prošlo je godinu dana, čuo sam da se situacija smirila od kako Amera više nema. Pročulo se po blogerskim krugovima da je Avganistan relativno bezbedan i da je moguće sada putovati. Aplicirao sam za vizu, kupio sam kartu i krenuo sam u zvanično najopasniju državu sveta.

• Da li ste putovali sami i kakav je bio prvi utisak kada ste stigli?

Na ovo putešestvije sam krenuo sa mojim dobrim drugarom Ramom, blogerom iz Španije. Leteli smo sa avio kompanijom Kam Air koja je zabranjena na teritoriji Evrope - ludnica već kreće.

Iskustvo je bilo dobro, nije toliko loša situacija koliko pričaju. Dok smo leteli, svašta mi se vrzmalo po glavi. Sačekali su nas lokalni vodiči koji su nam završili dozvole za kretanje.

Inače, dozvole smo morali da vadimo i u svim ostalim provincijama.

Posetili smo Kabul, Bamjan gde su se nalazile čuvene Bude, Mazari Šarif i Herat. Vodiči su nam prvi dan dali lokalnu garderobu, da bi smo se što bolje uklopili, čak sam pustio bradu.

• Kako je biti turista u prestonici Avganistana? Da li je bilo opasnih situacija, šta ste uspeli da obiđete, iskusite, isprobate?

Prvih par dana smo proveli u Kabulu, gde smo obilazili znamenitosti - od palata, džamija, svetilišta do vidikovaca. Policijski punktovi talibana su na svakih 50 metara. Nas vodič je bio paranoičan, pa smo na pojavu prvog mraka morali da se vraćamo u hotel. Talibani su znali u svakom momentu gde se nalazimo, oni su vlast i brinu se za bezbednost, kako našu tako i svoju.

Islamski Emirat Avganistan nije priznat od ostalih država sveta, pa im je stalo da svaki turista bude bezbedan, ako bi se turistima ponavljale stvari iz prošlosti, verovatno nikad neće biti priznati, a to im nije cilj.

Najveći problem trenutno u Avganistanu je ISIL (Islamska republika), koja izvodi terorističke napade, jedan se baš desio možda nekih pola sata pre nego što smo mi prolazili tim delom Kabula. Raznet je talibanski džip, a zgrada pored je oštećena. ISIL želi da preuzme vlast.

• Čitamo i slušamo o tome koliko je u Avganistanu po dolasku talibana posebno teška situacija za žene. Šta je ono što ste videli i saznali o tim problemima tokom boravka tamo?

Žena nema po ulicama kao pre. Vrtovi su nekad bili prepuni ljudi, sada su podeljeni na deo samo za žene i decu i na deo samo za muškarce. Kroz razgovor sa mojim vodičem, shvatio sam da talibani nisu kao pre. Devojčice mogu da idu u školu do određenog godišta, a u određenim delovima Avganistana čak i na fakultet. Takođe, Avganistan je najveći proizvođač maka na svetu, u isto vreme heroina, i talibani su počeli žestoku borbu sa tim problemom. Veliki broj zavisnika je smešten na lečenje.

• Da li ste probali neke lokalne specijalitete?

Jeli smo lokalne specijalitete, pilav, raznjiće od ovčetine i piletine. Pio sam najbolji sok od nara u životu.

• Pomenuli ste da ste posetili i grad Bamjan, oko 200 kilometara udaljen od Kabula. Po čemu je on poznat, šta je na vas ostavilo najjači utisak i kako je bilo putovati po samom Avganistanu?

Posle Kabula smo nastavili našu avanturu prema Bamjanu. Za 180 kilometara nam je trabalo pet sati, veliki deo puta je uništen zbog mina, a i brojni su talibanski punktovi.

Bamjan je veoma simpatičan, tu se nalazile ostaci statuta čuvenih Buda, koje su talibani minirali početkom 2000-ih. U neposrednoj blizini nalazi se prvi i jedini nacionalni park u Avganistanu, Band e Amir. Priroda je spektakularna, šest prozirnih jezera oko prelepih planina, nisam video lepša jezera u mom životu. Okolina Bamjana je bogata istorijskim lokalitetima, starim gradovima koje je srušio Džingis Kan.

• Put vas dalje vodi na skroz drugu stranu, ka severu zemlje, tačnije u grad Mazari Šarif čije ime znači "plemenito svetilište", po plavom svetilištu i džamiji za koju mnogi veruju da je grobnica kalifa Alije. Grad predstavlja veliku turističku atrakciju zbog muslimanskih i helenističkih arheoloških lokaliteta. Kakvo iskustvo donosi ovaj deo putovanja?

Kada smo krenuli za Mazari Šarif, čekao nas je put od 14 sati. Vozili smo se po planinskim vencima Hindukuša, prolazili smo pored Panšir doline koje se trenutno smatra najopasnijim delom zemlje, talibani nisu uspostavili punu kontrolu u toj provinciji, pa su bile retke pauze, priča nam vodič da se baš "puškara". Na samom putu su bile brojne provere. Pratio nas je ogroman broj kamiona. Zbog gužve i loših puteva, postoje delovi dana kada mogu da se kreću kamioni samo iz smera planinskih venaca prema gradovima, i kada je obrnuto.

Tuneli kojima smo prolazili su bili jezivi, pošto nisu asfaltirani, prašina se dizala, pa je vidljivost bila minimalna. Pred sam kraj deonice do Mazara, imali smo prvi i poslednji noćni talibanski punkt.

Pretres je bio dosta neprijatan. Kada usred noći neljubazni talibani pod punom ratnom opremom, počinju ispitivanje, nije baš slatko...

Kada smo se prijavljivali u hotel, na recepciji pored recepcionara je stajao kalašnjikov, na takve stvari smo počeli da se navikavamo. U ovom gradu smo posetili prelepo svetilište Hazart Ali, podseća na stil gradnje kao u Uzbekistanu, tirkizne i zelene arabeske. Bio sam očaran lepotom.

Probali smo tradicionalni sladoled od pistaća, punjeno testo krompirom i povrćem bulonji. Imali smo priliku da pričamo sa talibanom kome su američki dronovi ubili dva brata, posle sam razmišljao da smo i sami mogli da budemo žrtve osvete. Posetili smo palate koje su prazne, još prelepih džamija, čak smo prilikom obilaska jednog lokaliteta imali zaštitu talibana - za takve usluge prošla vlast bi tražila novac.

• Ima li razlike u odnosu na situaciju u Kabulu kada su u pitanju žene?

Moj vodič je poreklom iz Mazara, pričao nam je da žene mogu slobodno da se kreću, dao nam je primer njegove majke i sestre koje redovno izlaze napolje.

• Da li je bilo nekih posebno nezgodnih situacija?

Na našem povratku iz Mazara, morali smo kroz isti tunel, gde smo se ovog puta zaglavili. Ljudi su ugasili motore od automobila, pa je zavladao mrak. Mislio sam da ću dobiti napad panike.

Nalaziš se usred tunela moćnog Hindukuša ispunjenog prašinom i mrakom, moliš se da se niko ne detonira u tunelu. Nekako smo stigli do Kabula.

• Šta rade ljudi u Kabulu u slobodno vreme?

Kada smo se vratili u Kabul, ovoga puta smo tražili od vodiča da nas vodi na neka mesta gde idu samo lokalci. Bili smo u luna praku, ženama i deci ulaz je zabranjen, ali bilo je smešno videti kako se talibani sa puškama vozaju po raznim vrteškama. Skoknuli smo i do zoo vrta, gde su neki od njih po prvi put začuđeno gledali u lavove, majmune. Poslednjih 20 godina, mnogima od njih Kabul je bio zabranjena zona. Neprocenjivo je posmatrati talibane kako uživaju gledajući životinje.

• Četvrti grad koji ste posetili bio je Herat, na zapadu Avganistana. Kakva je atmosfera tamo i kakav utisak je ovaj grad ostavio na vas?

Naš poslednji grad sa liste je bio Herat, gde se nalazi čuvena citadela Aleksandra Makedonskog. Prilikom vađenja dozvole za ovu provinciju, jedan od glavnih ljudi grada Herata nas je pozvao na čaj. Pričao nam je kako mu je drago što smo došli i kako bi želeli da vide još turista u njihovoj zemlji. Pričali su nam da su mnogo radili na poboljšavanju bezbednosti. Herat je na mene ostavio najjači utisak. Bili smo u najboljem smeštaju, nije bilo puno punktova policije, bez gužve, baš sam uživao. Posetili smo vojni muzej gde su nam pričali o ratovima sa Britancima, Sovjetima i na kraju Amerima. Neverovatno je da je ova država više od 40 godina u ratu, a da su ljudi i dalje nasmejani. Obilazili smo bazare, prodavnice sa slatkišima, antikvarnice, džamiije.

• Da li ste tamo sreli talibane?

Imali smo bliski kontakt sa naoružanim talibanima. Na početku su bili dosta grubi, sa pitanjem da li smo mi novinari, sta radimo u Avganistanu... Na kraju se sve završilo sa čajem i prijatnim razgovorom. Pričali smo o životu, o prirodi, o Avganistanu. U jednom trenutku su pozvali jednog njihovog drugara, baš niskog rastom, možda je imao metar i nešto. Talibani su počeli da se smeju, ali kada je počeo da peva, pretpostavljam stihove iz Kurana, zavladao je muk. Nadrealna scena, da mi je neko pričao sigurno mu ne bih verovao. Iskustvo koje ću da pamtim celog života. Popili smo još jednu turu čaja, ovoga puta sa plazmom koju sam ja poneo iz Beograda, oduševili su se.

• I na kraju, opraštanje i povratak kući... Kako biste sumirali sve što ste doživeli na ovom putovanju?

Poslednji dan u Kabulu smo obilazi veliku pijacu ptica, kao i Narodni muzej u kome je u tom trenutku nestalo struje. Bili smo jedini posetioci, a radnik muzeja je išao sa nama sa upaljenom lampom da bismo videli neka od blaga prebogatog Avganistana. Pomislih: i ovo je neverovatno iskustvo, Avganistan ne može da te ostavi ravnodušnim.

Pošto se bavimo blogom, to jest snimanjem materijala sa raznih destinacija, imao sam paranoju da li će biti nekih provera na samom aerodromu prilikom napuštanja Avganistana. Sve je dobro prošlo. Avganistan je više od turističke destinacije. Ovakva putovanja nas čine skromnijim, zahvalnijim na onome što imamo.

(Telegraf.rs)