Noć u kojoj se sve promenilo: Kako sam čekao invaziju na Ukrajinu

Bilo je to veče pre nego što se sve promenilo. Ukrajinski pisac Andrej Kurkov pozvao me je na večeru. "Biće par prijatelja i boršč", rekao je.

Sreli smo se ranije te zime, išli smo da jedemo u gruzijski restoran u Podilu, u Kijevu u blizini Dnjepra. Bio je 23. februar 2022, 20.15 časova i kasnio sam. Stao sam u prodavnicu, kupio vino iz vinarije u Odesi i požurio u stan Kurkova, piše Luk Harding za Guardian.

Susret se odvijao u senci rata. Vesti su bile uznemirujuće, čak i grozne. Nedelju dana ranije proruski separatisti gađali su selo na ukrajinskoj teritoriji u blizini proruskih regiona Luganska i Donjecka. Raketa je pogodila školsku salu za fizičko. Srećom, niko nije stradalo, ali je bilo jasno da se sukob dugo osam godina, sve više zahuktava.

Humor je, piše Luk, bio ključan u tim mračnim vremenima. Kurkov mu je poslao meme preko WhatsAppa-a. Na memeu je bestelesna glava Fjodora Dostojevskog koji viri kroz rupu u školskom zidu na ruševinama.

"Kurkov je bio prijatan saputnik, autor mnogih razigranih i magično blistavih knjiga i najslavniji živi pisac Ukrajine. Takođe, neverovatno, bio je optimista. Ja sam, naprotiv, bio sve sumorniji. Predznaci su upućivali u jedan teško verovatan pravac - Rusija se spremala da napadne Ukrajinu", piše Harding.

Vladimir Putin je već dugo "iskazivao interes" za zemlju. Godine 2014. odgovorio je na proevropsku pobunu u Kijevu aneksijom ukrajinskog poluostrva Krim i koordiniranjem kontrapobune u Donbasu, regionu koji su kasnije delimično kontrolisali pobunjenici koje je postavila Rusija.

"Do kraja decenije to je preraslo u mračnu opsesiju", zaključuje Harding.

Tokom pandemije, kad je bio izolovan u Kremlju, Putin je načivao knjige, fajlove i dokumenta. Rezultat njegovog istraživanja bio je esej od 5.000 reči.

"Čini se da je to bilo njegovih ruku delo. Objavljeno je u julu 2021. godine na zvaničnom sajtu predsedništva. Bio je to manifest za reviziju i preokret, i verovatno njegov najvažniji tekst. Njegov naslov: "O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca", piše Harding.

Dalje ističe da je Putin izneo svoju kontroverznu tezu već u prvom pasusu govoreći da se vraća na ideju za koju je dugo verovao da je istinita - da su Rusi i Ukrajinci jedan narod.

"Oni su, kako je napisao, jedna celina. Da bi to dokazao, vratio se unazad više od 1.000 godina, do porekla ruske civilizacije. Današnji Rusi, Belorusi i Ukrajinci su potomci Kijevske Rusije, rane gradske države osnovane u Kijevu, tvrdio je Putin".

Harding dalje piše kako je Putin krivio Mongole, Poljake i Zapad što su podelili to "izgubljeno carstvo".

"I Lenjina. On je 1922. insistirao da bi Ukrajinu trebalo da se pripoji Sovjetskom savezu i pod istim uslovima Rusiji. Prema Putinu, Moskvi su "oteti" ljudi, teritorije i istovernici. Esej je amaterski, šovinistički i netačan. To daje političko i istorijsko "obrazloženje" za ono što je Putin uradio sledeće. Krajem 2021. poslao je trupe, tenkove i oklopna vozila na zapadnu granicu sa Ukrajinom i u Belorusiju, bratsku državu koju je Moskva praktično apsorbovala. Na vozilima je bio čudan beli znak, slovo "V"", priseća se Harding.

"Putin je potom postavio niz zahteva toliko moćnih i razmetljivih da ste mogli samo da se čudite njihovoj smelosti. On je tražio ništa manje nego poništavanje bezbednosne infrastrukture koja je upravljala Evropom tri decenije od raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Želeo je da Bajdenova administracija garantuje da se Ukrajina nikada neće pridružiti NATO-u, vojnom savezu predvođenom SAD osnovanom 1949. da obuzda Sovjetski Savez", objašnjava Harding.

Dodaje i kako je Putin tražio da NATO ukloni svoje snage i opremu iz evropskih zemalja, koji su nekad bili sateliti Hladnog rata: Rumunije, Bugarske, Poljske i Baltičkih država.

Te zemlje su, podseća autor, postale članice NATO posle 1997. godine.

"Sada je Moskva htela da vrati vreme. Putinov očigledni cilj je bio da ponovo stvori sferu uticaja SSR-a koji je postojao širom evropskog kontinenta, što je Vinston Čerčil nazivao "gvozdenom zavesom". Ova zona je obuhvatala Belorusiju i Ukrajinu – "istorijske" ruske zemlje, kako ih je Putin video – nepravedno odvojene od Moskve greškom boljševika i mešanjem Amerike. Diplomatski pokušaji da ga umire – put u Moskvu francuskog predsednika Emanuela Makrona i ponuda Bele kuće za samit supersile – nisu urodili plodom", piše Harding.

Dalje poseća kako su u decembru 2021. ruski taktički bataljoni počeli da se stacioniraju kraj ukrajinske granice. Satelitske slike su otkrile mnogo ubojitog, modernog oružja, od suhoja, buka, vozila za transport i drugo...

"Dva dana pre nego što sam pozvan na boršč, Putin je održao vanrednu sednicu saveta bezbednosti. Šefovi njegovih obaveštajnih službi, glavni u vladi i ministar spoljnih poslova pružili su podršku njegovom planu da prizna Donjecku i Lugansku narodnu republiku (DNR i LNR) kao nezavisne. Bilo je to bizarno iskazivanje vernosti u Moskvi. Kakve god sumnje da su članovi saveta imali, ostale su neizrečene", ističe autor teksta u Guardianu.

Putinova odluka dovela je do toga da "pritisne dugme" i pokrene rusku vojnu intervenciju u Ukrajini, koja je suverena država 30 godina.

"DNR i LNR su preuzele teritoriju u Donbasu koja je bila pod kontrolom prozapadne vlade Kijeva, koju je predvodio predsednik Volodimir Zelenski, bivša TV zvezda. Neuspešan osmogodišnji dijalog, nazvan po beloruskoj prestonici Minsku, oko statusa ovih zona pod ruskom kontrolom je završen. Užasna sukcesija je svanula", piše Harding.

Putin je, navodi, pokušavao da reši ova politička pitanja gospodstva i odanosti, jezika i identiteta, koristeći taktike poznate iz mračne prošlosti Rusije: bombe, uništavanje i ubistva civila.

"Tokom poslednje decenije, Rusija je srušila Alep i druge sirijske gradove i srušila Grozni tokom dva čečenska rata, drugog kada je Putin došao na vlast 2000. godine. Direktan neprijatelj ovog puta je Ukrajina, kao i njeno prozapadno rukovodstvo. Ali rat koji bi se odigrao 2022. bio bi veći i epohalniji, trenutak u kome se svet zauvek transformisao. Nemački kancelar Olaf Šolc nazvao ga je Zeitenvende – bukvalno preokret u vremenu, prekretnica u istoriji. To bi označilo kraj perioda relativnog mira koji je počeo 1989. padom Berlinskog zida", piše Harding.

On je parafrazirao Lenjina, stičući da postoje dekade u kojima se ništa ne događa i postoje nedelje u kojima se događaju dekade.

Ruska invazija postaće najveći oružani konflikt na evropskom tlu od 1945. godine, pokušaj jedne nacije da porazi drugu. Svuda osim u Moskvi to je izgledalo kao klasični imperijalni napad na nekadašnju koloniju.

"Putinovo opravdanje za njegovu avanturu izgledalo je besmisleno. Njegov cilj: da "denacifikuje i demilitarizuje" Ukrajinu, zemlju koju vodi jevrejski predsednik čiji su rođaci stradali u Holokaustu", dodaje Harding.

Dogodilo se nezamislivo

Kako dalje navodi, uverljiviji je bio aksiom da bez Ukrajine Rusija nikada ne bi mogla biti imperija ili velika sila.

"Štaviše, postojala je pretnja primerom. Ukrajina je bila dom miliona ljudi koji govore ruski. Ako je mogla da postane uspešna demokratija zapadnog stila gde su bili dozvoljeni kritičari, onda bi to mogla i Rusija. Posledice invazije bile bi transformativne, ne samo po pitanju međunarodnih odnosa. Za nekoliko dana desile su se nezamislive stvari. Švedska i Finska su napustile neutralnost; Nemačka pacifizam; Velika Britanija otuđenje od evropskih suseda nakon Bregzita; Poljska i Mađarska antipatiju prema izbeglicama, bar onima iz susedne zemlje. Pokazujući solidarnost sa Ukrajinom, SAD i njeni saveznici pronašli su ulogu, novu moralnu svrhu i kolektivnu otpornost", objašnjava autor.

Ruska bitka proširila se van granica Ukrajine. Postala je, u velikoj meri, rat protiv zapada.

"Glavni protivnik postale su SAD, kao i druge demokratske vlade koje su naroužavale Ukrajinu. Vašington je poslao municiju i protivtenkovske rakete, London je poslao NLAW sistem, a baltičke zemlje dodatu opremu. Te isporuke su razbesne Moskvu. Kako je zamišljen u Kremlju, rat je takođe bio nešto drugo: civilizacijska borba. Jedan ideološki neprijatelj bio je dekadentni liberalizam. Po mišljenju ruskog pravoslavnog patrijarha Kirila Prvog, koji je branio i blagoslovio Putinov poduhvat, Evropa je bila popustljiva i protiv porodice. Obim sukoba se proširio na transcendentno područje; Ruska oklopna vozila bila su označena mističnim Z. Nije jasno šta je to slovo značilo. Postao je glavni propagandni simbol ruske invazije", priseća se Harding kako je sve počelo.

Putin je, dodaje, želeo ništa manje nego novi svetski poredak.

"Otkako je postao predsednik 2000, često se žalio na posleratni međunarodni sistem. To je dovelo do američke hegemonije i trijumfalizma, do katastrofalnih zapadnih intervencija u Iraku i Avganistanu, i na očigledno zadiranje NATO-a u rusko susedstvo, govorio je Putin. Ukrajina je prema Putinu postala antiruski projekat, koji je izmislila CIA", kaže autor.

"Ovakvo stanje je postalo nepodnošljivo. Bilo je vreme da se to okonča. Zvaničnici ruskog ministarstva spoljnih poslova izbegavali su da tumače kako bi do toga moglo doći. Obećali su "vojno-tehnički" odgovor. Večera u stanu Andreja Kurkova bila je posebna. Kurkov i njegova britanska supruga Elizabeta pozvali su zgodnu grupu gostiju: brazilskog ambasadora u Kijevu, koji je još uvek bio u ukrajinskoj prestonici nakon što su mnoge njegove diplomatske kolege pobegle. Tu je bio i šef gradskog muzeja istorije medicine, koji je imao sopstvenu podzemnu mrtvačnicu, i dva pisca koji rade za Politico i New York Review of Books. Izvinio sam se što kasnim. Kurkov mi je doneo činiju boršča. Bilo je ukusno", priseća se Harding noći uoči što je invazija počela.

Priča kako je tu bila i votka sa medom, vino iz odese iz zakuska.

"Kurkov je pokazivao fascinantan materijal preuzet iz dosijea boljševičke tajne policije. Ćerka generala KGB-a ih je otkrila na tavanu nakon očeve smrti. Oni su bili izvorni materijal za Kurkovljev najnoviji roman i uključivali su zapise sa ispitivanja – neki otkucani, drugi napisani iskrivljenim ćiriličnim slovima. Dokumenti datiraju od 1917. do 1921. godine, kada je Crvena armija uništila kratkotrajni nezavisni ukrajinski parlament sa sedištem u Kijevu i vratila grad za Lenjinov novi Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Tu su bile i crno-bele slike osumnjičenih. Na njima tri mladića, jedan sa crnom kosu u beloj bluzi. U dosijeu je pisalo da su izvođači u cirkusu. Tu su bili i portreti mladih buržuja, žena, nasmejanih. Mnogo više je bilo zatvorskih fotografija, gde su osumnjičeni sa obrijanim glavama. Većina je, pretpostavljao sam, nestala u vrtlogu 1920-ih i 30-ih. Da li se istorija ponovila vek kasnije, kada je Moskva još jednom pogubila nezavisnost Ukrajine još jednom invazijom?", pita se Harding.

Uprkos predosećanjima, navodi da je rat te večeri delovao nestvarno.

"Naravno, Putin je blefirao. Njegov beskompromisni stav o NATO i evropskoj bezbednosti bio je gambit, zar ne? Međunarodna zajednica je ljubazno slušala Putinove tirade, prožete poznatim antizapadnim parolama i paranojom. Teoretski, Ukrajina bi se mogla pridružiti NATO-u. Reći da ne može značilo bi kršenje demokratskih prava zemlje. Ali, dok se šaptalo u Briselu, gde se nalazi sedište NATO-a, niko nije očekivao da će se Ukrajina uskoro pridružiti alijansi, ako i ikada", kaže Harding.

Međutim, izgledalo je da Putin živi u čudnom i nedostižnom carstvu. Postojala je neobjašnjiva hitnost u njegovim mahinacijama, osećaj žurbe.

"Da li je bio bolestan? Neuronaučnik mi je napisao dijagnozu Parkinsonove bolesti, na osnovu pregleda predsednikovih retkih javnih nastupa, gde je imao poteškoća da pomera desnu ruku. Rak, možda? Ili zavisnost od steroida, što bi moglo objasniti njegove natečene obraze? S tim u vezi bilo je i važnije pitanje Putinovog mentalnog zdravlja. Većina Ukrajinaca sa kojima sam razgovarao mislila je da je poludeo. Bivša premijerka Julija Timošenko rekla je da se ponašao logično unutar izopačenih parametara. Opisala mi ga je kao "apsolutno racionalnog, hladnog, okrutnog, crnog zla", dodajući: "Njega pokreće osećaj istorijske misije". A onda je postojalo pitanje krajnje zabrinutosti, previše užasno da bi se razmišljalo. Da li je Putin bio dovoljno lud da lansira nuklearnu bombu?", analizira Harding.

Ističe da je razgovarao sa jednim ukrajinskim obaveštajcem koji je rekao da Putin živi u alternativnoj realnosti.

"Ubedio je sebe da su obični Ukrajinci "ruralni Rusi", koji će ustati i srdačno dočekati svoje ruske oslobodioce. Obaveštajne službe podržavale su ovu fantaziju, rekao mi je obaveštajac. To pogrešno uverenje moglo je da dovede do stravičnih posledica", piše Harding.

"Bez obzira na razlog, Putin je otišao dalje od onoga što biste mogli zamisliti kao racionalna razmatranja ličnog interesa. SAD, EU i Velika Britanija zapretile su ruskoj vladi masovnom odmazdom ako napadne Ukrajinu. To je uključivalo paket razornih sankcija koje bi uništile rusku ekonomiju. Da li je Putin zaista želeo da vrati Moskvu u pre-globalizovano postojanje bez plaćanja Visa karticama, Big Mekova i delova za avione – neka vrsta sivog SSSR-a 21. veka? Tu je bio i Kijev. Šarena, moderna evropska prestonica sa 3 miliona stnaovnika. Sa svojim kafićima, restoranima, dostavljačima i biciklim, popločanim bulevarima delovao je kao kosmopolitski Berlin ili Prag", piše Harding.

"Rekao mi je da će invazija početi pred zoru"

Te noći uoči rata ljudi su bili napolju kao i obično.

Građani Kijeva osmislili su i naziv za moguću rusku invaziju, nazvali su ga "Dan X", ali niko nije verovao da će taj dan i svanuti.

"Odseo sam u hotelu u ulici blizu centra Kijeva. Prolazio sam kraj ljudi koji su na ulici prodavali ljiljane iz kanti, kraj violinistkinje koja je sivrala La Vie en Rose od Edit Pjaf. Delovalo je nezamislivo da će ruske rakete uskoro da udare ovakvu lepotu", pisao je Harding.

Priseća se kako je, na kraju večere zagrlio Kurkova i njegovu suprugu pre nego što je krenuo peške kući.

"Njihov stan, bar se tad tako činilo, imao je sve što bi neko poželeo u životu: ljubav, dobru konverzaciju, knjige, slike i saksije sa narcisima kraj prozora u kuhinji. Zašto bi neko ikad želeo da napusti ovo mesto? Ali i oni su, kao i mnogi drugi u gradu imali plan za slučaj da se ono najgore dogodi. Na ulici sam primio poziv od dobro pozicioniranog izvora koji je služio u ukrajinskom ministarstvu spoljnih poslova. Poznavao je ljude, znao je informacije, glasine. Bližila se ponoć. Nebo je bilo tamni sjajni somot. Rekao mi je da će invazija početi u 4 sata ujutru", kaže Harding.

Harding je te noći malo spavao. Kaže da je invazija počela praktično tačno na vreme, oko 4.30.

Čuo je udaljene eksplozije i alarme na vozilima širom prestonice. Čitava nacija je sad bila budna.

"Ono što su predvidele američke i druge zapadne vlade, vojni eksperti i, kasno u toku dana, i sam predsednik Zelenski, zapravo se dešavalo. Putin je izvršio invaziju na Ukrajinu. Njegov očigledni cilj: uništenje zemlje, kulture i njenih građana. Bilo je signala za opasnost, obaveštajnih brifinga razmenjivanih među vladinim agencijama, diplomatskih depeša, trezvenih procena u New York Times-u… pa ipak...", piše autor.

Kako kaže, ruske trupe, tenkovi i avioni bili su u pokretu. Do 5 ujutro prijatelji i voljeni su se zvali, zavirivali u svoje telefone, kliktali na vesti i donosili egzistencijalne odluke. Ostati ili pobeći?

Neki su već bili spakovani i spremni da odu. Drugi su zaklon potražili u podrumu, razmišljajuči da li ovaj pakao može da prođe.

"Upozoren od kolega obuo sam čizme, obukao kaput i stepenicama sišao u podzemnu garažu hotela. Sprat je bio zatrpan zaposlenim i gostima. Porodica je stigla, majka je svoje dvoje dečice vodila na bezbedno. Deca su nosili u sedištima. Rat više nije bio apstrakcija, bio je stvarna pretnja i moguća smrt. Ako ne za ovu decu, onda za neke druge ljude."

Za samo par sati veličina ruskog napada postala je očigledna.

"Putinove ambicije, ispostavilo se, prevazilaze Donbas, gde se tendenciozno je tvrdio dešava "genocid“. Obuhvatali su skoro celu zemlju: istok, jug, sever, pa čak i zapad. Lučki grad Mariupolj, na Azovskom moru, drugi po veličini grad u Ukrajini Harkov, dom za 1,5 miliona ljudi... Odesa i Herson na Crnom moru... Gradovi na istočnoj liniji fronta pod kontrolom Ukrajine – svi su bombardovani i sravnjeni", piše Harding.

Rusija je taktički gađala odbranu Ukrajine: aerodrome, vojne baze, skladišta municije.

"Bio je to šok i strahopoštovanje, učinjeno sa nemilosrdnom ravnodušnošću prema ljudima. Neispavan, bilo mi je teško da shvatim razvojni ratni plan Moskve, ali smeli potezi su bili vidljivi. U toku je bio pokušaj blickriga. Krajnji cilj je bio Kijev i njegova vlada koju podržavaju SAD. Putin bi, sumnjali ste, želeo da ubije ili uhvati Zelenskog i da ga zameni proruskim marionetskim guvernerom i administracijom", kaže Harding.

Priseća se kako je, i usred ovog žestokog napada, bilo trenutaka normalnosti.

"Činilo se da bombe nisu bile blizu, pa sam se odvažio da izađem napolje. Bilo je hladno, malo iznad nule. Nosio sam jaknu i vuneni šešir. Nekoliko stanovnika šetalo je svoje pse. Prvi redovi su se formirali ispred bankomata. Većina prodavnica i kafića je zatvorena. Ali Aroma Coffee je otvoren kao i obično. Prodavali su kroasane i hranu za poneti, kao da se ništa značajno nije dogodilo. Lokalci sa kojima sam razgovarao bili su u stanju šoka, uplašeni i tiho su izražavali gađenje prema Putinu jer nije imao razlog niti izgovor za rat", piše Harding prisećajući se kako su u Kijevu metro stanice uskoro postale sklonište.

U tom trenutku, naveo je, poznata mesta u Kijevu bila su netaknuta. Zvona na manstiru Svetog Mihajla zvonila su svakog sata, kao što su to činile vekovima.

"Katedrala sa zlatnom kupolom nalazi se preko puta trga Svete Sofije, druge velike katedrale koja datira iz 11. veka. Slikao sam barokni tirkizni zvonik Svete Sofije, za svaki slučaj. Ansambl verskih objekata nalazi se u blizini sedišta SBU, ukrajinske službe bezbednosti, na adresi Volodimirska broj 33, uz kancelarije granične straže i odeljenja policije grada Kijeva. Sve su bile očigledne mete ruskih bombi", stoji u tekstu Luka Hardinga.

Igralište na trgu je bilo prazno. Majdan, koji je uvek vrveo od turista i kupaca bio je pust.

"Par ljudi na kiši čekalo je trolejbus. Radio je kiosk sa kafom. Jedan kupac mi je rekao da su Rusi pogrešili 100% što su ovo uradili", priseća se Harding.

Kada ga je upitao šta će sada da radi čovek mu je rekao da će unuka odvesti iz grada, a da će se on vratiti da, iako nema oružje, brani svoju zemlju.

Priseća se i trojice vojnika koji su nasmejani stali u red za kafu.

Oleg Olehovič mu je rekao da su ga tu noć pozvali u 4 sata.

"Civili odlaze, ali mi ćemo ostati", rekao mu je vojnik dodajući da Ukrajina može da smrvi Rusiju jer je vojska u odličnoj formi.

"Tokom ovih prvih sati invazije, oblikovane konfuzijom i strahom, sudbinu nacije bilo je teško predvideti. Ukrajinske oružane snage bile su u boljem stanju nego 2014. godine, kada su nestale pod superiornom ruskom vatrenom moći. Svi su tako rekli. Činilo se da je istina. Na papiru, Ukrajina je imala 220.000 vojnika, plus 400.000 veterana sa borbenim iskustvom i modernim naoružanjem. Manje snage od ruskih, sigurno, ali ovi vojnici su bili motivisani, spremni da brane domove i porodice", piše Harding.

Ipak, vozila koja su pokušavala da napuste grad govorila su drugu priču. Od ranog jutra ulice su bile zakrčene jer su ljudi pokušavali da se dokopaju Žitomira, koji se nalazi zapadno od Kijeva, a odatle bi išli u Lavov, pa dalje u Poljsku.

"Počeo je veliki egzodus. To je preraslo u najveću evropsku izbegličku krizu od 1945. Nije bilo panike kao takve, već osećaj da će se ovaj novorođeni rat dramatično pogoršati. Izveštaji sugerišu da su neprijateljske formacije već prešle međunarodni kontrolni punkt i granicu sa Belorusijom. Ovo je bilo dva sata vožnje i 160 km severno, iza grada Černihova. Rusi su šetali Kijevom kroz iskonski pejzaž borova i močvare. Činilo se da beloruski diktator Aleksandar Lukašenko takođe pomaže u ratu protiv Kijeva, na Putinov lični zahtev", piše Harding.

Kaže da je rat Kijevu dao nov i mahnit tempo.

"Grad se kretao brže i sa većim intenzitetom i svrhom nego ranije, kao da je milion odvojenih atoma poremećeno i nasilno uzdrmano. Nekoliko automobila i žuti opštinski autobus jurili su niz Hreščatik, prolazeći pored znaka na kome je pisalo „Ja ♥ UKRAJINU“. Bilo je 9 ujutro. Bili smo četiri sata u danu invazije – 24. februara 2022. Datum koji će zauzeti svoje mesto pored ostalih – 1. septembar 1939. i 11. septembar 2001. godine. U blizini se sa zvučnika u zgradi sindikata oglasila himna Ukrajine. Malo ih je bilo u blizini da to čuju. Ova kancelarija sa pogledom na Majdan imala je ključnu ulogu u ustanku osam godina ranije, nakon čega je tadašnji predsednik Viktor Janukovič pobegao u Rusiju", kaže Harding.

Od 2014. godine ova evropska zemlja od 43 miliona ljudi krenula je u naglašeno proevropskom pravcu. Njen napredak je bio nesavršen, ali uporan. Činilo se da je Putin odlučan da zauvek zaustavi zapadnu integraciju Ukrajine.

"Paradoksalno, njegova krađa Krima i rat na istoku konsolidovali su ukrajinsku naciju i identitet. Razlike koje su nekada postojale su se istopile. Rat je sve učinio jednostavnijim. Putin i Rusija su bili neprijatelji. Počela je borba za opstanak. Poraz je značio potčinjavanje i nestanak. Upravo je Mihail Bulgakov, u svom maestralnom romanu Bela garda, napisanom pre jednog veka, Kijev nazvao „Gradom“, sa velikim slovima. Bulgakov je živeo na Andrijevskom spustu, ulici koja povezuje gornji grad sa Podilom. Grad će, činilo se tog nesrećnog jutra, izdržati. To je trajalo više od hiljadu godina. Ali koliko bi od toga preživelo? I da li bi Ukrajina – nešto od toga, sva – dobila nove, oštrije ruske gospodare?", pita se Harding

Tekst je prilagođen iz knjige "Invazija: Krvavi rat Rusije i borba Ukrajine za opstanak" Luka Hardinga, koju su 24. novembra objavili Guardian Faber i Vintage.

(Telegraf.rs)