"Od raspada Jugoslavije ništa nisu promenili": Kada će Evropa naučiti da se brani?

Trideset godina pošto su strahote ratova na Balkanu ogolile nesposobnost Zapadne Evrope da se suoči sa konfliktom na evropskom tlu, ruska invazija na Ukrajinu pokazuje koliko se malo toga od tada promenilo, piše Politico.

Francuska i Nemačka uporno govore da Evropa mora da prestane da se oslanja na Vašington, ali rade upravo to, ističe briselski portal.

Kada je Jugoslavija počela da se raspada 1991. godine, ministar spoljnih poslova Luksemburga Žak Pos dao je optimističnu ali zlosrećnu izjavu: "Ovo je čas Evrope, a ne Amerikanaca".

Od tada su prošle godine mučnog preispitivanja zašto Evropa nije uspela da se afirmiše kao vojna sila. Podstaknuti novom panikom koju je izazvala mantra bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa "Amerika na prvom mestu", predsednik Francuske Emanuel Makron i bivša nemačka kancelarka Angela Merkel uputili su upozorenje da EU više ne može da se oslanja na SAD.

Makron kontinuirano govori da Evropa treba da uspostavi svoju bezbednosnu agendu, ali njegova obećanja, zajedno sa drugim ostalim visokim evropskim političarima o sproveđenju politike evropske "strteške autonomije", u kojoj će EU značajno smanjiti vojnu zavisnost od SAD, do sada su bila samo verbalna.

Suočeni sa invazijom Rusije na najveću zemlju u čitavoj Evropi, Francuska i Nemačka već sedam meseci se vojno oslanjaju na Vašington i u manjoj meri na Britaniju, kako bi garantovali demokratiju i slobodu u tom bliskom savezniku EU.

Prema podacima Instituta za svetsku ekonomiju u Kilu, SAD su obećale 25 milijardi evra vojne pomoći Ukrajini, Britanija četiri milijarde, a Nemačka 1,2, dok se vojna pomoć Francuske jedva i primećuje i iznosi svega 233 miliona. Takođe, Britanija je obučila 5.000 ukrajinskih vojnika, a Francuska stotinak.

Ova nesrazmerna pomoć više je pitanje političke volje, a ne novca. EU ima godišnji bruto domaći proizvod od 14 biliona, a zajednički odbrambeni bužet od 230 milijardi. Francuska pak naglašava da ne želi da bude zaraćena strana u ratu, a ni da "ponizi" Rusiju, dok nemački kancelar Olaf Šolc ukazuje na rizik od uvlačenja u konflikt.

Sva pažnja sada je usmerena na to da li je neizbežna potencijalna promena i da li će evropski ekonomski predvodnici Nemačka i Francuska, jedine nuklearne sile u EU, pristati da pošalju Kijevu tenkove Leopard 2 i Leklerk.

"Naša sudbina je u našim rukama"

Razlika u sredstvima koja izdvajaju SAD i Zapadna Evropa postavlja mučna pitanje liderima EU o tome šta bi se dogodilo Kijevu da američki predsednik nije bio toliko otvoren za veliku intervenciju kao što je Džo Bajden.

I nemačka ministarka odbrane Kristine Lambreht nedavno je priznala da je situacija neodrživa.

- Nemačka i Evropljani zavise od mirovnog poretka koji ne mogu sami da garantuju - rekla je ona i dodala da je to pitanje posebno problematično jer Amerika sve više skreće pažnju ka Pacifiku.

Vašington, kako je upozorila, više ne može da garantuje odbranu Evrope u istom obimu kao što je to radio u prošlosti.

- Zaključak je jasan: Mi Evropljani i to najviše Nemci, moramo da učinimo više da kredibilno pokažemo svoju vojnu snagu kako druge sile čak ne bi ni pomislile da nas napadnu - kazala je Lambreht.

Ipak, da li će ove reči pratiti dela ostaje da se vidi, piše evropski portal.

Kritičari podsećaju da je još kancelarka Merkel iznela sličan zaključak 2017. godine kada je rekla da "Evropljani moraju da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke", ali da se potom nije ništa dogodilo.

Iako je odavno jasno da EU neće uspeti verodostojno da pojača odbrambene kapacitete sve dok ima 27 armija koje pokušavaju individualno da izvode iste zadatke i razvijaju svoje naoružanje, napori da se udruži resurse i dalje će nailaziti na fatalne prepreke.

- Moramo da uskladimo naše akcije, dok Nemačka izrasta u drugu vojnu silu. Naši napori su fragmentirani, previše je rasipanja zbog toliko različitih modela tenkova, brodova i borbenih aviona - kaže bivši francuska ministarka za Evropu Natali Loiso.

Jedna od stvari koja tako jasno simbolizuje nevolje ove slabe saradnje i nepoverenja jeste problem francusko-nemačko-španskog projekta borbenog aviona (FCAS) koji bukvalno neće poleteti.

FCAS, (Budući borbeni vazdušni sistem), godinama se odlaže, a prvi modeli aviona ne očekuju se pre 2040. zbog neslaganja Francuza i Nemaca oko liderske uloge u zajedničkom projektu.

Francuski i nemački vojni eksperti ukazuju na nedavnu odluku Berlina da zameni nuklearni udeo u svojim vazduhoplovnim snagama, koje bi mogle da bace američke nuklearne bombe u slučaju rata sa Rusijom, sa američkim lovcima F-35.

Nemački zvaničnici pak tvrde da odluka o nabavci F-35 ne označava promenu posvećenosti Berlina projektu FCAS, već da Nemačka mora da nabavi nove avione odmah, dok FCAS neće skoro biti operativan.

Tvrde i da Vašington možda ne bi dozvolio da bilo koji avion sa čijom izgradnjom nisu bili upoznati američki obaveštajci, nosi američke nuklearne bombe.

Sa svoje strane Nemačka optužuje francusku vojnu industriju da ne ispunjava svoj deo kada je reč o vojnoj saradnji.

- U razgovorima mora da bude jasno da želimo da nas tretiraju ravnopravno. I da ne mogu francuske industrijske kompanije da ograniče pristup nekim informacijama. Treba da platimo a da nemamo pristup podacima? To neće moći - rekla je Lambreht za Politico.

Brisel bez rešenja

Brisel pokušava da navede evropske zemlje da se pridruže odbrambenim projektima, ali je pomak slab.

Evropska komisija predložila je u maju novi plan koordinacije vojnih troškova među članicama EU, a da li će zemlje kupovati američko ili evropsko oružje, postalo je ključna tema rasprave.

Čak je i šef evropske diplomatije Žozep Borelj naglasio da Evropa kupuje 60 odsto svoje opreme van bloka i pozvao članice da se okrenu domaćim resursima.

Komisija takođe predlaže 500 miliona evra za dve godine radi podrške zajedničkoj nabavci oružja, što je po mnogima premalo da bi evropski kapaciteti mogli da se osnaže.

Povremeno se stiče utisak da bi ozbiljnost ukrajinskog rata mogla konačno da natera Francusku i Nemačku da približe stavove.

Šolc je u avgustu izneo svoju viziju "snažnije, suverenije, geopolitičke Evropske unije", što se u Parizu protumačilo kao zakasneli odgovor na Makronov poziv iz 2017. za "stratešku autonomiju".

Makron se nadao da će reorganizovati evropsku odbrambenu politiku i govorio je o potrebi da se izgradi "zajedničke interventne snage, zajednički odbrambeni budžet i zajednička doktrina delovanja".

Ali, osim diplomatskih nijasi, ni Šolc ni Makron nisu bili u stanju da preuzmu liderstvo kada je reč o ratu u Ukrajini. Francuska i Nemačka kaskaju za Poljskom i nordijskim i baltičkim zemljama u pokušaju da upravljaju evropskom agendom.

- Makronovi prethodni pokušaji da se predstavi kao medijator u konfliktu, da promoviše Francusku kao "silu koja balansira" kada je reč o Ukrajini, izazvale su sumnje u njegove dugoročne ciljeve. Njegova odluka da ostavi otvorene linije komunikacije sa Kremljom i raniji pozivi da se "ne ponižava Rusija" naišli su na podsmeh u mnogim delovima EU - kaže Filip Maze-Sencije, stručnjak za javne poslove pri Institutu Montanja.

On smatra i da je Francuska izgubila kredibilitet zbog svoje pozicije po pitanju Ukrajine. Grubo rečeno, naši prijatelji u nordijskim i baltičkim zemljama i u Istočnoj Evropi osećaju se iznevereno čak to porede i sa (nedostatkom solidarnosti) u Drugom svetskom ratu tražeči američku zaštitu.

(Telegraf.rs)