Posebni registri, određuju mesta gde mogu da žive: Kako se u svetu ophode prema oslobođenim silovateljima

"Seksualni prestupnik na slobodi" - naslov je u medijima od kojeg strahuju zajednice širom sveta. Da li će ponovo napasti, gde će živeti, šta će raditi - neka su od pitanja koja odmah prođu kroz glave ljudi. Nekoliko kategorija prestupnika priziva tako snažan odgovor kao seksualni prestupnici. Postoji želja javnosti da se "nešto učini" u vezi sa njima, a države na to odgovaraju uvođenjem raznih zakona.

Puštanje na slobodu seksualnog prestupnika Igora Miloševića posle 15 godina u zatvoru izazvalo je paniku kod javnosti u Srbiji, posebno jer je reč o višestrukom povratniku za kojeg, prema rečima stručnjaka, postoji velika opravdana bojazan da će to delo da počini opet.

U javnosti se pojavila i njegova fotografija sa upozorenjem kako danas izgleda.

Ranije je bio opisan kao tamnoput, 175 cm, jake građe, ali sudeći po priloženoj fotografiji njegov izgled se promenio.

Danima po medijima kruže njegove fotografije sa raznih lokacija u prestonici, građani javljaju gde je viđen i kuda se kreće. On nema dokumenta, ni mesto prebivališta, a svi se pitaju - kako je "pripremljen" za izlazak iz zatvora, da li će negde biti smešten i da li je pod nekakvom vrstom nadzora.

Kako se strane vlade nose sa seksualnim prestupnicima?

Jedan od načina na koji su pojedine vlade odgovorile jeste povećanje vremena koje seksualni prestupnici provode iza rešetaka. Na primer, većina australijskih država i teritorija sada dozvoljavaju da "opasni seksualni prestupnici", kao što je Edvart Latimer, koji je počinio brojna krivična dela protiv punoletnih žrtava, budu zadržani u pritvoru nakon isteka kazne.

Međutim, nije moguće da sve osuđene seksualne prestupnike držimo u zatvoru zauvek, a dođe vreme kada i opasni prestupnici, koji su više puta počinili krivična dela, moraju da budu pušteni na slobodu. To, razumljivo, stvara anksioznost u javnosti i dovodi do pitanja koje korake treba preduzeti da bi se obezbedila javna sigurnost.

Kako bi odgovorile na ove slučajeve, mnoge zemlje su uvele zakone koji se odnose na seksualne prestupnike nakon što odsluže svoje kazne. Ovo uključuje zahtev da zajednica bude obaveštena o njihovom puštanju iz zatvora, stavljanje ograničenja gde mogu da žive i održavanje registra seksualnih prestupnika.

Neke evropske zemlje tako nalažu da seksualni prestupnici ne mogu da žive u blizini škola ili vrtića, da u određeno vreme moraju da budu kod kuće i da se javljaju vlastima. Postoje i pravila koja određuju u kojim industrijama može da radi nakon izlaska iz zatvora.

Od 2003. godine svaka australijska jurisdikcija usvojila je zakon koji se posebno odnosi na seksualne prestupnike. Sve države i teritorije imaju registre seksualnih prestupnika, koji zahteva da određeni seksualni prestupnici obaveste policiju o njihovoj lokaciji i drugim ličnim detaljima na određeni periodi.

Od 2016. godine, većina država i teritorija je više puta menjala svoje zakone. Analize pokazuju da su ove nedavne reforme generalno proširile postojeći sistem. Umesto da pokušavaju nešto drugačije, reforme su jednostavno zahvatile više prestupnika u okviru šeme, upravljale njima duže, nametnule veća ograničenja njihove slobode i povećale posledice kršenja njihovih obaveza. Čak i tamo gde je sistem u potpunosti remontovan, ovo nije za cilj da se primeni nešto novo, već da se ojača postojeći pristup.

Registri seksualnih prestupnika u SAD postoje i na saveznom i na državnom nivou. Registri sadrže informacije o osobama osuđenim za seksualne delikte u svrhu sprovođenja zakona i javnog obaveštavanja. Svih 50 država i distrikt Kolumbija održavaju registre seksualnih prestupnika koji su otvoreni za javnost putem veb-sajtova, iako su informacije o nekim prestupnicima vidljive samo organima za sprovođenje zakona.

Javno obelodanjivanje informacija o prestupnicima varira od države do države u zavisnosti od određenog nivoa počinioca, koji se takođe može razlikovati od države do države, ili rezultata procene rizika. Prema NCMEC-u, od 2016. godine bilo je 859.500 registrovanih seksualnih prestupnika u SAD.

Iako ove vrste reformi mogu imati smisla za vlade koje žele da se vide da "nešto rade", malo je dokaza da će jednostavno uvođenje više istih učiniti zajednicu bezbednijom.

U stvari, evaluacije nekih inovativnijih pristupa sugerišu mere koje bi mogle biti efikasnije.

Krugovi podrške i odgovornosti

Najbolje uspostavljene od ovih mera su "krugovi podrške i odgovornosti (CoSA). Ovo podrazumeva grupe obučenih dobrovoljaca koji pružaju podršku seksualnim prestupnicima nakon puštanja iz zatvora, a istraživanja CoSA sugerišu da ovaj pristup može da pomogne u smanjenju ponovnih prestupa i reintegraciji prestupnika u zajednicu.

CoSA ima za cilj da smanji socijalnu izolaciju među prestupnicima, što može da pomogne u sprečavanju budućih prestupa. Program je zasnovan na ideji da će obezbeđivanje kruga volontera iz zajednice koji nude praktičnu pomoć i odgovornost pomoći prestupnicima da ne ponove prestup nakon što budu pušteni na slobodu.

CoSA je prvi put uveden u Kanadi 1994. godine. Otada su uvedeni u Velikoj Britaniji, kao i u delovima SAD i Zapadne Evrope.

CoSA može da poboljša aspekte života prestupnika koji su, zauzvrat, povezani sa smanjenim brojem ponavljanja, kao što su njihovi odnosi, zapošljavanje i obrazovanje. Štaviše, može čak i uštedeti troškove.

Volonteri koji rade sa seksualnim prestupnicima u CoSA prijavili su pozitivne stvari iz iskustva, kao što je povećan osećaj zajednice i sopstvene vrednosti, razvijanje emocionalnih veza sa drugima i osećaj da program čini zajednicu bezbednijom.

Programi pratioca

Drugi inovativni pristup je korišćenje programa pratioca. Ovi programi su trenutno dostupni samo u delovima SAD.

Programi pratioca uključuju identifikaciju i obuku odgovarajućih članova porodice prestupnika ili drugih bliskih osoba, koji pristaju da prate prestupnika tokom javnih izleta na dobrovoljnoj osnovi. Oni takođe moraju da prijave kršenje pravila vlastima.

Grupe za podršku i podizanje svesti

Treći pristup je upotreba grupa za podršku i podizanje svesti (SAAGs).

Ovaj pristup koristi postojeću mrežu podrške prestupniku za podsticanje prosocijalne podrške i promovisanje efektivne reintegracije nakon zatvora. SAAG-ovi imaju za cilj da pomognu prestupnicima da sprovode i postignu ciljeve zdravog načina života i upravljaju svojim faktorima rizika u zajednici.

Članove SAAG-e identifikuju prestupnicu tokom lečenja i mogu da uključuju supružnike, druge članove porodice, kolege, prijatelje, komšije ili cenjene članove zajednice.

Članovi SAAG-a rade sa prestupnikom i njihovim pružaocem lečenja kako bi identifikovali strategije za upravljanje rizikom prestupnika i podržali ih da se reintegrišu u zajednicu. Iako je slična CoSA, podrška koju pružaju SAAG-ovi pruža se na manje strukturiranoj osnovi.

Zakoni o registru seksualnih prestupnika u EU

Mnoge zemlje izvan SAD, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanadu i Evropsku Uniju zahtevaju od osoba koje su osuđene za seksualni prestup da se registruju kod organa za sprovođenje zakona ili drugih zvaničnih organa. Poput Sjedinjenih Država, ove jurisdikcije su se suočile sa pritiskom da informacije iz registra seksualnih prestupa učine dostupnim široj javnosti, ali za razliku od Sjedinjenih Država, generalno su odbijale da to učine.

Propisi EU zahtevaju posebne zaštitne mere za zaštitu poverljivosti informacija o krivičnoj istoriji i propisuju da se registri krivičnih presuda "mogu čuvati samo pod kontrolom zvaničnih organa".

Registar seksualnih delikata stoga nije isključen, a direktiva EU o seksualnom zlostavljanju dece navodi da države članice "mogu razmotriti" usvajanje mera "kao što je upis u registre seksualnih prestupnika osoba osuđenih za [seksualne] prestupe".

Ali sa svojom prevashodnom posvećenošću privatnosti i rehabilitaciji bivših prestupnika, EU generalno zabranjuje javno otkrivanje podataka iz registra. Direktiva o seksualnom zlostavljanju dece dodaje da "pristup tim registrima treba da bude podložan ograničenju u skladu sa nacionalnim ustavnim principima i važećim standardima zaštite podataka, na primer ograničavanjem pristupa pravosuđu i/ili organima za sprovođenje zakona".

EU je tu pretpostavku izmenila samo u meri u kojoj želi da zabrani osobama da rade sa decom ako su ranije bile osuđene za seksualni prestup nad detetom i nastojeći da osude za seksualne prestupe protiv dece učini dostupnim poslodavcima čije osoblje služi tu klijentelu.

EU se oslanja na svaku od svojih država članica da sprovede ovu obavezu, a većina je uspostavila takve sisteme skrininga. Nacionalni zakoni generalno ograničavaju pristup poslodavca evidenciji osuđivanja kako bi zaštitili prava onih koji su osuđeni. Neke članice EU, uključujući Francusku i Portugal, uspostavile su registre seksualnih prestupa koji su dostupni organima za sprovođenje zakona, ali zatvoreni za javnost.

Neke države EU zahtevaju skrining za širok spektar profesionalnih ili dobrovoljnih aktivnosti, ali većina zahteva skrining samo za specifične aktivnosti (npr. čuvanje dece ili zaposleni u javnom sektoru).

Iako je ponekad moguće da poslodavci direktno pristupe krivičnim evidencijama (obično za poslodavce koji su direktno uključeni u obrazovanje ili brigu o deci), generalno, sami kandidati za posao predaju svoju krivičnu evidenciju poslodavcima.

Nekoliko država zahteva od poslodavaca da provere kod namenske agencije za proveru, kao što je Služba za otkrivanje podataka i zabranu u Engleskoj.

Broj država članica sa takvim registrima se povećao poslednjih godina, ali mnoge države unutar EU nemaju nikakve uslove za registraciju seksualnih delikata. Poljska je u manjini koja objavljuje informacije o određenim visokorizičnim bivšim prestupnicima na javno dostupnoj veb stranici.

Interes javnosti za veći pristup informacijama o osobama koje su osuđene za seksualna dela podstakao je napore da se uspostavi registar seksualnih dela za EU ​​u celini. Ali s obzirom na to da rehabilitacija bivših prestupnika i zaštita ličnih podataka ostaju evropski prioriteti, ovi dosadašnji napori nisu bili uspešni.

Umesto registra seksualnih prestupa širom EU, EU je naglasila potrebu da se poboljša razmena informacija između nadležnih organa preko državnih granica.

(Telegraf.rs)