Britanski monarsi ne bi trebalo da imaju mišljenje: Kralj Čarls III je već izrazio mnoga svoja

Smrt kraljice Elizabete II označila je kraj jedne ere za monarhiju na više načina. Ona je bila poslednji viši kraljevski član iz generacije koja će modernim monarhistima uskoro izgledati strano.

Tokom svojih 70 godina na tronu, Elizabeta je dala samo jedan intervju za medije koji je bio ograničen na temu njenog krunisanja. Nikada nije javno iznela čvrsto mišljenje o bilo kojoj temi koja bi se mogla smatrati političkom ili kontroverznom. Izbegla je bilo kakvu javnu intervenciju u tome kako treba upravljati javnim institucijama Ujedinjenog Kraljevstva.

U stvari, najkontroverzniji politički momenti tokom Elizabetine vladavine proizašli su iz indiskrecije drugih.

Bivši britanski premijer Dejvid Kameron rekao je da je kraljica "prela" od oduševljenja kada je Škotska glasala da ostane deo Ujedinjenog Kraljevstva na referendumu o nezavisnosti 2014. godine. List Sun je 2016. spekulisao da kraljica podržava Bregzit, nešto što je bivša direktorka komunikacija Bakingemske palate Seli Osman brzo odbacila u intervjuu za CNN ranije ove nedelje.

Interesting nugget from @amanpour's interview with the Queen's former director of communication on the speculation about the Queen's views on Brexit. pic.twitter.com/xRJzlekncl— Luke McGee (@lukemcgee) September 19, 2022

Kako izgleda poređenje pomenutog sa članovima kraljevske porodice koji sada vode monarhiju u novu, neizvesniju budućnost. Elizabetino najstarije dete, sada kralj Čarls III, "osramotilo je porodicu", piše CNN, kada su objavljena pisma koja je pisao bivšem premijeru Toniju Bleru između 2004. i 2005. godine.

Iako su pisma izgledala prilično bezazleno – usredsređujući se na stvari kao što su subvencije za farmere i, što je zabavno, na zasluge objavljivanja privatnih pisama poput ovih – činjenica da je prvi na redu za presto bio tako srećan da izražava političke stavove premijeru alarmirajući one koji su podržavali konvenciju da je monarhija apolitična.

Čarls je takođe kontroverzno podržao korišćenje javnog novca za obezbeđivanje homeopatije u Nacionalnoj zdravstvenoj službi Ujedinjenog Kraljevstva koju finansira država. Nacionalna zdravstvena služba Engleske je 2017. godine rekla da više neće finansirati homeopatiju jer "nedostatak bilo kakvih dokaza o njenoj efikasnosti nije opravdao trošak".

Koliko god se u to vreme činilo nevažnim poznavanje Čarlsovih stavova o ovim stvarima, vredi zapamtiti da tokom čitave njene vladavine nismo znali gotovo ništa o Elizabetinim ličnim stavovima, a kamoli o tome kako je ona smatrala da treba raspodeliti državna sredstva.

- Monarhija ima ogromnu količinu indirektne moći u tome što može uticati na javno mnjenje o nekoj stvari, što je nedvojbeno važnije od lobiranja ministara - kaže Kejt Vilijams, vodeći kraljevski istoričar i profesor javnog angažmana u istoriji na Univerzitetu u Velikoj Britaniji.

Ona ukazuje na vreme kada je Elizabeta II rekla da bi škotski birači trebalo da "pažljivo razmisle o budućnosti" dok napuštaju crkvenu službu u Škotskoj uoči referenduma 2014.

- Dok je taj komentar verovatno imao za cilj da bude neutralan, u kontekstu Referenduma bi obe strane mogle da tvrde da je to potvrda odbacivanja nezavisnosti - dodaje Vilijams.

Oštri stavovi o medijima

Naizgled nespojiva zbrka monarha koji deli stavove o takvim stvarima, a pritom ostaje apolitičan, postaje sve mračniji što se generacijski odmičemo dalje od pokojne kraljice.

Princ i princeza od Velsa bili su, kao vojvoda i vojvotkinja od Kembridža, veoma javni aktivisti za mentalno zdravlje. Vilijam, koji će preuzeti tron posle Čarlsa, govorio je u zapisniku o svojoj borbi sa mentalnim zdravljem, posebno nakon smrti njegove majke Dajane, princeze od Velsa.

Vilijam je takođe koristio svoju platformu da progovori protiv rasizma u fudbalu, snažno implicirajući u vreme kada je u sportu bila velika kontroverza da on podržava igrače koji kleče pre utakmica, što je pitanje koje je izazvalo ogromnu reakciju mnogih fudbalskih klubova u Velikoj Britaniji.

A sada "prvi u redu" imao je težak odnos sa britanskim medijima, posebno sa BBC-jem nakon otkrića da je jedan od njegovih novinara, Martin Bašir, koristio podle metode da obezbedi intervju sa njegovom majkom kada je bila izuzetno ranjiva nakon razvoda od Čarlsa.

Trenutno je podrška monarhiji velika. Bili smo svedoci izliva kako tuge za preminulom Elizabetom, tako i saosećanja sa novim kraljem, koji je preuzeo ulogu svog života dok oplakuje svoju majku. Ali to ne znači da će podrška ostati na tako visokom nivou zauvek.

Čarls je u dokumentarcu BBC-ja snimljenom za njegov 70. rođendan, 2018. godine,obećao da se neće mešati u kontroverzne poslove kada postane kralj. Konkretno upitan da li će se njegova kampanja nastaviti, rekao je: "Ne, neće. Nisam toliko glup."

- Pokušao sam da budem siguran da sve što sam uradio bude vanstranačko političko, ali mislim da je od vitalnog značaja zapamtiti da ima mesta samo za jednog po jednog suverena, a ne za dva. Dakle, ne možete biti isti kao suveren ako ste princ od Velsa ili naslednik - rekao je.

Ipak, problem sa kojim se suočavaju i kralj i njegov naslednik je što ne mogu da vrate ove komentare nazad. A činjenica da ova mišljenja postoje neizbežno će uticati na njihov odnos sa javnošću u godinama koje slede, kako se udaljavamo od ere nedokučive Elizabete.

Sposobnost da ostane neutralan je potkopana

Elizabeta je bila posebno popularan monarh. Većina javnih istraživanja o tome pokazuje da stariji monarhisti smatraju da je njeno relativno ćutanje, u poređenju sa njenim naslednicima, bilo dostojanstveno i sačuvalo integritet Krune.

Mnogi od ovih tradicionalnih pristalica, međutim, bili su skeptični prema Čarlsu i više bi voleli da je krenuo stopama svoje majke.

Nasuprot tome, kraljica je bila popularna među mlađim monarhistima uprkos svom "ćutanju". Teško je tačno identifikovati zašto, ali to je verovatno samo nusproizvod toga što je Elizabeta oduvek bila na tronu i mlađi ljudi ne znaju ništa drugačije.

Međutim, ono što je takođe jasno jeste da mlađi monarhisti odobravaju da se kraljevska porodica izjasni o pitanjima koja bi se ranije smatrala previše kontroverznim za kraljicu.

- Potpuno je moguće da će generacija koja misli da bi članovi kraljevske porodice trebalo da zadrže ukočenu gornju usnu i da ne govore o pitanjima kao što su ženska prava i mentalno zdravlje izumreti - kaže Džo Tvajmen, direktor organizacije za politička istraživanja Deltapol.

- Ljudima iz određene generacije, ideja da se poklonite svojoj baki svaki put kada je vidite samo zato što je kraljica deluje suludo - dodao je on, pozivajući se na svađu nakon prošlogodišnjeg intervjua Megan Markl sa Oprom Vinfri u kojem je opisala kako je ponekad nadrealnim smatrala kraljevski život.

Ovaj sukob u preciznoj ulozi monarha je važan jer institucija živi ili umire od toga da li javnost misli da vredi ili ne.

Verovatno će uvek postojati tradicionalni monarhisti koji će braniti svaku njegovu akciju pod uslovom da se ne razvija ili modernizuje. Oni imaju tendenciju da budu najvatreniji u podršci.

Međutim, ova grupa će verovatno postati manjina pre nego što Vilijam preuzme presto. Ako Čarls doživi 99 godina, kao što je to bio slučaj sa njegovim ocem, Vilijam neće postati kralj do 2048. godine.

Nijedan kredibilan društveni naučnik ne bi mogao sa sigurnošću reći kakvi će stavovi javnosti prema bilo čemu biti do tada, bilo da se radi o kraljevskoj porodici, klimatskim promenama ili rasnoj jednakosti.

Činjenica da su kralj i njegov naslednik već rekli stvari o svim ovim pitanjima dramatično će potkopati njihovu sposobnost da ostanu neutralni u vezi sa bilo kojim takvim pitanjima koja budu pokrenuta u budućnosti, nešto što se, koliko god ozbiljno pitanje, očekuje od Suverena.

Činjenica je da će njihova percipirana mišljenja o bilo kom od ovih pitanja, čak i ako se zasnivaju na prošlim komentarima, nastaviti da utiču na javno mnjenje, a samim tim i na politiku. Ako Vilijamov nejasni pogled na BBC dovede do toga da više Britanaca misli da bi javno finansiranje trebalo povući u godinama koje dolaze, kako će političari odgovoriti na taj pritisak?

Monarhija se već neko vreme nije morala baviti ovim pitanjima jer je, sve dok je Elizabeta bila na prestolu, javni pogled na porodicu i njenu ulogu uglavnom bio stabilan.

To doba je zaista prošlo. Sada, Čarls i Vilijam moraju da se snađu u manje određenim vremenima, balansirajući između starih i novih pogleda na to ko su u odnosu na pritisak da budu apolitični šefovi države. I, za razliku od Elizabete, oni će to učiniti znajući da će popularnost na koju se oslanjaju biti manje zagarantovana nego što je bila u bilo kom trenutku tokom 70-godišnje vladavine Elizabete, monarha sa najdužim stažom.

(Telegraf.rs)