Glad, siromaštvo, težak položaj žena: Ovako žive Avganistanci godinu dana nakon što su talibani preuzeli vlast

Godinu dana od svrgavanja međunarodno priznate avganistanske vlade, talibani su uspeli da još više "stegnu gvozdenu pesnicu" i učvrste svoju vlast u ovoj ratom razorenoj zemlji.

Kada stignete na međunarodni aerodrom u Kabulu, prvo što primetite su žene, obučene u smeđe marame i crne ogrtače, koje udaraju pečate u pasoše.

Aerodrom, koji je pre godinu dana bio poprište ljudi koji su očajnički želeli da pobegnu, sada je mnogo tiši i čistiji. Redovi belih talibanskih zastava vijore se na letnjem povetarcu, prefarbani su bilbordi starih poznatih lica.

Kako sada izgleda život u zemlji koja je preokrenuta naglavačke brzim talibanskim preuzimanjem vlasti?

Žene ustupile posao muškarcima

Poruke su u najmanju ruku zapanjujuće.

- Žele da svoj posao dam svom bratu. Mi smo svoje pozicije zaslužili svojim iskustvom i obrazovanjem, ako to prihvatimo znači da smo sami sebe izdali - napisala je jedna žena u aplikaciji za razmenu poruka.

Više od 60 žena, mnoge iz Uprave prihoda Avganistana, udružile su se nakon što im je naređeno da idu kući prošlog avgusta.

Kažu da su im talibanski zvaničnici tada rekli da pošalju biografije svojih muških rođaka koji mogu da se prijave za njihove poslove.

- Ovo je moj posao. Radila sam naporno više od 17 godina, završila sam i magistraturu, a sada sam se vratila na nulu - insistira jedna žena koja, kao i sve žene u ovoj grupi, zabrinuto traži da se sakrije njen identitet.

Drugačiju sudbinu od njihove ima Amina Ahmadi, bivša generalna direktorka Direkcije, koja je uspela da pobegne iz zemlje.

Uspela je da ode, ali ni to nije izlaz.

- Gubimo svoj identitet. Jedino mesto gde to možemo da zadržimo je u našoj zemlji - kaže ona.

Talibanski zvaničnici, međutim, tvrde da žene i dalje rade. One koje rade su uglavnom medicinske sestre, lekarke, vaspitačice i radnice na aerodromima koje pregledaju putnice.

Talibani takođe naglašavaju da žene, koje su nekada zauzimale oko četvrtinu državnih poslova, i dalje dobijaju platu, iako mali deo njihove plate.

Bivša državna službenica kaže kako ju je na ulici zaustavio čuvar koji je kritikovao njen hidžab, iako je bila potpuno pokrivena.

- Imate važnije probleme za rešavanje od hidžaba - uzvratila je ona, a ovo je bio još jedan trenutak odlučnosti žena da se bore za svoja prava, unutar islama.

Strah od gladi

Scena deluje idilično. Snopovi zlatne pšenice svetlucaju na letnjem suncu u udaljenim centralnim visovima Avganistana. Osamnaestogodišnji Nur Muhammad i 25-godišnji Ahmad nastavljaju da vitlaju svojim srpovima kako bi očistili preostali komad žita.

- Ove godine ima mnogo manje pšenice zbog suše, ali to je jedini posao koji sam mogao da nađem. Studirao sam elektrotehniku, ali sam morao da odustanem da bih izdržavao porodicu - objašnjava on.

Ahmadova priča je jednako bolna.

- Prodao sam svoj motor da bih otišao u Iran, ali nisam mogao da nađem posao - objašnjava on.

Sezonski poslovi u susednom Iranu nekada su bili rešenje za one u jednoj od najsiromašnijih avganistanskih provincija. Ali posao je teško naći danas i u Iranu.

- Mi pozdravljamo našu braću talibane, ali potrebna nam je vlada koja nam daje mogućnosti - kaže Nur.

Bivši zamenik guvernera u senci tokom rata, on grubo deli sve svoje nevolje.

Najveći problemi sa kojima se susterću su siromaštvo, loši putevi, nedostatak pristupa bolnicama i školama koje čak i kada rade ne funkcionišu kako treba.

Kraj rata znači da više agencija za pomoć sada radi ovde, uključujući i one okruge koji su ranije bili van granica. Ranije ove godine, u dva najudaljenija okruga Gora veliki broj ljudi gladuje.

Ali rat za guvernera Din Dosta nije završen. Kaže da su ga američke snage zatvorile i mučile.

- Ne zadajte nam više bola. Ne treba nam pomoć sa Zapada. Zašto se Zapad uvek meša? Ne dovodimo u pitanje kako se ponašate prema svojim ženama ili muškarcima - kaže on.

Pijaca samo za žene u Heratu

Nedavno je u ovom mestu ponovo otvoren bazar. Talibani su ga zatvorili prošle godine, a pandemija korona virusa godinu dana ranije.

- Pre deset godina, moja sestra je otvorila ovu radnju kada je imala 18 godina - priča jedna Avganistanka.

Njena sestra je takođe otvorila internet klub i restoran. Prostorije su slabo osvetljene, ali u ovom mraku postoji tračak svetlosti za žene koje su previše vremena provodile samo sedeći kod kuće.

Sohaila ima još jednu priču koju je podelila sa novinarkom BBC-a.

- Talibani su zatvorili srednje škole“, napominje ona, u stvari, o nečemu što ima ogromne posledice za mlade ambiciozne tinejdžere poput nje.

Većina srednjih škola je zatvorena po naređenju talibanskih vrhunskih ultrakonzervativnih sveštenika, iako su mnogi Avganistanci, uključujući talibane, pozvali da se ponovo otvore.

- Idem u 12. razred, ako ne maturiram, ne mogu da idem na univerzitet - kaže ona.

Ona kaže da je Avganistan njena zemlja i da ne želi da ode da živi nigde drugde, međutim sada joj je školovanje onemogućeno.

- Nisam samo ja u pitanju, tako žive sve devojke u Avganistanu. Prošla vrmena sada su samo tužna uspomena - kaže ona.

(Telegtaf.rs)