Sukob koji bi učinio da onaj u Ukrajini izgleda "kao mala beba": Šta će se desiti ako Kina napadne Tajvan?

Kada se juče u 13.30 sati oglasio jezivi zvuk sirena za vazdušni napad, stanovnici malih i velikih gradova na severu Tajvana povukli su se u kuće. Ulice su ubrzo bile puste, nigde nikog nije bilo.

U prestonici Tajpej, radnje i restorani su navukli rešetke, a policija je preusmeravala vozila i naređivala vozačima da potraže sklonište.

Tutanj borbenih aviona parao je nebo, a poruke koje upozoravaju na raketne napade stigle su na telefone stotine hiljada ljudi, apelujući na stanovništvo da se hitno povuče u sklonište.

Zvuči zastrašujuće, ali sve ovo bila je samo vežba za slučaj da se, a mnogi veruju da uskoro hoće, dogodi da Tajvan napadnu iz centralne Kine.

Dok čitav svet gleda kako se odvijaju sukobi u Ukrajini, niko ne bi smeo da potceni krizu koja odvija na drugom kraju Evroazije, nekih 6.000 kilometara dalje. I nije da nisu povezani slučajevi.

Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski Si Đinping već dugo "merkaju" svoje slabije susede, a Tajvan već dugo oseća dah kineskog zmaja na vratu.

Od kada su komunisti došli na vlast u kontinentalnoj Kini 1949. godine, imali su ovu smelu malu naciju na vidiku. Zvanično, ona je deo Republike Kine, ali je u biti nezavisna demokratija već više od 30 godina.

I baš kao što, prema oceni zapadnih medija, Putinu nije bila po volji demokratska Ukrajina na granici Rusije, tako je i demokratija koja govori kineski jezik udaljena samo 200 kilometara neprihvatljiva za moćnog Sija.

Sada, kada su kineske vazduhoplovne snage i mornarica sve aktivnije oko i iznad Tajvana, sve ukazuje na to da on uvežbava invaziju na ovo malo, ali geopolitički važno ostrvo, sa populacijom od samo 29 miliona ljudi (u poređenju sa 1,4 milijarde u Kini).

Prilikom posete Japanu u maju, predsednik SAD Džo Bajden jasno je dao do znanja da će Amerika biti spremna da brani Tajvan, ukoliko dođe do napada. Naravno, niko u tom slučaju ne bi bio srećniji od Putina.

Ukoliko do toga dođe, to bi preusmerilo američke snage i oružje na daleki istok, što dalje od Ukrajine.

Ipak, ukoliko bi došlo do invazije na Tajvan, to bi moglo da eskalira mnogo dublje nego sukob u Ukrajini i postalo bi najgora pretnja po svetski mir nakon Kubanske krize 1962. godine.

Kako bi do invazije moglo da dođe? Šta bi moglo da je izazove? I kakav bi uticaj imala na ostatak sveta?

Najverovatniji "izgovor" za invaziju moglo bi da bude ako predsednik Tajvana Caj Ing-ven proglasi nezavisnost.

Isto tako, svako priznanje Tajvana kao nacije nezavisne od Kine od strane Zapada bi raspirilo vatru. Podsetimo, nakon izveštaja o predloženoj poseti američke političarke Nensi Pelosi prošle nedelje, Kinezi su upozorili da bi njihov odgovor mogao uključivati "prisilne mere".

Tajvan, napredna privreda slobodnog tržišta vođena industrijskom proizvodnjom i izvozom elektronike i mašina, obogatio se izvan komunističke Kine. Ali donedavno je Tajvan zanemarivao potrošnju na odbranu.

Sa relativno malim brojem obučenih vojnika i modernog naoružanja, oslanjala se na strateške vrednosti - na spoju Istočnog i Južnog kineskog mora u severozapadnom Pacifiku — Amerikancima i Japancima da garantuju njegovu zaštitu.

Ali učeći iz Putinovog neuspeha da zauzme Kijev, uz vazdušni napad nekoliko hiljada vojnika krajem februara, Peking bi mogao da zaključi da bi uspeo samo iznenadni masivni napad na Tajvan, navodi u svom tekstu za Daily Mail Mark Almond, direktor Centra za istraživanje kriza u Oksfordu.

Kiša raketa bi verovatno bila usmerena na vojne baze i luke, telekomunikacionu mrežu i putnu infrastrukturu.

Brutalna sila visokoeksplozivnih bojevih glava bila bi koordinirana sa sajber napadima kako bi se zaustavila koordinacija među tajvanskim trupama i izazvala panika među civilima. U isto vreme, invazijska flota bi nastojala da iskrca brojne kineske trupa, tenkove i kamione na obalu kako bi zauzela Tajvan u "starom stilu".

U tom slučaju bila bi pričinjena ogromna šteta infrastrukturi, sa brojnim vojnim i civilnim žrtavama.

Ipak, Kina ne može da pretpostavi da će brojčana nadmoć doneti brzu pobedu.

Da, Kina ima ogromnu vojsku koja se razvija, ali je neproverena u borbi. Nisu ratovali još od 1979. godine, kada je Deng Sjaoping želeo da Vijetnam "nauči lekciju".

Međutim, Vijetnam je taj koji je Kinu naučio nekoliko teških lekcija. Ali taj rat se danas u Kini uglavnom ignoriše. Umesto toga, Korejski rat protiv snaga UN predvođenih SAD između 1950. i 1953. godine se slavi kao model rata komunističke Kine.

Iako je kineska narodnooslobodilačka armija ubila desetine hiljada američkih vojnika, predsednik Hari Truman odustao je od zahteva svojih generala da koriste nuklearno oružje.

Tada, Mao je morao da se osloni na Staljinov "nuklearni kišobran", danas Kina ima svoje nuklearno oružje.

Peking se čvrsto drži uverenja da bi se predsednik Bajden, kao i Truman, uz sve svoje "borbene priče", povukao sa ivice ako nuklearni rat postane najverovatniji ishod.

Čak i da je tako, Si i njegovi saradnici potcenjuju odlučnost Amerike da ne ustupi kontrolu u Pacifičkom regionu.

Bajdenova administracija je, sa punim pravom, sumnjičava u vezi sa namerama Kine u ovom području.

Treba i Japan uzeti u obzir. Tajvanski stari carski gospodar (sve do predaje prvog 1945) vidi ostrvsku demokratiju kao južno sidro lanca ostrva koja vode do samog japanskog arhipelaga.

Bivši premijer Šinzo Abe, koji je ubijen ranije ovog meseca, je stalno upozoravao zapadne saveznike u Evropi i Americi da ih njihov fokus na krizu u Ukrajini udaljava od mnogo veće pretnje od Rusije, pretnje koju Kina predstavlja svetu.

Da li bi Japan hitno tražio nuklearno oružje kako bi zaštitio sebe i odvrati Kineze ako Peking odluči da napadne Tajvan?

Pošto Severna Koreja već testira nuklearno oružje, da li bi isto mogla da uradi i Južna Koreja jer se plaši Kine i svog komšije na severu? Mogućnost da dođe do sveopšteg nuklearnog konflikta je veoma verovatna. Ali čak i da ne krenu nuklearke, ako Kina izvrši invaziju na Tajvan, bila ona uspešna ili ne, to bi predstavljalo katastrofu za svetsku ekonomiju.

Tajvan je jedan od najvećih svetskih proizvođača visokotehnoloških komponenti kao što su poluprovodnici, a ako bi fabrike bile uništene ili oštećene, to bi uticalo na sve, od kompjutera do mobilnih telefona, podižući cene i stvarajući nestašice svakodnevnih stvari koje uzimamo zdravo za gotovo.

Oni koji smatraju da Si Đinping okleva da napadne iz straha da bi mogao da "ubije zlatnu koku", odnosno ekonomiju Tajvana, trebalo bi da pogledaju Hong Kong.

U poslednje tri godine Si polako "guši" ekonomsku dinamiku Hong Konga, kako bi ugušio tamošnji demokratski pokret.

Mogao bi isto tako lako da proceni da je razaranje Tajvan cena koju vredi platiti za sticanje strateške prednosti korišćenja položaja ostrvske države, kako bi se kineskoj mornarici omogućio pristup otvorenom okeanu iza njega. Jučerašnja vežba priprema za rat na Tajvanu zvala se „Van An“ - što se prevodi kao Večni mir.

Večni mir je možda nerealno očekivanje, ali čak i da bi se kratkoročno postigao mir, Bajden i Zapad moraju da nastave da pružaju podršku Tajvanu, ali da istovremeno ne guraju Si Đinpingu prst u oko, da on ne bi pokazao da se nikoga ne boji.

Ovo je hod po tankoj žici između opasnosti od pomirenja i katastrofalnih posledica rata. I predsednik Si mora to isto da uradio kao i Zapad.

Rizici od pogrešne procene na obe strane su izuzetno visoki.

Od kada traje zamrznuti sukob Kine i Tajvana?

Republika Kina, poznata i kao Tajvan, je delimično priznata država koja se nalazi većim delom na ostrvu Tajvan u istočnoj Aziji. Zajedno sa susednim manjim ostrvima od 1949. funkcioniše kao de facto nezavisna država koja sebe naziva Republika Kina. Ipak, vlasti Narodne Republike Kine je ne priznaju i smatraju teritoriju delom NR Kine.

Iako je Republika Kina bila jedna od članica Ujedinjenih nacija, njeno mesto 1971. godine preuzima Narodna Republika Kina.

Većina država u svetu ima diplomatske odnose sa Tajvanom, ali ga zvanično priznaje samo 25 zemalja.

(Telegraf.rs)