NATO muke sa Erdoganom: Turska je postala glavobolja za alijansu, ali mora to da toleriše

NATO je zvanično pozvao Finsku i Švedsku da se pridruže alijansi u sredu nakon što je Turska odustala od svog protivljenja, a što je usledilo posle napornog procesa koji je podsetio alijansu da se linija raseda dodatno produbljuje.

Finski predsednik Sauli Niniste rekao je da je Ankara pristala da podrži kandidature njegove zemlje i Švedske za članstvo, uklanjajući veliku prepreku za pridruživanje ove dve alijanse.

Preporučujemo

Iako je taj potez bio velika pobeda za NATO i neuspeh za Rusiju, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nije popustio bez popriličnog "političkog udaranja u prsa", kao prikaza težine svoje nacije u grupi.

Pre potpisivanja zajedničkog memoranduma sa dve nordijske nacije, Erdogan je u utorak izjavio da NATO "ne može sebi da priušti" da izgubi Tursku kao članicu. On je reagovao na frustraciju u zapadnom savezu zbog protivljenja Ankare prijemu dve tradicionalno neutralne zemlje koje su se osećale prinuđenima da se pridruže grupi zbog ruske "specijalne operacije" u Ukrajini.

Foto: Tanjug/AP

Turska je postala glavobolja za NATO. Međutim, nedavni geopolitički događaji su pokazali da će to savez morati da toleriše. Eksperti kažu da Erdogan to dobro zna i da je iskoristio mesto svoje zemlje u grupi da služi njenim nacionalnim interesima.

U evropskom ratu koji je u suštini postao sukob između Kremlja i NATO-a, Turska se pozicionirala kao neutralna strana, odlučivši da se ne pridruži svojim saveznicima u sankcionisanju Rusije, dok je ponudila da posreduje između zaraćenih strana. Podržala je Ukrajinu u ratu, ali je pazila da ne antagonizira Moskvu.

Eksperti kažu da je Turska danas vrednija nego ikada za NATO. Zemlja se nalazi na jugoistočnom krilu alijanse, ključnoj tampon zoni između Rusije i Zapada. Ona održava drugu po veličini vojsku u alijansi posle SAD, i graniči se sa delom bliskoistočnih zemalja sa istorijom političke nestabilnosti i gde zapadne države imaju velike interese.

Ankara, međutim, nije uvek bila trn u oku alijanse.

Turska je pristupila NATO-u 1952. godine, tri godine nakon što je formirana nakon Drugog svetskog rata, i smatra se da je taj savez "kamen temeljac" njene odbrambene i bezbednosne politike. Ali analitičari i istoričari kažu da je Turska, iako je istorijski služila strateškim interesima grupe, postala više remetilačka sila pod Erdoganovom vladavinom.

Erdogan je bio premijer Turske od 2003. do 2014. godine, a predsednik je od 2014. godine.

- Tokom Hladnog rata, Turska je bila dobro ugrađena u zapadnu bezbednosnu infrastrukturu - rekla je Oja Dursun-Ozkanca, profesorka političkih nauka na koledžu Elizabetaun u Pensilvaniji i autorka knjige "Odnosi Turske i Zapada: Politika unutaralijansne opozicije", dodajući da je ta zemlja bila "prilično pouzdan" zapadni saveznik više od pola veka.

Međutim, učestalost i intenzitet neslaganja između Turske i saveznika NATO-a su se vremenom povećali kako Ankara zauzima proaktivne i antizapadne spoljnopolitičke pozicije, rekla je ona.

Erdogan se nije slagao sa saveznicima iz NATO-a po brojnim pitanjima, uključujući Siriju i Libiju, i koristio je stratešku lokaciju svoje zemlje da izvuče ustupke od svojih evropskih suseda preteći da će otvoriti kapije za izbeglice iz susednih zona sukoba.

Foto: Tanjug/AP

Turska se 2009. godine protivila imenovanju Danca Andersa Fog Rasmusena za šefa NATO-a sve dok tadašnji američki predsednik Barak Obama nije obećao da će jedan od Rasmusenovih zamenika biti Turčin. Turska je u danskim novinama 2006. godine tvrdila da je Rasmusenovo postupanje sa uvredama na račun proroka Muhameda bilo problematično.

U svom možda najhrabrijem i najkontroverznijem potezu, Turska je 2019. godine kupila ruski protivraketni odbrambeni sistem S-400, dovodeći u pitanje višedecenijski savez i sa SAD i sa NATO-om. Rakete S-400 su dizajnirane da obaraju NATO avione.

Sinan Ulgen, bivši turski diplomata i predsednik istraživačkog centra EDAM sa sedištem u Istanbulu, rekao je da su Erdoganovo "hipercentralizovano donošenje odluka" i njegov "borbeni, agresivniji i manje vođen konsenzusom" stil rukovođenja izazvali poteškoće za NATO.

- Ovo je takođe odraz povećane nepredvidivosti turske spoljne politike - rekao je on.

Stručnjaci, međutim, kažu da je sasvim prirodno da članica alijanse daje prioritet nacionalnim interesima tamo gde može. Problem nastaje kada ti interesi odstupe od agende NATO-a.

- Turci komplikuju donošenje odluka NATO-a zasnovanih na konsenzusu jer odbijaju da samo prihvate situaciju umesto da pokušavaju da je izmene ili kontrolišu, sve dok se ne zadovolje nacionalni interesi - rekao je Rič Outzen, viši saradnik u Atlantskom savetu u Vašingtonu i bivši američki vojni oficir i zvaničnik Stejt departmenta .

- Ovo nije loše ponašanje saveza, to je tipično ponašanje saveza za države koje imaju težinu da to izvuku - dodao je on.

Dok Turska shvata svoju vrednost za NATO, ona takođe vidi sopstvenu korist u svom članstvu, kažu analitičari. Ankara je više puta odlazila u NATO radi strateške bezbednosne podrške, rekao je Ulgen.

- To je bezbednosni i politički odnos koji je obostrano koristan. Na kraju krajeva, Turkije i NATO su potrebni jedni drugima - rekao je on, koristeći novo ime zemlje.

(Telegraf.rs)