Minka iz Beograda završila je čuveni Mocarteum: Živi u gradu Mocarta, društvu koje neguje prave vrednosti

Minka Popović jedna je od retkih osoba koja može da se pohvali time da se bavi poslom koji voli i da od njega živi. Nakon završetka Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu, preselila se u Salcburg i upisala Mocarteum, jedan od najprestižnijih umetničkih univerziteta na svetu. Zavolela je grad Mocarta, klasične muzike i Mocartovih kugli, tamo stvorila porodicu i nastavila da živi životom umetnika - putuje, ide na koncerte i svoju ćerku uči pravim vrednostima.

Kako je izgledalo muzičko obrazovanje na čuvenom Mocarteumu, adaptacija iz bučnog Beograda na mirni Salcburg, kako uspeva da odgaja ćerku u jednoj muzičkoj porodici i živi avanturu iz dana u dan, mlada i talentovana Minka odgovara u intervjuu za Telegraf.

• U Austriju si otišla zbog studiranja, završila si čuveni Mocarteum. Zašto si izabrala baš taj fakultet?

Salcburg je oduvek bio interesantan za studente i ljubitelje klasične muzike. Ipak, mene je tamo dobrim delom naveo slučaj: zabavljala sam se sa klarinetistom koji je studirao na Mocarteumu (Robindro Nikolić, koji je i domaćoj publici poznat kao oformitelj Barcelona Gipsy Klezmer Orchestra). Tada sam se upoznala sa muzičkim životom Salcburga i oduševila se istim. Mogla sam da učim od najboljih, da čak sviram sa njima! Poštovanje moje profesije, ili bar iluzija o društvu koje neguje "prave vrednosti" držala je moju strast za učenjem i razvijanjem na polju klasične muzike uvek na žaru. Ovde se cene Betoven i Mocart (naravno), to je primarni razlog za ostanak u Salcburgu - kada se sve raščlani i svede na minimalistički odgovor.

• Koliko ti je bilo potrebno vremena da se adaptiraš, s obzirom na to da dolaziš iz Beograda, gde se živi brzo, a Salcburg je potpuno drugačiji - nema buke i haosa, mirno je?

Salcburg je prelepa kulisa nekog starog pozorišnog komada iz ere poznog baroka. Ovaj grad ne pripada stvarnosti - nema bure mirisa, prljavštine i dinamike koja melje, nema tog sirovog pulsa i živosti sa dozom bezobrazluka, koja je tako karakteristična za Beograd. U Beogradu to možemo nazvati eklektikom - ako smo ljubazni. Neoklasicizam pored staklenog minimalizma, socrealizam pored vlaške raskoši, spomenici antifašističkoj borbi koji se zatvaraju u grobljanski crni mermer, trgovi koji se prepravljaju po uzore na neke druge gradove bez planirane infrastrukture, ali i tajnovita unutrašnja dvorišta predratnih zgrada po Dorćolu - skrivene oazice u betonskoj pustinji, lokalne inicijative koje neguju empatiju i čine Beograd najinspirativnijim mestom za život, reke (na koje se spuštamo uvek pogrešnim načinima), entuzijazam koji izbija iz najneverovatnijih pukotina, a sve na najvećem arheološkom blagu Evrope.

Takav kolaž kultura, haotično šarenilo zapušteno u nemaru i neznanju - ništa od toga nećete naći u Salcburgu. Obećavaju vam muzejski mir, uredne travnjake florescentno zelene trave (ni maslačak nije poželjan), tradicija koja se pazi i glanca, blaženo civilizovano "nemešanje u tuđa posla" koje prerasta u ignorisanje, nedostatak lične empatije koju uspešno nadomešćuje funkcionalan sistem.

Nerealni mir varoši zaspale u vremenu - bio je idealno tlo za studiranje. Tako sam mogla da se skoncentrišem, vežbam i verujem da zaista nema ničeg bitnijeg.

• Da li ti je neko pomogao prilikom odlučivanja da u Salcburgu nastaviš studije?

Kada sam tražila savet od moje voljene, nažalost prerano preminule profesorke Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, Nevene Popović, rekla je da Salcburg jeste idealan za mene. "Rim nije za tebe, grad živi na ulicama, nećeš nikad stići do klavira da vežbaš". Tako je odlučeno. Posle FMU u Beogradu koji sam završila kao student generacije sa 19 godina, nastavila sam studije na jednom od najprestižnijih umetničkih univerziteta na svetu.

• Kako se osećaš povodom činjenice da si završila čuveni Mocarteum?

Velika je privilegija imati mogućnost učiti od takvih veličina, tražiti dalje i razvijati se. Posle završetka mojih master studija, imala sam kratki profesionalni berlinski izlet, ali se sudbina pobrinula da se vratim u grad-razglednicu, Salcburg. Tamo sam zasnovala porodicu, bila asistent na istom tom Mocarteumu, koncertima i bavim se pedagogijom - mogu reći da sam srećna da živim od posla koji volim, sa svim preprekama koje su neminovne.

• Da li si možda imala koncerte negde u Srbiji ili na Balkanu?

Grad čine ljudi, a Beograd je moj grad - jasno je zašto uvek osećam veliku odgovornost kada nastupam u Srbiji, pogotovo u Beogradu. Svako iskustvo je specijalno i nabijeno jakim emocijama. Na "Kolarcu" sam poslednji resital svirala nagrađena titulom Udruženja muzičkih umetnika Srbije "Najbolji mladi umetnik". Posle toga su usledili solo koncerti sa orkestrom Muzikom - svežim i jedinstvenim muzičkim telom, čiji rad vredi pratiti.

Željna sam novih kreativnih avantura i nastupa u Srbiji i pokušavam da izvedem par projekata od ideje do realizacije (što je otežano zbog nepostojeće materijalne potpore). Kulturi trebaju mecene. Kad država posustane, pojedinci koji su svesni, obrazovani, oni koji su prave patriote bez da se busaju u grudi dok viču floskule epskim tonom i mašu sa tri prsta - ljudi koji brinu o narednim generacijama i nasleđu koje im ostavljamo - takvi ljudi moraju da uzmu stvari u svoje ruke. To je apel! Duh Beograda tj. neuništivi entuzijazam njegovih stanovnika uvek je bila iskra koja me je inspirisala. Takvi specijalni ljudi želim da budu deo mog života!

• Austrija je za vreme pandemije bila nekoliko puta u lokdaunu, ljudi nisu mogli da rade. Kakva je bila situacija sa umetnicima?

Koncertna aktivnost bila je značajno sužena pandemijskom situacijom. Verujem da će biti potrebno još vremena da se sve vrati na nivo pre korone. Dve godine, uz male pauze, bili smo onemogućeni da nastupamo javno - da se bavimo svojom profesijom. Jedini pozitivni aspekt ove nepogode bila je finansijska pomoć države koja nam je omogućila da preživimo. Jako je udobno živeti u državi koja brine (čak) o umetnicima.

Najegzotičnija turneja je bila u Japanu sa mojim divnim kolegama Markom Zupanom (flauta) i Tomažom Močilnikom (klarinet), gde smo uplovili u paralelni univerzum. Kada smo se čule, sa salcburškom filharmonijom i "Karnevalom životinja" Kamija Sensansa (za dva klavira i orkestar) bila sam u Nemačkoj na koncertu.

• Kao osoba koja živi jednu pravu avanturu, koji su tvoji planovi za dalje?

Sledeći koraci kojima se radujem su snimanje CD-a sa pomenutim flautistom, Markom Zupanom i koncert otvaranja mog novoformiranog udruženja "Pianissimo", kojim pokušavamo da otvorimo novu umetničku scenu u Salcburgu (i unesemo malo ekspresivnog kolorita).

Ne želim da čekam da se "situacija promeni", da muzička scena prestane da se vadi na "prodavanje Mocarta" - želim da pokušam da uradim nešto sveže, svojim rukama!

• I tvoj suprug je muzičar, imate ćerkicu. Da li je teško odgajati dete u uslovima kada oboje putujete zbog nastupa, imate koncerte uveče?

Odgajanje deteta u muzičkoj porodici je sinonim za avanturu. Našu ćerku uvek uspešno lišavamo salcburskog mira i ustaljenosti. Sirotica je već sa tri godine morala da sluša cele simfonije Bruknera, a sada peva teme klavirskih koncerata.

Upoznaje puno umetničkog sveta koji je šarenolik i izazovan, putuje i upija, uključena je u potpunosti u naš život bez (auto)cenzure. Bilo bi zanimljivo pitati nju za 20-ak godina, kako je to bilo. Ja samo mogu da nagađam i da se pravdam da sam joj pružila moje celo goruće srce i da sam se trudila da joj pokažem svet - beskrajno lep i čudovit.

(Telegraf.rs)