Ispovest ukrajinskog studenta koji je postao vojnik: "Prijatelji ti umiru na rukama"

Maksim Lucik izgleda starije i ozbiljnije, i manje se šali nego pre tri meseca, u danima kada je specijalna operacija ruske vojske počela u Ukrajini. Tada, 19-godišnjak samo što je stavio svoje studiranje na čekanje i dobrovoljno se prijavio da se bori.

Prošle nedelje, on je krenuo na težak put van linije fronta u Donbasu, koristeći se noćnim putevima kako bi izbegao artiljerijsku vatru, da bi pokupio zalihe za svoju jedinicu.

Tri nedelje, Maksim i njegovi drugovi su se borili da zadrže kontrolu nad položajem koji su zvali Serber, po malom psu kojeg su usvojili. Bilo je to u uništenoj bivšoj fabrici u Rubižnu, gradu koji je na kraju pao u ruke Rusa.

- Bilo je kao pakao. Nije bilo dobrih položaja za odbranu. Bili smo u rovovima, ponekad skloništima iz sovjetskih vremena i vatrogasnoj stanici - ispričao je za BBC.

Njegova jedinica je bila gađana tenkovskom vatrom oko 25 puta dnevno, kaže on.

- Tamo je poginuo jedan moj prijatelj, a možda je 10 ili 15 momaka teško povređeno - rekao je.

Prijavljivanje studenata

Maksim, student biologije i njegov prijatelj sa univerziteta Dmitro Kisilenko, 18-godišnji student ekonomije, prijavili su se za borbu ubrzo nakon što je Rusija započela svoju specijalnu operaciju.

Dok su čekali pored drugih sličnih njima, na velikoj hladnoći, da budu prebačeni autobusom do njihovog centra za obuku, izgledali su kao mladi momci koji su otišli ​​na festival ili kampovanje, ako se izuzmu stari kalašnjikovi koje su upravo dobili. Svedočenje dva mlada momka, punih nepobedivog osećaja koji mladići imaju, kao i njihov odlazak u rat - sve to bilo je dirljivo, depresivno i alarmantno. Bio je to znak velikog rata koji je dolazio.

U martu su se Makim i Dmitro i svi Ukrajinci prilagođavali, onako kako to ljudi uvek rade u ratu. Posle prvog šoka stari životi i rutine blede u novu, sveobuhvatnu verziju stvarnog života. Tokom njihove kratke obuke početkom marta, Maksim je već zvučao staro za svoje godine.

- Ne možemo da upoznamo naše žene, naše devojke, našu decu. Ne možemo da radimo svoj posao, kao što smo radili pre rata. Ali svi razumeju da sada imamo važniju misiju. I nastavićemo da radimo, podižemo našu decu. Mnogo puta ćemo ljubiti naše žene i devojke, ali posle rata - rekao je.

Uprkos ruskom napretku, Makim zadržava čvrstu odlučnost da se bori. Njegov prijatelj Dmitro, koji se borio u bici za Kijev, ostaje u prestonici. Pošto su bili studenti, služba u Donbasu nije obavezna.

On nema vremena za ljude koji sebe nazivaju saveznicima Ukrajine, koji kažu da treba da trguju teritorijom za neku vrstu sporazuma sa Rusijom Vladimira Putina.

- Mislim da nema načina da se dogovorimo sa Putinom. Putin razume samo jezik metaka, krvi, ratnih zločina... Nemoguće je reći uzmite ovaj deo zemlje i rat će se završiti - rekao je Maksim.

Početkom godine, Maksim je priređivao koncerte i bavio se omladinskom politikom u Kijevu. Na pitanje kako ga rat menja, nije siguran kako da odgovori.

- Ni sada ne mogu tačno da vam odgovorim, jer je veoma teško razumeti da su vam neki prijatelji umrli na rukama. Teško je živeti sa tom činjenicom... - iskren je Maksim.

"Rat svetlosti i tame"

Još u martu, Maksim se šalio da roditeljima nije rekao šta tačno radi u uniformi.

- Sada me moji roditelji razumeju 100 odsto. Trudim se da ih zovem svaki put kada mogu. Mama je poslala uniformu za mene i moju braću - ispričao je.

Njegov otac je pokušao da se pridruži teritorijalnoj odbrani u Maksimovom rodnom gradu, Sumi.

- On ima 65 godina i prestar je za borbu. Kada su ga odbili, nazvao me je i rekao "Maksime, mogu li da postanem deo tvoje jedinice?". Oni me razumeju. Podržavaju me psihički i finansijski - dodao je.

Student Maksim se pretvorio u vojnika, angažovan u, kako veruje, misiju svog života.

- Mi se borimo za slobodu celog sveta, celog civilizovanog sveta i ako neko misli da je to ukrajinsko-ruski rat, nije. To je rat svetlosti i tame između Rusije i celog sveta - zaključio je Maksim.

(Telegraf.rs)