Igor prošao golgotu na putu od Mariupolja do Zaporožja: "Danas sam sahranio sina, hajde da pijemo za njega"

Kada su ruski vojnici počeli da idu od kuće do kuće u Mariupolju i traže civile, meštanin Igor Pedin (61) je uzeo svog psa po imenu Žu-žu i uputio se pešaka ka Zaporožju.

Njegov glavni cilj bio je da bude, kako on kaže, "nevidljiv". Sa sobom je osim devetogodišnjeg mešanca terijera poneo samo jedan ranac sa zalihama hrane za sebe i svog malog saputnika. On se, svestan šta sve može da ga sačeka na putu u ratom razorenoj Ukrajini, odlučio da se bori za svoj život i pešaka krene na put dug 225 kilometara.

Preporučujemo

S obzirom na to da se nedeljama oko Mariupolja vode najteže borbe, znao je da će na putu verovatno naići na tenkove, oklopna vozila i nervozne ruske vojnike koji jure ka Mariupolju.

Još jedan veliki problem su i nagazne mine i srušeni mostovi. Na putu je sreo uništene domove i muškarce i žene koji ispred njih plaču jer su u ratu osim domova izgubili i nekog bliskog. Svaki pogrešan korak mogao je da ga odvede direktno u smrt.

Igor, koji je nekada radio kao kuvar na brodu kaže da ipak nije uspeo da ostane nevidljiv i ignoriše svu ljudsku patnju koju je zatekao na putu.

Ovaj Ukrajinac imao je i dosta sreće. Jedne večeri kada se našao na kontrolnim punktovima koje drži ruska vojska vojnici su se okupili oko njega kako bi čuli njegovu priču, a kasnije su mu u džep stavili i cigarete da ima dok putuje. Čak su mu poželeli i puno sreće na njegovom putovanju.

- Možda nisam bio nevidljiv, ali sam imao sreće - kaže on dok mu suze naviru na oči.

Celo putovanje je detaljno isplanirao

Igor je konačnu odluku o napuštanju Mariupolja doneo 20. aprila, kada su ruski vojnici došli do grada i, kako tvrdi, počeli da traže civile po kućama.

- Nije bilo mnogo razloga za ostajanje, imali smo malo hrane i vode, tela su bila po ulicama - kaže Igor.

Kada je odlučio da otputuje sve je isplanirao, a o tome koliko je bio detaljan u pakovanju govori i podatak da je uspeo težinu prvobitnog prtljaga da sa 70 kilograma smanji na 50.

Prvi zadatak koji je zadao sebi bio je da pređe pet kilometara i dođe do periferije grada. U tom trenutku mislio je da je i to nemoguće.

Na put je krenuo 23. aprila u šest ujutru iz svoje kuće koja se nalazi u blizini luke, a trebalo mu je dva sata da stigne do uništenog tržnog centra gde je kasnije oformljen punkt za evakuaciju civila iz čeličane Azovstal.

Tu se nalazio punkt na kom su Rusi delili hranu i vodu, a redovi očajnih ljudi ispred tih punktova bili su dugi. Polako se iskrao pored velikog broja ljudi, sve vreme izbegavajući da nekog vojnika pogleda u oči. Posle kratkog predaha nastavio je put ka Zaporožju.

- Delovao sam im kao skitnica, bio sam niko i ništa. Bio sam prljav i prekriven prašinom, jer je moja kuća bila ispunjena dimom i prašinom od granatiranja. Izašao sam iz grada auto-putem i na samom izlasku sam se još jednom okrenuo. Pogledao sam na grad i rekao sebi da je ovo dobra odluka, i samo sam rekao zbogom - kaže Igor.

On zatim dodaje da ga je zatim jedna eksplozija uplašila i odlučio je da što pre nastavi dalje.

Sve vreme je prolazio pored izgorelih vojnih vozila, a sa njim je samo bio njegov pas i zvuk granata. Sve vreme su pored njih prolazila i oklopna vozila koja su uplašila njegovog psa.

- Uzeo sa Žu-žua i sakrio ga ispod kaputa dok vozila nisu prošla. Tada sam se osetio kao nevidljiv čovek jer ko sam ja zapravo u poređenju sa snagom tih mašina - kaže Igor.

"Danas sam sahranio sina, hajde da pijemo za njega"

Sledeća stanica bio mu je grad Nikolske koji je udaljen 20 kilometara. Kada je stigao do prvih kuća mrak je već pao i bilo je jako hladno.

- Video sam jednog čoveka kako sedi ispred kuće. Pitao me je da li bih želeo da pijem sa njim. Rekao mi je: "Danas sam sahranio sina, hajde da pijemo za njega" - kaže Igor drhtavim glasom.

Iako je pre 15 godina prestao da pije alkohol, nesrećnog oca nije mogao da odbije. Iako je uzeo samo jednu čašicu votke, njegov novi poznanik je ispraznio celu flašu.

- Rekao mi je da su Rusi ubili njegovog 16-godišnjeg sina 3. marta u Mariupolju. Nakon što je mladić nestao, otac ga je nedeljama tražio. Pronašao je njegov grob, a Rusi su mu rekli da će morati da kopa sam rukama ako želi telo. Tada mi je rekao da će se ubiti i da ne želi da živi - kaže on.

Te noći je prespavao na kauču, a u šest ujutru nastavio je dalje. Znao je da je jedini put ka Zaporožju kroz grad.

- Kada sam napustio grad sačekao me je kontrolni punkt na kom su bili Čečeni. Dvojica su mi prišla i pitala me gde ću i odakle sam došao. Odjednom se pojavio komandant i pozvao je nekog preko radija. Tada je došao kombi iz koga su izašla tri krupna muškarca i ubacila me u kombi. Odvezli smo se nazad do Nikolske i zgrade koja je bila ograđena žičanom ogradom. U dvorištu je bilo oko 40 ljudi, ali me je kombi odvezao do ulaza u tu zgradu - kaže on.

Pre nego što je uveden unutra ispred vrata je ostavio torbu, a psa je čvrsto vezao kako ne bi pobegao.

- Odveli su me na drugi sprat gde je sedeo ruski oficir. Pitao me je kuda idem, a ja sam mu rekao da idem u Zaporožje na lečenje koje sam platio jer imam čir na želudu. Tražili su da skinem majicu kako bi proverili da li imam tetovaže. Pošto sam imao modricu na ramenu optužili su me da je to zbog puške koju sam nosio. Poslao me je u drugu prostoriju gde su mi žene skenirale otiske sa prsta, a zatim su me prislonili uza zid i fotografisali me - kaže on.

U zgradi su mu uručili dokument takozvanog Ministarstva unutrašnjih poslova Donjecke Narodne Republike. Dozvolili su mu da uzme stvari i nastavi svoj put daje.

- Čečeni su rekli da će uzeti auto da bi me odvezli do sledećeg sela u Rozivki. Bio sam tamo dva sata. Bilo im je dosadno, pričali su sa mnom, davali mi cigarete. Niko od vozača nije hteo da me odveze, pa sam rekao, momci, samo ću da nastavim peške. Jedan je rekao ni slučajno, da je on glavni, a onda mi je pokazao pištolj - kaže on.

Posle sat vremena zaustavio se crni kombi, a Čečeni su zahtevali da vozač, koji je putovao sa suprugom i dve ćerke, starosti oko 18 i 20 godina, odveze Pedina.

- Niko nije rekao ni reč. Odveli su me u Rozivku. Na putu sam primetio da na njivama ljudi kopaju rupe. A niže su bili krstovi. Siguran sam da su to bile masovne grobnice - kaže on.

Rekli mu da će ga ubiti ako ode pre jutra

Po dolasku u Rozivku, Pedin je prošao Lenjinovom ulicom van grada i došao do drugog kontrolnog punkta koji je lako prošao sa svojim novim dokumentom i nastavio da hoda. Dok je došao u sledeće selo, Veržinu, bilo je mrkli mrak.

- Odjednom me je zaslepilo svetlo baterijske lampe. Bilo je šest vojnika, lajali su na mene, ja sam digao ruke. Rekli su mi da skinem gornji deo, ispraznili torbu. Bilo je jako hladno. Naredili su mi da ih pratim. Ušli smo u Dom kulture u kom je bilo njihovo sedište - kaže on.

Pedin je tu dobio malo govedine u konzervi i malo supe i stavljen je da spava u malu sobu koja je imala jedan gvozdeni krevet u uglu. Rečeno mu je da će biti upucan ako ode pre jutra, ali da je slobodan da ode sledećeg dana.

Ujutro se provukao pored vojnika koji su spavali i klimnuo jednom na straži dok je odlazio. Pešačio je 14 sati tog dana i stigao do sledećeg kontrolnog punkta oko 20 časova i tu je ponovo, po ko zna koji put morao da prođe proveru. Vojnici su ga uputili prema maloj napuštenoj kući u kojoj je mogao da spava. Ali ponovo je otišao u šest ujutro čim je sunce izašlo.

- Video sam velikog čoveka u 60-im godinama. Pitao me je odakle sam, rekao sam mu iz Mariupolja, a on je odmah pozvao svoju ženu da donese hranu. Dali su mi hleb, luk, prženu svinjetinu, krastavac. Oni su insistirali. I zatim sam nastavio dalje - priča Igor u ispovesti za Guardian.

Najveća prepreka ga je tek čekala

Pedin je do sada bio iscrpljen, a tek je trebalo da prođe najveću prepreku. Drumski most preko koga je morao da pređe je uništen.

- Možete prevariti ljude, ali ne i uništeni most. Metalni okvir mosta je ipak bio na svom mestu, sa dve grede. Jednom uskom ispod i jednom širom u visini ramena.  Vezao sam svog psa za torbu i pokušao da pređem. Bilo je izvodljivo. Vratio se i ponovo prešao sa svojom torbom, a onda sam se vratio i uzeo svog psa, koji je hodao po gredi iznad. Samo sam viknuo da smo uspeli - kaže on.

Približili su se sledećem punktu. Vojnik je zahtevao da zna gde je Igorov saputnik.

- Rekao sam da imam samo svog psa. Onda su hteli da znaju kako sam prešao most. Jedan je želeo da ostanemo u kontaktu, govorio je da posle rata treba da ostanem s njim. Nisam znao šta da mu kažem  - priseća se Igor.

Pedin je spavao u svojoj stolici, a Žu-žu ispod kaputa. Sledećeg jutra, rečeno mu je da mu nije dozvoljeno da nastavi za Zaporožje, već da mora da izabere da se vrati nazad ili na jug do grada Tokmak. Pedin je krenuo prema gradu, ali je morao da prođe dva visoka brda.

- Pas jednostavno nije mogao dalje. Morao sam da idem putem sa svojom torbom, a onda se vratim po njega i odnesem ga gore. Rekao sam mu da ako ne hoda, oboje ćemo umreti - kaže on.

Jedan čovek mu je rekao da je jedini put do Zaporožja bio je malim putevima i preko brane, a zatim da ide "putem švercera".

Uradio je kako mu je naređeno. Ali posle brane, postojala je raskrsnica i nije bilo naznaka kojim putem treba da ide, a onda ga je ponovo poslužila sreća.

- Pojavio se kamion. Rekao sam da sam iz Mariupolja. Vrata su se otvorila. Vozili smo se dva sata. Nikada ne bih našao pravi put da sam išao sam. Ništa nismo razgovarali. Na kontrolnim punktovima ovaj čovek je rekao samo dve reči miliciji Donjecke Narodne Republike i pušten je da prođe - priseća se Igor.

A onda je odjednom video Ukrajinsku zastavu na kontrolnom punktu.

Proverili su dokumenta i pustili nas.  Vozač kamiona me je ostavio u centru Zaporožja pored šatora. Tokom putovanja nije rekao ništa, ali mi je na kraju dao malo novca. Tada mi je rekao srećno, sve je razumeo, nije bilo potrebe da mi išta kaže - rekao je Igor.

Pedin je zatim ušao u šator u kom su buili volonteri. Žena koja je tu radila pitala ga je da li mu treba pomoć.

- Pitala me je odakle sam došao, rekao sam iz Mariupolja. Tada je počela da priča svima da sam čovek koji je pešaka došao iz Mariupolja. Svi su gledali u mene, na trenutak sam pomislio da je ovo moj momenat slave - kaže na kraju Igor.

(Telegraf.rs)