Slučaj Sofije bacio novo svetlo na zakone o "pravu na smrt": Da li Kanada eutanazira siromašne?

Dva slučaja iz Kanade, bacila su svetlo na i dalje pomalo tabu temu - eutanaziju, kao i na kanadske zakone o "pravu na smrt" za koje kritičari tvrde da se zloupotrebljavaju za "kažnjavanje siromašnih i nemoćnih".

Nakon što je bezuspešno molila za pristupačan stan kako bi olakšala svoje hronično zdravstveno stanje, jedna Kanađanka je okončala život u februaru prema zakonima zemlje o asistiranom ili potpomognutom samoubistvu. Druga žena, koja pati od istog stanja i živi od invalidnine, skoro da je dobila konačno odobrenje da okonča svoj život.

Preporučujemo

Ova dva slučaja izazvala su gnev u javnosti. Krajem aprila, Spectator je objavio priču sa provokativnim naslovom: Zašto Kanada eutanazira siromašne?

Medicinski i pravni stručnjaci upozoravaju da previše pojednostavljeno medijsko izveštavanje o slučajevima ne uspeva da uhvati realnost sistema i upozoravaju da senzacionalističko izveštavanje o nekolicini "ekstremnih" slučajeva ignoriše veću krizu u zdravstvenim sistemima u zemlji.

U februaru, 51-godišnjoj ženi iz Ontarija, Sofiji, odobrena je asistirana smrt nakon što je njeno hronično stanje postalo nepodnošljivo, a njena oskudna invalidnina gotovo da nije bila dovoljna za preživljavanje, navodi CTV News.

- Vlada me vidi kao potrošno smeće, nekoga ko se žali, beskorisno biće - rekla je ona u video snimku. Dve godine su ona i prijatelji bezuspešno molili za bolje uslove života, rekla je ona.

Sada se pojavio drugi slučaj sa nekoliko paralela: druga žena, po imenu Deniz, takođe je podnela zahtev da okonča svoj život nakon što nije mogla da nađe odgovarajući smeštaj i bori se da preživi od invalidnine.

Obema je dijagnostifikovan sindrom višestruke hemijske osetljivosti (MCS), stanje u kojem uobičajene hemikalije, kao što su one u dimu cigareta i deterdžentima za pranje veša, mogu izazvati mučninu, nesnosne glavobolje i u ekstremnim slučajevima, anafilaktički šok.

Obe su takođe tvrdile da bi specijalizovano stanovanje, gde je protok vazduha više kontrolisan, ublažilo njihove iscrpljujuće simptome.

U nemogućnosti da rade, svaka od njih je primala po 1.169 dolara mesečno, što ih svrstava daleko ispod granice siromaštva u najmnogoljudnijoj i najskupljoj kanadskoj provinciji.

Za aktiviste, slučajevi predstavljaju neuspeh Kanade da brine o svojim najugroženijim građanima. Pokrenuli su pitanja o tome kako se primenjuju zakoni o asistiranom samoubistvu.

Međutim, stručnjaci upozoravaju da slučajeve koriste i grupe koje se protive medicinskoj pomoći u smrti u pokušaju da umanje zakone, umesto da gledaju kako vlade mogu da poboljšaju život ljudi koji žive sa invaliditetom.

- Neadekvatno stanovanje nije jedan od kriterijuma za dobijanje medicinske pomoći pri umiranju. Iako nečije životne okolnosti mogu doprineti njihovoj patnji, to ne predstavlja teško i nepopravljivo zdravstveno stanje koje mora postojati - rekla je Šantal Pero, lekarka i pomoćnica.

Ona je rekla da iako je stanovanje moglo da pomogne, to je bio samo deo šire borbe protiv hroničnog stanja.

- Jedini tretman za to je izbegavanje svih okidača. To je prilično nemoguće učiniti u običnom životu. Dakle, bolje stanovanje može stvoriti privremeni mehur za osobu - ali za to nema leka. Radimo ovaj posao jer verujemo u pravo ljudi na asistiranu smrt. Nije uvek lako to učiniti. Ali znamo da je pacijentima to potrebno i da to cene. Živimo sa izazovom koji ovaj posao donosi, delom zato što je važno ublažiti tu patnju - rekla je.

Kada je Kanada uvela zakon o potpomognutom samoubistvu 2016. godine, grupe za zastupanje su izrazile strah da bi ugrožena populacija mogla biti na meti, ili da će lekari biti primorani da pogaze zakletve koje su dali da zaštite patente.

- Mnogi "klizavi" argumenti koji su prvobitno iznošeni nikada se nisu desili - rekla je Hilari Ferguson, bioetičar sa Univerziteta Dalhauzi.

- Postojali su strahovi da  će svi ti ljudi pristupiti asistiranom samoubistvu ili čak biti prisiljeni na to. Ali to nije bio slučaj - dodala je.

Prošle godine, zakonodavci su revidirali kriterijume za potpomognuto samoubistvo nakon što je vrhovni sud zemlje odlučio da je prethodna verzija zakona, koja je isključivala osobe sa invaliditetom, neustavna.

Pitanje je ponovo pred posebnom zajedničkom parlamentarnom komisijom koja ima zadatak da odluči da li da se proširi pristup deci koja imaju saglasnost i onima sa mentalnim bolestima.

Džoselin Dauni, profesorka prava u Dalhauziju i stručnjak za politiku okončanja života, rekla je da u sistemu postoje opsežne zaštitne ograde za zaštitu Kanađana.

- Morate ispuniti rigorozne kriterijume podobnosti. A to što ste siromašni i nemate dom, ili dom koji vam odgovara, ne čini vas podobnim - rekla je Dauni. Slučajevi koji uključuju hronično stanje često oduzimaju mnogo vremena jer kliničari rade na iscrpljivanju svih drugih opcija kako bi olakšali patnju svojih pacijenata, rekla je ona.

Dauni je rekla da slučajevi ističu društvene neuspehe - ali ne i zakone o pomoći u umiranju.

- Slušajte šta ljudi sa invaliditetom traže godinama - rekla je ona, ukazujući na ulaganja u pristupačno stanovanje i prevoz.

Umesto borbe oko zakona, koji zakonodavci verovatno neće ukinuti s obzirom na niz slučajeva na Vrhovnom sudu koji podržavaju pravo na smrt uz pomoć lekara, Dauni je rekla da bi veći naglasak trebalo da bude na podršci i uslugama invalidnosti i podršci mentalnom zdravlju.

- Realnost je da je mali broj ljudi koji se kvalifikuju za potpomognuto samoubistvo. Ali ulaganja u resurse za mentalno zdravlje i invalidnost bi otišla toliko daleko da bi pomogla tolikom broju ljudi da žive svoje živote.

Eutanazija i potpomognuto samoubistvo

Treba napraviti razliku između eutanazije i potpomognutog samoubistva.

Eutanazija predstavlja čin prekidanja nečijeg života od strane lekara, a potpomognuto samoubistvo je kada lekar obezbeđuje sredstvo kojim će osoba sama izvršiti samoubistvo. U prvom slučaju uloga lekara je aktivna, a u drugom je pasivna.

U nekim zemljama postoje javne kontroverze oko moralnih, etičkih i pravnih pitanja eutanazije. Broj zemalja u kojima je eutanazija legalizovana je mali - u Evropi su četiri, poslednja je Španija koja je prošle godine usvojila zakon, a od ranije takvo regulisano pravo postoji u Belgiji, Luksemburgu i Holandiji.

U nekom obliku postoji i u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, na Novom Zelandu,u Australiji i u nekim američkim državama.

Zagovornici legalizacije eutanazije obično nalaze opravdanje za svoj stav u postojanju terminalnih bolesnika, stavljaju naglasak na ublažavanje patnje i očuvanje telesnog integriteta, samoopredeljenja, i lične autonomije. Protivnici eutanazije zastupaju stav da se danas u eri savremene medicine bolovi mogu eliminisati lekovima i hirurškim metodama.

Potpomognuto samoubistvo ili asistirano samoubistvo je takođe neki oblik eutanazije. Razlika je u tome što se u ovom slučaju namerno izaziva (prevremena) smrt uz prisustvo, uputstva ili pomoć lekara, na zahtev pacijenta u cilju prekraćivanja muka. Zasniva se na primeni postupaka ili davanja pacijentu sredstva koje će ga lišiti života. Ova vrsta eutanazije, gde lekar pomaže pacijentu da okonča život po sopstvenoj želji i pod strogo propisanim uslovima i kriterijumima, legalna je u Kanadi, Holandiji, Luksemburgu, Švajcarskoj i delovima Sjedinjenih Država.

Ali, niti je to jedinstveno niti postoje jedinstvena pravila - svaka zemlja je u skladu sa nekim svojim propisima i stavovima donela zakone i usvojila određene oblike na koji način lekari asistiraju u tom procesu i tako ispunjavaju prava pacijenata.

(Telegraf.rs)