Miroslava nije uspela svojoj pacijentkinji da uradi abortus, usledile nove muke u Poljskoj: Šta sada?

Miroslava Marčenko je, u trenutku kada su prve bombe pale u Ukrajini, radila kao ginekolog na jednoj privatnoj klinici u Kijevu. Sledećeg dana jednoj od njenih pacijentkinja trebalo je da uradi abortus, jer je prenatalni test pokazao da dete verovatno ima Daunov sindrom.

Umesto da se nađu u operacionoj sali, i Miroslava i njena pacijentkinja krenule su da beže iz Ukrajine, u susednu Poljsku gde su abortusi zbog fetalnih abnormalnosti nezakoniti.

- Pozvala me je i rekla: "Bože, ne znam šta da radim, vreme ističe, ali ja ne mogu da odgajam bolesno dete dok je rat. Jednostavno ne mogu" - priseća se Marčenko šta joj je rekla njena pacijentkinja.

Miroslava kaže da je to bio prvi put da je razumela kakve posledice ima zakon o abortusu u Poljskoj i barijere koje su postavljene da bi se sprečilo da žene pristupe hitnoj kontracepciji. Marčenko je rekla svojoj pacijentkinji da bi trebalo da napusti Poljsku i otputuje u Češku kako bi dobila siguran prekid trudnoće.

Od početka sukoba 24. februara, više od 2 miliona Ukrajinaca potražilo je spas u Poljskoj. Među izbeglicama najviše je žena i dece. I dok dve zemlje dele istoriju, kulturu i granicu, pristup žena reproduktivnoj zdravstvenoj zaštiti je radikalno drugačiji.

U Ukrajini se abortusi legalno obezbeđuju na zahtev u prvih 12 nedelja trudnoće, oralna kontracepcija se prodaje u slobodnoj prodaji bez recepta, a pilule "jutro-posle" su lako dostupne. U Poljskoj je abortus skoro potpuno zabranjen, a pristup kontracepciji je rangiran kao najgori u Evropi, prema Evropskom parlamentarnom forumu.

Mnogi lekari odbijaju da prepišu hitnu kontracepciju ili čak IUD (intrauterine uloške) iz etičkih razloga, tvrdeći da su oni slični abortusu.

Ukrajinka Oksana Litvijenko, aktivista za reproduktivna prava, koja živi u Poljskoj 16 godina, i koja je pomagala izbeglicama koji su poslednjih meseci stizali u tu zemlju, kaže da mnoge žene ni nemaju ideju da će njihov pristup reproduktivnoj zdravstvenoj zaštiti biti onemogućen kada pređu granicu.

- Ukrajinske izbeglice koje prelaze granicu su potpuno nespremne za ono što ih čeka ovde. Ne znaju zakon. Da je neko pročitao neki članak o abortusu u Poljskoj mnogi i dalje misle: "Ok, neće ga uraditi tek onako, ali ako postoji dobar razlog uradiće ga" - priča Oksana.

Ona kaže da je veoma teško jer te žene ponovo treba da prolaze traumu sada kada konačno misle da su bezbedne.

- Sve vam se čini da nije pravi trenutak da im kažete istinu - kaže ova aktivistkinja.

Litvinjenko kaže da je srela žene na granici koje su je zamolile da im pomogne da pristupe lekovima za prekid trudnoće, ali kaže da je mogućnost pristupa uslugama reproduktivne zdravstvene zaštite stvar slučaja.

- Ako žene kojima su potrebne tablete za abortus pređu granicu, to zaista zavisi ko će ih dočekati. Ako je neko progresivan, feministički, onda će moći da ih dovede u kontakt sa pravim ljudima. Ali ako je to neki slučajni čovek, ili neko religiozan, onda nikako. Ili će im biti svejedno ili će reći da je dete Božji anđeo i da ga morate čuvati - objašnjava Oksana.

Članovi poljskog pokreta protiv abortusa takođe su bili na granici da dočekaju izbeglice. Već u prvim nedeljama rata, volonteri grupe Život i porodica počeli su da dele letke na mestima za prihvat izbeglica na kojima su prikazani raskomadani fetusi i gde se abortus navodi kao najveća pretnju miru. Leci su takođe savetovali trudnicama da prijave policiji svakoga ko im nudi abortus.

Dok Marčenko čeka da dobije poljsku medicinsku dozvolu, radila je sa Federom, poljskom organizacijom za prava žena, na pokretanju telefonske linije na ukrajinskom jeziku za žene koje traže pomoć o tome gde mogu da pristupe uslugama reproduktivnog zdravlja. Ona kaže da telefon prima oko 10 poziva dnevno, od kojih su 10 odsto pitanja o tome kako uraditi abortus.

Ta pitanja stižu i od žena koje su želel trudnoću, ali sada, kada su izbeglice, jednostavno više ne misle da treba da rode. Obraćaju se i žene koje su zatrudnele nakon susreta sa muževima koji su radili u Poljskoj pre nego što je počeo sukob.

Aborcijni Dream Team, grupa koja pomaže ženama u nabavci tableta za abortus iz inostranstva, kaže da im se 158 Ukrajinaca obratilo za pomoć od početka sukoba.

Dok se dokazi i izveštaji o silovanju i seksualnom napadu na ukrajinske državljane i dalje pojavljuju, aktivisti i političari u Poljskoj takođe postaju sve zabrinutiji oko toga kako žrtve silovanja koje traže sigurnost u Poljskoj mogu da obezbede legalan abortus ako je potrebno.

Između 2010. i 2020. godine, u Poljskoj je izvršeno manje od pet legalnih abortusa godišnje na osnovu silovanja, a ženama je bila potrebna dozvola tužioca.

Levičarski političari nedavno su predložili amandmane na nedavni zakon koji je prošao vladu o prijemu ukrajinskih izbeglica, a koji bi primorao tužioce da izdaju neophodnu dokumentaciju u roku od sedam dana. Predlog je odbio Sejm, donji dom poljskog parlamenta.

- Jedino se nadam da nijedna Ukrajinka kojoj je potreban abortus ne pokuša da ga legalno dobije u Poljskoj. Nadam se da će nastaviti da voze na zapad ka Nemačkoj. Jer kada lekaru kažu da su trudne, biće gotovo za njih - rekla je Litvinjenko.

(Telegraf.rs)