Tatjanu sukob u Ukrajini ujedinio sa sestrom: Nisu se videle 20 godina

Krik radosti odjeknuo je kada su se dve mlade žene, jedna koja je upravo prošla 34-časovno putovanje iz Ukrajine, a druga koja je izašla iz noćne smene, ugledale jedna drugu na trotoaru u Kataloniji. Na susret se čekalo decenijama, a poslednji detalji su na brzinu dogovoreni dok su ruske snage ulazile u Ukrajinu.

- Ovaj trenutak bio je i tužan i srećan istovremeno. U tom trenutku gledam svoju sestru posle 20 godina, a sa druge strane, ostavila sam porodicu i prijatelje u zemlji u kojoj bukti rat - kaže Angelika Batiai (24)

Preporučujemo

Polusestre su prve godine života živele zajedno u selu Nikolajev na jugu Ukrajine i mnogo su bile vezane jedna za drugu jer ih je odgajala samo majka, koja često nije bila tu.

Zbog porodičnih problema uskoro su morale da se razdvoje. Petogodišnja Angelika je poslata da živi sa tetkom, a Tatjana, koja je tada imala šest godina otišla je kod bake, i na kraju je završila u Centru za socijalni rad.

Devojčice su molile da ih nerazdvajaju.

- Međutim to nije bilo finansijski izvodljivo. Angelikina tetka jednostavno nije imala dovoljno da nas podiže obe - priča Tatjana Kluge Garsija (25).

Tatjanu je, kada je imala osam godina, usvojila porodica iz Španije... Iako je ubrzo počela da zaboravlja maternji jezik, sećanje na sestru nikad nije izbledelo.

- Uvek sam govorila kako ću otići u Ukrajinu da je pronađem - priča Tatjana.

Kao tinejdžerka neprekidno je pretraživala društvene mreže, ne bi li pronašla sestru od koje je razdvojena.

Angelika, koja je bila hiljadama kilometara daleko u Ukrajini, radila je to isto. Kada je 2019. godine na Fejsbuku videla profil lepe devojke iz Španije, bila je sigurna da je našla Tatjanu.

- Jednostavno sam znala da je to moja sestra - priča Angelika.

Ubrzo su stalno četovale, prevazilazeći kulturne i jezičke barijere. Uzbuđeno su pravile planove da se sretnu u Španiji. Te planove poremetila je pandemija.

Kada su u februaru počele da se gomilaju ruske trupe kod ukrajinske granice, Tatjana je u panici pozvala sestru.

- Rekla sam joj da se priča da će biti rata - priča Tatjana, koju je sestra uporno smirivala. Nažalost, dogodilo se ono najgore.

Angelika i njen verenik napustili su njihov dom u Novoj Odesi, i pobegli su u obližnje selo, gde je jedan rođak svoj podrum sredio da bude sklonište. Tamo su potražili spas od bombi.

- Tatjana mi je pisala svaki dan, govorila mi da spakujem stvari i da me čeka - priseća se Angelika.

Angelika je želela da ode, ali ljudi koje voli nisu želeli da napuste Ukrajinu.

- Bila je to veoma teška odluka, jer nisam želela da ostavim porodicu. Strahovala sam i da sama krenem na tako dugačak put - rekla je ona.

Na kraju je poruka od Tatjanine majke bila ta koja je Angeliku naterala da krene na neizvesan put.

Krenula je put Poljske u jednom vozilu sa drugim Ukrajincima koji su očajnički pokušavali da napuste zemlju. Bila je spremna na najgore.

- Čitavog puta sam razmišljala i o tome kako će izgledati moj ponovni susret sa setrom i hoće li me prihvatiti - kaže Angelika.

Tatjana je, iz svoje kuće u Gironi, pratila Angelikin svaki korak. Kupila joj je avionsku kartu iz Varšave, pokušavala je da prati njen mobilni, koji je svako malo ostajao bez dometa, činila je sve samo da bude sigurna da će se njena sestra ukrcati na let.

- Bila sam kao luda. Ona nikad ranije nije letela avionom. Nije znala kako da se čekira, kako da preda prtljag - priča Tatjana za Guardian.

Svi ti dani puni neizvesnosti bili su kao rukom odneseni kada je ugledala svoju sestru.

- Uvek sam se pitala kako će taj trenutak izgledati. Mislite, možda ću biti u šoku, možda neću znati šta da kažem, možda ću plakati. A na kraju samo nisam mogla da verujem da se to zaista dešava - kaže Tatjana.

Prošlo je već mesec dana otkako je Angelika stigla u Španiju i živi sa sestrom u njenom stanu. I dalje se teško sporazumevaju, ali su naučile da koriste "ruke i noge" kao i google rečnik, kako bi savladale jezičku barijeru.

Lakoća sa kojom komuniciraju i pored svih prepreka u suprotnosti je sa pričom o njihovoj decenijskoj razdvojenosti. Angelika, koja mrzi da nosi tašnu, stavlja svoj telefon i punjač u torbicu svoje starije sestre kad god napuste kuću, dok njih dve tiho klimaju glavom dok se udubljuju u detalje svoje prošlosti.

- Prolaze dani, a ja je gledam i još ne mogu da verujem. Samo razmišljam - ona je ovde - kaže Tatjana.

Ponavljajući neizvesnost sa kojom se suočavaju mnoge od 135.000 ukrajinskih izbeglica koje su stigle u Španiju poslednjih meseci, nijedna sestra ne zna šta sledi - da li će se Angelika na kraju vratiti svom vereniku, poslu i porodici u Ukrajini, ili će pokušati da ih dovede u Španiju i počne život ispočetka.

- Od malih nogu smo sanjali da se ponovo vidimo, ali nikada ne bismo ni pomislili da će to biti zbog rata - rekla je Tatjana.

Za Angeliku je susret sa sestrom bio divan, neverovatan osećaj. Radost je, međutim, ostala u senci zebnje što je svoje voljene ostavila u zemlji u ratu.

- Jednostavno ne mogu da prestanem da razmišljam o tome - kaže ona.

(Telegraf.rs)