Ispovest evakuisanih iz čeličane Azovstal: Posle nekoliko nedelja videli sunčevu svetlost, oči su ih pekle

Iz hladnog i zagušljivog bunkera u kom su proveli nekoliko nedelja, a koji se nalazio duboko ispod zemlje, preživeli iz železare "Azovstal" u Mariupolju, juče su konačno stigli u Zaporožje.

Dok su se iz mračnog bunkera teturali na gore i izlazili na svetlost dana, scena razrušenog grada i miris ugljenisanog metala pala im je teže od najgore noćne more. Nakon trodnevne evakuacije iz čeličane koja je okružena ruskim snagama i oko koje se nedeljama vode najstrašnije borbe, prvih 100 civila uspelo je da stigne do Zaporožja, koji je od Mariupolja udaljen 225 kilometara.

Svako od evakuisanih civila ima svoju priču. Žene i stariji kažu da su više od mesec dana živeli u strahu, bez sunčeve svetlosti, a kako je vreme odmicalo tako im je nestajala i hrana. Udari raketa koji su pogodili komplaks čeličane bili su toliko snažni da se svaki put nakon toga prašina pala sa plafona.

Kada je nekoliko desetina civila konačno izašlo iz bunkera, dočekao ih je konvoj za evakuaciju koji su organizovale Ujedinjene Nacije. Kada su prvi put posle nekoliko nedelja ugledali svetlost, oči su počele da ih peku.

- S jedne strane videli su nebo posle toliko nedelja, a sa druge strane uništen grad - kaže Osnat Lubrani, koordinator UN za Ukrajinu.

Nakon što je konvoj stigao u Zaporožje, crvenokosu ženu, koja iz straha nije želela da otkrije identitet, novinari su pitali da li je svesna da je pobegla iz Mariupolja. Ona je samo otvorila usta, ali iz njih nije mogla da izusti ni reč. Na trenutak je zavladala tišina, oči su joj se napunile suzama, a onda je samo odmahnula glavom.

- Ne znam šta da kažem. Ništa mi više ne izgleda stvarno - rekla je ona na kraju.

Zauzimanje Mariupolja je najznačajnije za Rusiju u ovom sukobu do sada, a čeličana Azovstal je poslednji adut Ukrajinaca. Ovaj lučki grad je ključan za Ruse jer im omogućava nesmetan kopneni koridor koji se proteže od Donbasa do poluostrva Krim, koje je Rusija anektirala 2014. godine.

Stotine ukrajinskih snaga nalazi su u okviru kompleksa, a sa njima su i civili, koji su smešteni u mreži bunkera ispod čeličane.

Dok su se autobusi približavali Zaporožju, potpredsednica ukrajinske Vlade Irina Verščuk rekla je da Mariupolj neće pasti pod potpunu rusku kontrolu.

- Mariupolj je Ukrajina. Bio je Ukrajina, to jeste Ukrajina i biće Ukrajina - rekla je ona za Washington Post.

Put je trajao 36 sati

Pregovori oko uspostavljanja koridora za evakuaciju civila trajao je nedeljama, a celu akciju podržale su UN i Crveni krst. Humanitarni radnici su prošlog petka otišli iz Zaporožja u Mariupolj, ali sve do subote nisu mogli da započnu evakuaciju civila. Prvo su morali da pregovaraju sa Rusima, a onda su čekali da se civili pojave. Svi oni prevoženi su minibusevima u kojima je bilo šest ili sedam ljudi, a često su između dve ture morali da čekaju i po 40 minuta. Za to vreme padale su i granate, mada nije bilo jasno ko ih je ispalio.

U nekon trenutku, ljudi koji su planirali evakuaciju morali su da promene rutu evakuacije, jer su otkrili da se na putevima nalaze neeksplodirane mine. Vožnja iz Mariupolja do Zaporožja u normalnim uslovima traje manje od četiri sata, ali je zbog granatiranja i brojnih kontrolnih punktova njihov put traja devet puta duže, tačnije 36 sati.

Kada su prvi autobusi stigli u Zaporožje, putnici su izgledali utučeno. Svega nekoliko njih je mahalo i bilo srećno, ali su se nakon kratkog radovanja od umora samo spustili na svoja sedišta. Kada je prvi putnik, starija žena, izašla iz autobusa, na trenutak je izgledala izgubljeno, a onda je počela da plače. Posle nje izašla je devojka sa plavim pletenicama koja je izgledala umorno.

U ovim autobusima uglavnom su došle žene i deca, jer Ukrajinci mladićima koji su vojno sposobni nisu dozvolili da odu. Nekoliko žena moralo je da donese tešku odluku, da li da ostanu sa svojim muževima ili da pođu i spasu svoju decu.

Oksana, majka dvoje dece, jedna je od njih. Ona je nedeljama u bunkeru bila zarobljena sa mužem i dvojicom sinova od deset i 14 godina. Jedina hrana koju su imali bili su humanitarni paketi koje su Rusi dozvoljavali da im se dostave.

- Tokom prvih mesec dana deca su stalno plakala i drhtala, a onda su se povukla u sebe  - kaže Oksana.

Kada je u nedelju ušla u autobus za evakuaciju u nadi da će dečake odvesti na sigurno, njen muž je morao da ostane.

Oksana je rekla da joj je kao roditelju u uslovima opsade bilo strašnije nego što je ikada zamišljala. Ali kada je videla kako grad sada izgleda, bilo joj je još teže.

- Osećala sam toliko straha da mi se um ispraznio. Jedina misao koja mi je bila na pametii je da želim da pobegnem - rekla je ona.

U pohabanom Kramatorsku, većina ljudi je otišla, ali neki su ostali da pomognu. Izveštaji koji su objavljeni juče pokazali su da su ruske snage povećale granatiranje čeličane ubrzo nakon što je evakuacija počela.

Prvi susreti sa najmilijima

U poruci za The Post, šef regionalnih policijskih snaga rekao je da su ruski borci više puta granatirali objekat i pokušavali da upadnu. U poslednjim napadima navodno su ubijena najmanje dva civila, rekao je on, a još 200 njih se i dalje krije u bunkerima ispod fabrike, očajnički tražeći pomoć oko evakuacije.

- Dešavaju se veoma ozbiljne stvari - rekao je šef policije.

Ranije u utorak, Petro Andrjuščenko, savetnik gradonačelnika Mariupolja, objavio je na Telegramu snimak fabrike Azovstal, na kojoj se vidi da je skoro uništena.

Zvaničnik Crvenog krsta rekao je da je izuzetno zabrinut za civile koji su ostali zarobljeni u fabrici.

- Nadali smo se da će mnogo više ljudi moći da se pridruži konvoju i da će uspeti da izađu iz tog pakla. Zato su nam emocije danas pomešane - rekao je Paskal Hant, šef delegacije Crvenog krsta u Ukrajini, tokom video poziva sa novinarima.

Dok su Ujedinjene nacije i druge humanitarne grupe pripremale plan evakuacije, najmiliji zarobljenih civila okupili su se u Zaporožju čekajući vesti o njima. Vlada (24), svakodnevno je dolazila i raspitivala se o svojoj drugarici. Ana je rodila bebu šest meseci ranije, ali se život umešao, a Vlada još uvek nije upoznala dete. Kada su se ruski vojnici uselili u Mariupolj, a zatim i u Azovstal, ta vest je dotukla Vladu.

Ona se u utorak ponovo vratila u evakuacioni punkt u Zaporožju, čekajući Anu. A onda ju je ugledala. U jednoj ruci je bila zdrava beba. U drugom je bio mobilni telefon, a ona je prvo zvala Vladu.

Njih dve su se odmah zagrlile, a onda su počele da drhte od šoka. Ana je bila toliko umorna da je jedva savladala emocije, ali kada je njena prijateljica uzela bebu u naručje, pridružila se njihovom zagrljaju i zaplakala.

- Čekala sam te toliko dugo, tako mi je drago što si ovde - rekla je Vlada Ani, a onda su obe zaplakale.

(Telegraf.rs)