Poljska pre 50 godina primorala Jevreje da odu u izbeglištvo, sada dočekuje izbeglice iz Ukrajine

Pošto su SS vojnici koristili sinagogu Nožik kao skladište i štalu za konje tokom Drugog svetskog rata, to je bila jedina veća jevrejska sinagoga koju nacisti nisu uništili u Varšavi, glavnom gradu Poljske. Danas je ova sinagoga ponovo bogomolja koju vodi glavni rabin Poljske Mihael Šudrih.

On kaže da je nejasno koliko je Jevreja danas u Poljskoj. Pre Drugog svetskog rata, Poljska je imala jaku jevrejsku zajednicu od oko 3,5 miliona. Nacisti su ubili skoro 90 odsto njih, a mnogi od onih koji su preživeli i ostali u Poljskoj prestali su da se identifikuju kao Jevreji.

- Jednostavno nisu rekli. Bilo je previše bolno. Preživeli su bili previše traumatizovani. Doneli su odluku da više nije bezbedno biti Jevrej - rekao je Šudrih.

Ali mala jevrejska populacija Poljske još više se smanjila 1968. godine, kada je komunistička vlada primorala hiljade da napuste zemlju u okviru antisemitske čistke. Ovo mračno poglavlje u poljskoj istoriji stoji u suprotnosti sa velikodušnošću i saosećanjem koje zemlja pokazuje ukrajinskim izbeglicama.

- U martu 1968. godine došlo je do tenzije u društvu protiv vlade. Mnogi u Poljskoj su odbacili čvršći stisak komunističke partije nad zemljom. Vlada je odlučila da je najbolji način da se izbori sa ovom socijalnom tenzijom – društvenom opozicijom vladi – tvrdnjom... da to rade svi Jevreji - rekao je Šudrih.

Odbijanje Jevreja bila je isprobana taktika koju su vođe koristile milenijumima, i funkcionisala je baš onako kako su se komunisti, uključeni u unutrašnju borbu za vlast, nadali.

Protesti 1968. godine

Kasnih 1960-ih, protesti su besneli ne samo u kampusima američkih koledža, već i na poljskim univerzitetima. Dok su američki studenti marširali u znak protesta protiv rata u Vijetnamu, studenti u Varšavi su demonstrirali protiv cenzure u svojoj zemlji. A komunističkoj vlasti se to nije dopalo.

Nakon pobede Izraela nad svojim arapskim komšijama u Šestodnevnom ratu 1967. godine, lider poljske komunističke partije Vladislav Gomulka je govorio protiv „pete kolone” poljskih Jevreja, u onome što je postalo poznato kao „cionistički” govor – izazivajući talas anti-semitizma.

Ovaj zapaljivi govor i danas se pušta na nizu televizora na izložbi u Muzeju istorije poljskih Jevreja POLIN u Varšavi, a Džoana Fikus, koja vodi ovo odeljenje u muzeju, objasnila je njegov značaj.

- Posle ovog govora počeo je ogroman talas antisemitske kampanje. Gomulka je govorio o pretnjama Poljskoj, govoreći o „izdajnicima“. Nikad nije pomenuo reč "Jevrejin". Nije ni morao. Možete da zamislite ljude u 40-im ili 50-im godinama koji su preživeli (Holokaust) i sećali se kako je sve počelo. Prestravili su se i shvatili da ne znaju kako bi to sve moglo da se završi - objašnjava Fikus.

Komunistička vlada je krenula za „elitama“ u univerzitetskim kampusima, kao i za takozvanim cionistima. Konstanti Gebert je tada bio poljski srednjoškolac i opisao je svoju priču iz 1968. godine kao „tipičnu“.

- Kada je počela antisemitska kampanja, počeli smo brzo da gubimo prijatelje - ispričao je Gebert koji je prebijen tada u Varšavi jer je bio "prljavi Jevrejin".

Danas istaknuti novinar u Poljskoj, Gebert je izbačen iz srednje škole, kako priča za CNN, jer je bio „cionističkog porekla“. Njegova starija sestra je otišla, kao i većina prijatelja, dok je njegova majka bila "decionisana" sa svog posla - još jedan antisemitski potez prekriven novim jezikom.

- Bili smo potpuno asimilovana porodica. Moj otac čak nije bio ni Jevrej. Nikada nismo poricali da smo (bili) Jevreji. To je bilo tako nevažno. Imao sam prijatelje koji su saznali da su Jevreji tek '68. kada je otac rekao: "Pa sine, sad si dovoljno star da to znaš". Nije nas bilo briga - priseća se on.

Gebert je uspeo da ostane u zemlji. Desetine hiljada drugih nisu bili te sreće. Komunistička vlada je naterala jevrejske građane da emigriraju, rekla je Fikus, koja je takođe član odbora Jevrejskog istorijskog instituta Poljske.

- Oduzeto im je državljanstvo. Rečeno im je da moraju da napuste svoj dom - objasnila je ona, pokazujući na vitrinu na kojoj je bila novčanica od pet dolara - jedina suma novca koju su smeli da nose - i jedan dokumenta koji je ličio na pasoš. Ali to nije bio pasoš – to je bio poseban dokument.

- To je značilo da možeš samo da napustiš Poljsku i da se nikada ne vratiš - rekla je ona.

Porodica Gelber

Bašov ujak, Aleks Gelber, bio je jedan od oko 13.000 poljskih Jevreja koji su dobili kartu u jednom pravcu iz njegove zemlje. Imao je 20 godina 1968. godine i studirao je medicinski fakultet.

- Bilo je veoma neprijatno jer sam iz prilično zaštićene sredine, došao u situaciju da postanem niko. Poljski život pre nego što se sve promenilo nije bio progon, već relativna privilegija. Bili smo mala deca, i uglavnom su bile žurke i provod. I zapravo, politika zaista nije bila na vidiku. A što se mene tiče, pitanje antisemitizma se pojavilo kasnije. To, za mene, u suštini nije postojalo. I to nije bio problem. Očigledno, znao sam da sam Jevrej i moji prijatelji su znali, ali to nije bio problem - ispričao je Aleks.

Njegov otac, pokojni Džordž Gelber, bio je istaknuti lekar i profesor u zapadnom poljskom gradu Ščećinu, gde su se preselili nakon što je Džordž preživeo Drugi svetski rat jer su mu pomagali i skrivali ga od nacista njegov katolički profesor i lekar u zajednici. Brinuo se o medicinskim potrebama dece, pisao akademske radove i živeo relativno lep život s obzirom na to da su bili iza Gvozdene zavese.

- Definitivno je bio prepoznat kao odličan lekar. Ali ništa od toga nije bilo važno u martu 1968. tokom čistke komunističke vlade od poljskih Jevreja. Moj otac je lično imao izbor: "Možeš sam da daš ostavku ili ćemo te otpustiti." Očigledno, nije bilo nikakve razlike. I tako je rekao: "Ne. Neću da podnesem ostavku. Morate mi reći da nisam vredan toga da budem ovde“ - priseća se Aleks.

U narednim danima, Aleks se priseća pakovanja i druženja sa prijateljima i porodicom za koje su mislili da ih više nikada neće videti.

- Imali ste službenika koji bi stajao iznad vas i rekao: "Možete da ponesete ovaj predmet ili onaj, neku imovinu, nakit ili tako nešto, a onda ne možete uzeti drugi - prišeća se, iako je rekao da je njegovoj porodici bilo dozvoljeno da uzme nešto više od drugih jer je majka njihovog carinika bila jedna od pacijenata njegovog oca.

Do ovog proterivanja došlo je nešto više od 25 godina nakon što su njegovi roditelji jedva preživeli naciste u Poljskoj.

- Pokušali su da izgrade ovu polunormalnu budućnost, ali jednostavno nije funkcionisalo. Bilo je dosta razbacanih primera humanosti, ali sveukupno je bilo veoma neprijatno jer ste izbeglica - rekao je.

Za veliku porodicu sa nejevrejske strane Aleksove majke ostavljene u Poljskoj, sve ovo je takođe bilo traumatično. Vojčeh Zaremba, Aleksov rođak, bio je tek dečak 1968. godine, ali do danas ne može da veruje da su Poljaci izbacili ljude poput Džordža Gelbera, koji je proveo život brinući o zdravlju zemlje, posebno u Ščećinu, koji je postao deo Poljske tek posle Drugog svetskog rata

- Nije bilo uspostavljenih mreža, odgovarajućih službi, nege... On je u suštini bio nezamenljiv, ali je prevagnuo politički razlog da ode - rekao je Zaremba.

Džordž i Ana Gelber otišli ​​su u Njujork 1969. da bi ostali kod rođaka i polako izgradili novi život. Aleksova sestra, Renata Grinspan, već je završila medicinsku školu u Poljskoj i takođe je otišla u Sjedinjene Države. Pridružila se američkoj vojsci, postigla čin pukovnika i postala prva žena direktor Instituta za patologiju oružanih snaga. Aleks je završio medicinsku školu u Italiji, a zatim se pridružio roditeljima u Njujorku.

- Od kada je ruski predsednik Vladimir Putin napao Ukrajinu u februaru, Poljska je dočekala skoro tri miliona ukrajinskih izbeglica preko svoje granice. To je izvanredan prikaz saosećanja i humanosti za jednu zemlju koja je proterala ljude poput mog ujaka pre manje od 60 godina - istakao je Aleks.

Poput desetina hiljade onih koji su bili primorani da napuste Poljsku 1968. godine, Aleks posmatra današnji sukob kroz "oči" bivše izbeglice.

- Neverovatno je slična situacija. To je ista stvar. To je ta mržnja i (netolerancija). Teraju ljude, a ljudi su očajni i ne znaju kada će se vratiti? Nijedna osoba koja je doživela takvo iskustvo bi bila protiv takve imigracije. Kada su ljudi proganjani sa jednog, trebalo bi da budu prihvaćeni na drugim mestima, uprkos svemu - ističe Aleks dok gleda kako novi talas izbeglica nalazi utočište u zemlji koja ne može da mu ponudi isto, dok izražava nadu da je ovo lekcija koju je Poljska naučila.

(Telegraf.rs)