Vlad (6) je ostao bez majke, umrla je u skloništu u Buči: Fotografija dečaka pored njenog groba kida srca

Sanduk je napravljen od komada ormara. U mračnom podrumu zgrade u Buči, koja se tresla od bombardovanja, bilo je par drugih opcija.

Šestogodišnji Vlad je gledao dok su njegovu majku prošlog meseca iznosili iz podruma i nosili do dvorišta susedne kuće. Sahrana je bila brza i poražavajuća.

Nakon što su se Rusi povukli iz Buče posle nekoliko nedelja okupacije, Vladov otac, Ivan Drahum, pao je na kolena pored njenog groba.

Dodirnuo je zemlju pored stopala njegove supruge Marine.

- Ćao, kako si? Nedostaješ mi puno, otišla si prerano. Nisi rekla ni zbogom - rekao je Ivan tokom posete grobu prošle nedelje.

Dečak Vlad je isto posetio grob svoje majke, ostavio na njemu kutiju soka i dve konzerve pasulja. Usled stresa zbog sukoba, njegova majka je jedva jela. Porodica još uvek ne zna koja je bolest dovela do njene smrti. Oni, kao i njihov grad, jedva znaju kako da nastave dalje.

Buča je svedočila nekim od najstrašnijih scena od početka sukoba, a na ulicama skoro da nema dece. Mnoga igrališta u nekada popularnoj zajednici sa dobrim školama u blizini Kijeva su prazna.

U stambenom bloku u kome žive Vlad, njegov stariji brat Vova i sestra Sofija, neko je sprejom ispisao "DECA" na spoljnom zidu. Ispod njega, u drvenoj kutiji koja se nekada koristila za municiju, nalazio se plišani medved i druge igračke.

Tu se vidi krhka obnova Buče.

Okupila se mala grupa dece iz komšiluka, kako bi pronašla zanimaciju izvan rata. Šutirali su loptu, lutali okolo sa grickalicama koje su im dali volonteri, igrali se u parku.

Njihovi roditelji, posle nekoliko nedelja provedenih u podrumima, prisetili su se kako su probali da zaštite svoju decu.

- Pokrili smo mu uši. Grlili smo ga i ljubili - rekla je Polina Šimanska o svom sedmogodišnjem unuku Nikiti.

Gore, u komšijinom stanu gde je Vladov otac za sada spojio svoju porodicu sa porodicom suseda, Vlad se sklupčao na krevetu sa još jednim dečakom i igrali su karte. Radijatori nisu grejali. I dalje nije bilo gasa, struje, vode.

Ne mogu svi iz Vladove porodice da smognu snage i vrate se u njihov stan. Sećanja na Marinu su svuda, od parfema na stolu dok tihe kuhinje.

Na zidu se nalazi porodična fotografija - Ivan i Marina drže Vlada na dan njegovog rođenja. Njegov rođendan su proslavili 19. februara.

Pet dana kasnije, počela je specijalna operacija. Život porodice preselio se u podrum, Ivan se priseća da je bilo veoma, veoma hladno.

Pre dve nedelje, Ivan je odveo Vlada do improvizovanog toaleta u skloništu i posetili su komšije. Nakon toga su došli do Marine da joj kažu da izlaze napolje.

- Pipnuo sam je za rame, bila je hladna. Shvatio sam da je otišla - rekao je Ivan.

U početku, kako je rekao, činilo se da Vlad ne razume šta se desilo. Rekao je da se njegova majka odselila, ali je na sahrani saznao šta je smrt.

Lokalne vlasti rekle su za AP da je najmanje 16 dece među stotinama ubijenih ljudi.

- Shvataju da je sada mirno i tiho. Ali u isto vreme straija deca znaju da nije gotovo, da se rat još nije završio. Teško je to objasniti manjoj deci - rekao je Igor.

Rat je sada ušao i u njihovu igru.

U sanduku sa peskom ispred vrtića, Vlad i drug su se "bombardovali" peskom.

- Ja sam Ukrajina - rekao je jedan.

- Ne, ja sam - odgovorio je drugi.

(Telegraf.rs)