Majka Julija pobegla sa sinovima od sukoba, ali je deo srca ostavila u Ukrajini

Srce Julije Gerbut se slomilo dok je 24. februara uveče odlazila od svoje kuće u Kijevu. Dvojica sinova Nikita (11) i Maks (14) bili su sa njom u kolima. Ali je svog najmlađeg sina Martina morala da ostavi.

- Ne mogu da ga povedem sa sobom. Grob mog sina je ostao tamo - rekla je Julija slomljenim glasom.

Martin je umro od raka 2019. godine. Imao je samo četiri godine.

Dok je u retrovizoru gledala Kijev, Julija se plašila da bi sledeća ruska bomba mogla da padne na mesto na kojem počiva njen sin. Sa prozora spavaće sobe gledala je eksplozije i ruski helikopter iz kuhinje. U srcu je znala da napadi neće prestati.

- Volim svoju zemlju, kuću, život u Ukrajini. Nisam želela da odem - rekla je Julija.

Porodica Gerbut je jedna od stotine hiljada porodica koje su pobegle iz zemlje zbog sukoba. Prema poslednjim podacima, više od tri miliona ljudi pobeglo je iz zemlje od 24. februara.

Julila je sela za volan i svoje sinove povela ka Žitomiru, gradu zapadno od Kijeva. Uprkos raznim emocijama koje su ispunile njeno telo, Julija je rekla da ih je sve potisnula kako bi postala stena koja je njenim uplašenim sinovima bila potrebna.

- Ako se ja dobro nosim sa tim i oni su dobro. Bila sam veoma fokusirana na cilj - rekla je ona za CNN.

Na zadnjem sedištu sedeo je Nikita. Samo nekoliko sati ranije on i njegov brat Maks čuli su eksplodiranje bombe. Majka ih je probudila u panici i odvela u jednu sobu u kući u kojoj nema prozora. Tokom prva tri sata puta, Nikita je rekao da je slušao svaki zvuk i molio se da više ne čuje nijednu eksploziju.

Njegov stariji brat Maks, koji je sedeo na suvozačevom mestu, kroz šoferšajbnu je snimao video, na kojem su uglavnom bila vozila sa porodicama.

Sutradan, 25. februara, stigli su u Lavov, grad u blizini poljske granice. Nekoliko sati odmora u hotelu, koji su čuvali ukrajinski vojnici, prekinule su sirene za vazdušnu opasnost. Opet su pobegli u sklonište, ovog puta u deo hotela bez prozora.

Njihov pokušaj da pobegnu iz Ukrajine i uđu u Poljsku osujećeno je uskim grlom na granici. Hiljade porodica je već čekalo u redu. Vratili su se u auto i krenuli ka granici sa Slovačkom.

Njihovi rančevi su bili puni grickalica, vode i nekoliko vrednih stvari koje nisu mogli da ostave. Dečaci su poneli i nekoliko knjiga, uključujuči i kopiju Harija Potera na ukrajinskom.

Julija Gerbut, koja je bila tužna jer je ostavila grob svog sina, ponela je sveću, koja obeležava Martinov život.

- U mom mozgu, to je kao da imam deo Martina sa nama, kao da su sva tri sina sa mnom. Znam da je to samo sveća, ali i dalje mogu da pogledam njegovu sliku - rekla je Julija.

Porodica je 28. februara ušla u Slovačku i otišla u izbeglički kamp. Julija kaže da ju je prizor šokirao.

- Bile su to scene kao iz filmova o Drugom svetskom ratu. Kamp je bio pun žena, dece i beba čiji plač ne mogu da zaboravim - rekla je Julija.

Posle kratkog boravka porodica je odletela za Orlando, gde se trenutno nalaze.

Odseli su kod Megan Jukus, kod koje je Julija boravila pre 20 godina tokom programa razmene.

Nikita i Maks su krenuli u školu u Orlandu, dok njihova majka volontira kako bi pomogla Ukrajincima.

Iako je porodica pronašla privremeno bezbedno mesto, plaše se jer ih čeka nesigurna budućnost.

- Ukrajina nikada nije bila ujedinjena kao sada. Ne postoje zapadni ili istočni Ukrajinci. Svi smo samo Ukrajinci i ponosni smo zbog toga - rekla je Julija.

(Telegraf.rs)