Gde su i šta rade bivši lideri Ukrajine: Porošenko viče da ne treba verovati Putinu, a gde je Julija?

Dok ceo svet gleda u Ukrajinu i nada se da neće doći do novog rata u Evropi, mnogi prate i ponašanje aktuelnog predsednika Volodimira Zelenskog, koji je svojoj naciji poručio da se - opusti. On se našao usred najveće krize između Rusije i zapada od kraja Hladnog rata, i dok čekamo da vidimo kako će se bivši komičar snaći u "ulozi života", prisetićemo se nekih od najpoznatijih predsednika i premijera Ukrajine.

Volodimir Zelenski (44) jedan je od najmlađih svetskih lidera. On je 2019. godine na predsedničkim izborima neočekivano odneo pobedu ispred aktuelnog predsednika Petra Porošenka. Pre Porošenka na mestu predsednika Ukrajine bio je Viktor Janukovič, koji je u tri mandata bio i premijer zemlje. On je na mestu predsednika nasledio Viktora Juščenka.

Preporučujemo

Kada se spomene Ukrajina, pomisli se na još jedno zvučno ime u njenoj istoriji - u pitanju je Julija Timošenko, koja je bila premijerka Ukrajine.

Petro Porošenko

Petro Porošenko bio je predsednik Ukrajine od 2014. do 2019. godine, kada je na izborima za drugi mandat izgubio od trenutnog predsednika zemlje Zelenskog.

Porošenko je obavljao dužnost ministra spoljnih poslova od 2009. do 2010, i ministra trgovine i privrednog razvoja tokom 2012. godine. Od 2007. do 2012. bio je na čelu Saveta Narodne banke Ukrajine. Pored bavljenja politikom, Porošenko je vlasnik velikog proizvođača konditorskih proizvoda, zahvaljujući kome je stekao nadimak kralj čokolade, kao i brojnih drugih preduzeća.

Porošenko se u januaru vratio u zemlju, nakon što je mesec dana proveo u inostranstvu, iako mu je pretilo hapšenje.

On je optužen za veleizdaju. Tužilac je naveo da se Porošenko, jedan od najbogatijih ukrajinskih privrednika, bavio prodajom velikih količina uglja kojim je pomogao finansiranje separatista koje podržava Rusija u istočnoj Ukrajini. Kijevski sud je već zamrzao Porošenkovu imovinu u okviru istrage vezane za optužbu za veleizdaju. Međutim, sud je odlučio da Porošenko ostane na slobodi, uz zabranu napuštanja zemlje.

Istražitelji sumnjiče Porošenka da je sarađivao s proruskim tajkunom Viktorom Medvedčukom, bliskim predsedniku Vladimiru Putinu, kako bi kompanijama na istoku Ukrajine, pod kontrolom proruskih separatista koji ratuju s Kijevom, pomogao u nabavci uglja 2014. i 2015.

Državno tužilaštvo navodi da je bivši predsednik tako iskoristio državni novac za finansiranje separatista, što je čin "veleizdaje", za koji može dobiti 15 godina zatvora. Porošenko, koji je tokom svog mandata bio u veoma lošim odnosima s Rusijom, vodio je zemlju u vreme kada je sukob bio na vrhuncu.

Danas je zastupnik u parlamentu i njegovo ime se spominje u više desetina sudskih predmeta. Tokom svog mandata približio je zemlju Zapadu, ali nije iskorenio korupciju i siromaštvo.

"Ne verujte Putinu i nemojte da ga se plašite"

Porošenko je pre nekoliko dana dao jednostavno upozorenje zapadu o ruskom predsedniku: "Ne verujte Putinu".

- Vladimir Putin sebe smatra carem... veoma bliskim Bogu, nedirnut pravilima, međunarodnim zakonima i normalnim demokratskim ljudskim vrednostima - rekao je Porošenko.

Porošenko je bio predsednik Ukrajine i vrhovni zapovednik njenih oružanih snaga dok se suočila sa najstrašnijom krizom u postsovjetskoj eri - ruskom invazijom i aneksijom Krima i njenom podrškom separatistima u istočnoj Ukrajini.

Ukratko, sa Putinom je imao posla puno puta.

- Ne verujte Putinu. Ali u isto vreme, druga preporuka je da ga se ne plašite - rekao je Porošenko.

On ima jedan zahtev za zapadne lidere.

- Molim vas bez ustupaka u ovoj situaciji. Ako mu date prst, on će uzeti celu ruku - upozorio je Porošenko.

Viktor Janukovič

Viktor Janukovič bivši je predsednik i premijer Ukrajine.

Od 1997. godine do 2002. godine bio je guverner Donjecke oblasti u istočnoj Ukrajini. U razdoblju od 2002. godine do 2005. godine bio je premijer Ukrajine (za vreme predsednika Leonida Kučme).

Kandidovao se na predsedničkim izborima 2004. godine. Na izborima je pobedio, ali je nakon izraženih brojnih sumnji u regularnost izbora izbila tzv. Narandžasta revolucija. Izbori su ponovljeni i pobedio je Viktor Juščenko.

Od 2006. do 2007. godine po drugi put je bio premijer Ukrajine (za vreme predsednika Viktora Juščenka).

Janukovič je u februaru 2010. izabran za četvrtog predsednika Ukrajine, kada je na izborima pobedio Juliju Timošenko.

Napustio je Ukrajinu krajem februara 2014. godine, nakon što je zbačen sa vlasti pošto je odbio da potpiše sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom u korist bližih veza sa Kremljom. Za njim su nove ukrajinske vlasti raspisale poternicu. Danas se nalazi u Rusiji, gde je dobio politički azil.

Foto: Profimedia/Irina Bujor/Kommersant

Ukrajinski sud 2019. godine Janukoviča proglasio krivim za izdaju zbog njegovih napora da uguši prozapadne demonstracije 2014. koje su na kraju srušile njegovu vladu.

On je bio optužen i za to što je tražio od Vladimira Putina da pošalje ruske trupe da napadnu Ukrajinu nakon što je pobegao iz zemlje.

Do presude je došlo skoro pet godina nakon što je Janukovič zbačen, i služila je kao simbolički zaključak događaja 2014. Više od 100 ljudi je ubijeno na Trgu Majdan u Kijevu u subobima između demonstranata i policije.

Optužbe su imale malo stvarnog efekta na Janukoviča, koji je živeo u egzilu u ruskom gradu Rostovu otkako je pobegao iz Ukrajine pod naoružanom stražom.

Janukovič je pozvan da svedoči video linkom, ali se nije pojavio. Njegovi advokati su tada rekli da je povredio kičmu i koleno tokom teniskog meča. Iako Janukovič zvanično živi u Rostovu, navodno vreme provodi u luksuznoj rezidenciji izvan Moskve.

Viktor Juščenko

Viktor Juščenko je bivši predsednik Ukrajine. Kao neslužbeni vođa koalicije ukrajinskih opozicionih stranaka, Juščenko je bio jedan od glavnih kandidata na predsedničkim izborima održanim u oktobru i novembru 2004.

Izbore je prvo nominalno dobio kandidat proruske vlade Viktor Janukovič, ali su Juščenko i njegove pristalice to odbile da priznaju.

Nakon serije uličnih protesta, Vrhovni sud Ukrajine je odlučio, navodeći sumnje u masovnu izbornu prevaru, da se sporni drugi krug izbora održi, koji je Juščenko glatko dobio. Taj prevrat je poznat pod nazivom Narandžasta revolucija.

Foto: Profimedia/Wojciech Strózyk/Alamy

Međutim, sukobi unutar nekadašnjeg opozicionog odnosno prozapadnog bloka (Juščenka i Julije Timošenko) doveli su kasnije do krize u državi i raspisivanja parlamentarnih izbora. Posle stvaranja nove vlade na čelu sa proruskim Viktorom Janukovičom početkom 2007. godine, Juščenko je izdao ukaz o raspuštanju parlamenta koji je nova vlada proglasila neustavnim što je dovelo do stvaranje velike političke krize u Ukrajini.

Iako više ne radi za ukrajinsku državu, kao bivši predsednik i dalje živi u dači (ruski naziv za sezonsku ili celogodišnju vikendicu) u Konča-Zaspi, istorijskom naselju u Kijevu.

Narandžasta revolucija je naziv za niz protesta i političkih događaja koji su se odvijali u Ukrajini krajem 2004. i 2005. godine neposredno nakon drugog kruga predsedničkih izbora na kojima je zvanično pobedio tadašnji premijer Viktor Janukovič. Njegov protivkandidat Viktor Juščenko je te rezultate osporio, tvrdeći da su posledica izborne prevare, a njegove pristalice započele seriju uličnih demonstracija u Kijevu. Njegove zahteve je prihvatio  Vrhovni sud Ukrajine naredivši ponavljanje izbora, a na kojima je pobedio Juščenko.

Narandžasta revolucija se smatrala jednom od obojenih revolucija, a s obzirom na to da je Juščenko bio zagovornik ulaska Ukrajine u NATO i nedvosmisleno pro-zapadne orijentacije Ukrajine, njen rezultat se smatrao velikom pobedom SAD i EU, odnosno porazom Putinove Rusije koja je podržavala Janukoviča.

Nakon pet godina predsednikovanja Viktor Juščenko je napustio vlast, ostvarivši 2010. godine istorijski najgori izborni rezultat za bilo kojeg predsednika koji se nalazio na vlasti.

Julija Timošenko

Možda najpoznatije lice koje dolazi iz Ukrajine jeste Julija Timošenko. Smatrana je junakinjom Narandžaste revolucije i važila je za najistaknutiju političku ličnost u zemlji.

Ona je bivša premijerka Ukrajine i to u dva navrata. Prvi put je izabrana za premijerku 24. januara 2005. godine i na tom mestu ostala je do 8. septembra 2005. godine, kada je Juščenko raspustio njenu vladu.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 2006. godine njena stranka je dobila 129 poslanika u ukrajinskoj Radi i postala druga najjača stranka posle Partije regiona. Timošenkova i Juščenko su opet pokušali da naprave koaliciju, ali su pregovori propali.

Posle vanrednih parlamentarnih izbora 2007. godine koalicije oko Viktora Juščenka i koalicije oko Julije Timošenko su osvojili dovoljno glasova da formiraju vladu, pa je Timošenkova 18. decembra 2007. godine ponovo izabrana za premijerku.

Odnosi između predsednika Juščenka i premijerke Timošenko ponovo su se pogoršali usled rata u Gruziji 2008. kada se Timošenkova nije složila sa Juščenkovom osudom Rusije. Predsednička kancelarija ju je optužila da pokušava da dobije podršku Rusije na predstojećim predsedničkim izborima 2010. godine.

Foto: Wikipedia/premier.gov.ru

Nakon što je Blok Julije Timošenko glasao, zajedno sa Partijom regiona i Komunističkom partijom, za zakon kojim se ubrzava procedura opoziva predsednika i smanjuju njegova ovlašćenja, koalicija oko Viktora Juščenka se povukla iz koalicije sa Timošenkovom, a Juščenko je izjavio da će staviti veto na taj zakon i zapretio novim vanrednim izborima ako se formira nova većina u Radi. Kako nova većina nije formirana do 8. oktobra, predsednik Juščenko je raspustio Radu.

Timošenko je 2011. godine osuđena na sedam godina zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja.

Nakon svrgavanja Viktora Janukoviča, ukrajinski parlament je 2014. godine izglasao promene zakona koje su omogućile da Julija Timošenko bude puštena na slobodu. Puštena je tokom Evromajdana u februaru iste godine.

Tri puta se kandidovala za predsednika Ukrajine: 2010, 2014. i 2019. Na predsedničkim izborima u Ukrajini 31. marta 2019. zauzela je treće mesto sa 13,40 posto glasova, čime se nije kvalifikovala za drugi krug.

Timošenko je izabrana u parlament 2019. godine, čime je svoju stranku dovela u opoziciju.

(Telegraf.rs)