Da li je svet na pragu drugog Hladnog rata, i znamo li šta Putin zaista planira da uradi sa Ukrajinom?

Evropa se suočava sa najopasnijom situacijom još od vremena Hladnog rata, a svet se boji eskalacije na granicama istočne Evrope, dok Rusi gomilaju trupe i okružuju Ukrajinu sa tri strane.

Svetski lideri proteklih nedelja pokušavaju da pronađu diplomatsko rešenje za tenzije između Rusije i Ukrajine, ali sada kada mnoge zemlje pozivaju i savetuju svoje građane da uhvate prvi avion i napuste Ukrajinu, ljudi se plaše da je kucnuo poslednji čas i da smo na pragu novog rata, u Evropi, što je za mnoge nepojmljivo.

Iako Moskva ponavlja da nema nameru da izvrši invaziju, više od 100.000 trupa koji su na pragu Ukrajine šalju drugačiju poruku. Odgovor Zapada dodatno budi strah. SAD i NATO ostaju odlučni i premeštaju svoje trupe u zemljama istočne Evrope.

Naša sagovornica, dr Eleni Kristodoulu, honorarni docent na odseku za društvene i političke nauke Univerziteta na Kipru, koja se bavi pitanjima globalne bezbednosti, kaže da je teško predvideti hoće li do invazije zaista doći. Ona podseća da su politikolozi i ranije bili bolji u analiziranju nego u predviđanju, ističući to kroz primer da je bilo teško predvideti kada će biti okončan Hladni rat, ali ističe da se, bez obzira na ishod oko trenutne situacije, svet verovatno suočava sa novim Hladnim ratom.

• Mesecima već slušamo o tenzijama kod ukrajinske granice, a u poslednjih nekoliko nedelja vođeni su intenzivni pregovori da se sve diplomatski reši. Ipak, deluje da je diplomatsko rešenje dalje nego ikad. Koliko još dugo, prema vašem mišljenju, svetski lideri mogu sebi da dozvole "igru šaha" u ovoj situaciji?

Krata odgovor bi bio - onoliko dugo koliko (muški) svetski lideri to dozvole. Koliko je prvi Hladni rat trajao - 45 godina? Duži i ozbiljniji odgovor bio bi da to zavisi od samih svetskih lidera. Od toga koliko su duboko ukorenjene njihove percepcije nesigurnosti, koliko su voljni da dobiju nijansiraniju perspektivu o tome šta je ugroženo ako nastave svoje igre moći, i u kojoj meri imaju sposobnost da koriste "meku moć" i iscrpe sve diplomatske forme pre nego što pribegnu daljem vojnom jačanju i nasilju.

• Šta je, prema vašem mišljenju, pogrešno u načinu na koji lideri trenutno pokušavaju da reše ovaj problem?

Logično bi bilo iscrpeti sve diplomatske opcije i onda tek razmotriti prelaženje na direktne i indirektne pretnje, ultimatume, i zastrašivanje vojnom silom, kao što se trenutno dešava. Međutim, u ovom slučaju, sve su radili kontra. Prvo su bili ultimatumi, onda raspoređivanje vojske, površni ustupci, pa tek onda, u zadnji čas, diplomatski pokušaji i to od Francuske (što se ionako više radi zbog političkih poena, a ne zato što Makron ima sve što je potrebno da deluje kao efikasan posrednik, i politički i diplomatski).

Smatram da u srži ovih tenzija leže dve stvari, a to su nesigurnost i želja za kontrolom, a jedno drugo hrani. Rusija pokušava da "kontroliše" Ukrajinu, kao da su suverenitet i granice neki nakit koji možete da nosite i skinete u zavinosti od prilika. Ova forma neokolonizacije nije samo ukorenjena u prošlosti, već je i taktika za zaštitu i potvrđivanje, taktika preživljavanja koju Rusija koristi da bi skrenula pažnju na svoje stvarne ili potencijalne nesigurnosti.

• Pomenuli ste muškarce lidere. Da li mislite da bi situacija bila drugačija da su žene uključene u ove diplomatske pregovore?

Da, definitivno. Ne samo da bi situacija bila bolja, već je velika verovatnoća da možda ne bismo bili ni blizu ove tačke bez povratka.

U politici, kao nauci i kao profesiji, dominiraju muškarci. I dok su muškarci vodili oba svetska rata, žene su te koje su bile veoma aktivne u mirovnim pokretima i tek poslednjih godina im se odaje priznanje i u istorijskim knjigama. Koliko ženskih lidera pominju u vestima koje govore o sukobima Rusije i Ukrajine? Koliko je političkih analitičara čije mišljenje čitate, a da su žene? Zato vama želim da se zahvalim što ste me pozvali da radimo intervju, vaš medij je izuzetak.

Ono što želim da istaknem jeste da je prošlo više od dve decenije otkako je u rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1325 istaknuto koliko je važno da žene sede za pregovaračkim stolom kada se govori o međunarodnoj bezbednosti, prevenciji i rešavanju konflikta, i koliko je važno da one budu uključene u napore da se održi mir i bezbednost.

Ipak, umesto da idemo korak napred i imamo politički #metoo, vidimo #meneither jer niko od nas ne vidi da je i jedna žena uključena. Moje pitanje je, gde su žene? Dan za danom posmatramo mnogo muškaraca, koji se igraju ko će koga da okrivi. Na taj način ugoržavaju stotine hiljada ljudskih života, da ne spominjemo one koje će ostaviti za sobom ili kvalitet života preživelih u ratu, koristeći agresivnu, nasilnu komunikaciju, koja samo doliva ulje na vatru.

Baš kao i tokom prvog Hladnog rata, većina ljudi više je brinula o tome kada će rat postati "vruć", nego što su razmišljali konstruktivno i preventivno o tome kako to može da se spreči, tako što bi obratili pažnju na uzrok problema i stavili svoj ego u stranu. Rusiju sam već spomenula, ali nije da SAD ili EU rade išta bolje. Zapad verovatno nije uspeo da predvidi kraj Hladnog rata upravo zbog toga što ne razumeju Rusiju ili su arogantno mislili da su shvatili Sovjete.

• Dakle, možemo reći da se istorija ponavlja?

Ne baš, ali više vole da prikažu Putina kao nepredvidivog, makijavelističkog siledžiju - i iako su protekle godine o njemu naslikale još ružniju sliku nego njegove prethodne godine na funkciji, time se samo grade zidovi i vojske – ne grade se mostovi.

Dakle, iako često vidimo naslikanu sliku Zapada kako samo reaguje na rusko agresivno vojno jačanje, verujem da bi takođe trebalo da pogledamo da li NATO isto tako ima odgovornost za produbljivanje geopolitičkih podela koje vode ka nestabilnosti, a ne stabilnosti. Kako NATO pokušava da kontroliše i obezbedi saveze i teritorije? Kakva je poenta međunarodnih organizacija ako oni samo donose bezbednost i stabilnost jednom regionu? Kakav je legitimitet NATO-a u svetu gde su granice porozne, problemi globalni, a naše poimanje bezbednosti (barem od kraja 90-ih sa poznatim Izveštajem o ljudskom razvoju iz 1994. godine) se pomerilo sa bezbednosti teritorija na bezbednost ljudi?

Da li se sada vraćamo u vremena pre 1994. godine, potpuno zaboravljajući shvatanja bezbednosti usredsređena na čoveka? I ako se novi Hladni rat zaista razvija, zar ne shvatamo da ovde ne govorimo o "gvozdenoj zavesi", već o "digitalnoj" – sa sve većom brzinom, rizicima i opasnostima koje to podrazumeva?

Takođe, treba izbegavati predstavljanje Ukrajine jednostavnom etiketom žrtve. Ona baš i ne može da se ponosi time da je najdemokratskija država, niti je uradila ono što je mogla da učini da građanima istočnoukrajinskih teritorija, koji pretežno govore ruski, obezbedi autonomiju dogovorenu u okviru Protokola iz Minska (2014. i 2015.). Ne pokušavam ovde da predstavim Putina kao anđela, ali uvek tretirati Rusiju kao izgnanika, autsajdersku državu znači da će najverovatnije pokušati da se potvrdi na druge načine – a ova nedavna tenzija je jedna od njih. Takođe treba se zadržati u nedavnom istorijskom kontekstu - kako je Ukrajina postala nezavisna? Kakva je bila ruska uloga i uticaj u istoriji?

• Bajdenova administracija je, može se reći, koristila strategiju megafona i bila je izuzetno otvorena kada je govorila o ruskoj pretnji Ukrajini, iako se ispostavilo da im nisu sva obaveštajna saznanja precizna. Da li je poziv SAD svojim državljanima da napuste Ukrajinu još jedan diplomatski blef, ili verujete da su zaista prokljuvili Putinov sledeći potez, u ovom slučaju invaziju?

Ne mogu sa sigurnošću da kažem da li je njihov poziv građanima SAD da napuste Ukrajinu samo još jedna strategija koja izaziva strah, ali sigurno ne verujem da su "provalili" sledeći Putinov potez. Mislim da oni ne razumeju na pravi način razmišljanja i ponašanje Rusije. Ovo važi za sve lidere. Ali, ne zaboravimo da je stari kliše i danas na snazi: kada domaća finansijska, zdravstvena i politička pitanja ugrožavaju popularnost i legitimitet vlade, zaokret pada na spoljnu politiku da odvuče pažnju naroda i ujedini ih protiv spoljne, "druge" pretnje.

Pandemija je istrošila ljude, fizički, finansijski, mentalno i dovela je do dubokih društvenih podela. Porast cena energenata, koji je sada pojačan pojačanim tenzijama i negativnim predviđanjima za budućnost Severnog toka 2, korupcijskim skandalima i dubokom nepoverenju u političke institucije, nije lako direktno rešiti. Bajdenova popularnost je opala, kao i drugih ključnih NATO igrača.

Štaviše, prisustvo vojnika ne znači nužno da će to dovesti do rata. Uzmimo Kipar kao primer, turski vojnici zauzimaju severni deo ostrva od 1974. godine i iako je strah od rata postao svakodnevna realnost, od tada imamo odsustvo rata, odnosno ono što nazivamo negativnim mirom.

• Šta mislite da će se onda dogoditi u Ukrajini? Neki veruju da Putin pokazuje moć da bi skrenuo pažnju Zapada i naterao ih da se pozabave ruskim bezbednosnim brigama. Da li je to slučaj?

Ne bih, kao što sam i ranije rekla, želela da iznosim predviđanja, ali želim da istaknem da izazivanje panike ne pomaže. Vojna operacija velikih razmera i upotreba čvrste moći u punom obimu nisu nešto što trenutno odgovara racionalnim izborima Moskve.

Treba biti svestan da nije Putin taj koji preti da će intervenisati, već to čine lideri Zapada i mediji koji predstavljaju kao da će se to dogoditi svakog časa, neki su otišli toliko daleko da šire i lažne vesti. Ako ćemo da donosimo zaključak na osnovu prethodnog ponašanja Rusije, njene geopolitičke strategije u Libiji, Gruziji, itd. videćemo manjka i želje i sredstava za pokretanje rata velikih, međunarodnih razmera.

• Svet se nada da neće biti krvoprolića, ali da li je moguće izbeći drugi Hladni rat, sve i da se pronađe diplomatsko rešenje?

U političkim naukama imamo nekoliko teorija kojima pokušavamo da shvatimo svet. Tokom Hladnog rata, realistička teorija je bila na vrhuncu – ovo je prilično sumoran način gledanja na svet u stanju anarhije, prvenstveno sastavljene od država (zanemarujući moć građana, nedržavnih aktera itd.) kao neizbežno nesigurnih, uvek egocentričnih, koji se sebično okreću svojim interesima i uključene su u neizbežnu trku u naoružanju dok bi jedan savez pokušavao da se takmiči sa drugim oko moći.

Ipak, ova realistička teorija nije uspela da predvidi kraj Hladnog rata kao što smo ranije govorili – nešto što se dogodilo ne zbog vojnih sredstava, već zbog drugih unutrašnjih i spoljašnjih faktora, ne samo snage demokratske ideologije.

Završetak Hladnog rata dao je preporod liberalistima koji naglašavaju da je moguće da države sarađuju za međunarodni mir, ne samo zato što živimo u svetu u kojem nijedna država nije ostrvo, ali ostaju jake međuzavisnosti i uticaji, pa je njihov interes da sarađuju.

Iako bih rekla da, po prvi put, vidimo da se "utabava put" za drugi Hladni rat, i oživljavanje realističke teorije (savezi, jačanje vojske, upotreba moći itd.), lično verujem da je definitivno moguće sprečiti dalje razvijanje. Ako je Makron u pravu, i Rusija samo želi da "razjasni pravila kohabitacije sa NATO-om i EU", onda javne huškačke govore treba zameniti tihom diplomatijom. Ne smemo da zaboravimo ni moć naroda, moć građana koji u većini nisu za to da se uđe u rat zbog potencijalnog članstva Ukrajine u NATO. Arapsko proleće i bezbroj društvenih pokreta koje su pokrenuli građani pokazali su da čak, iako se realizam ponovo pojavi, nikada neće postići svoj put kao što je bio slučaj ranije.

Takođe, ne zaboravimo kako je nesigurnost ili sigurnost koju Rusija oseća, način na koji sebe vidi u odnosu na NATO i obrnuto, idejna konstrukcija, a ne nešto fiksno. Dakle, kao što je konstruisano, može se i dekonstruisati. Nije lako, ali nije ni nemoguće. Svet nije predstava za dva čoveka. Baš kao što Savet bezbednosti treba da prestane da se ponaša kao šou od pet ljudi i traba takve krize da shvati kao priliku za reformu kako bi UN zaista mogle da ispune svrhu za koju su stvorene da ispune - da održe međunarodni mir i bezbednost i spreče Treći Svetski rat.

• Uzavrela atmosfera otkrila je, manje ili više, ko je na čijoj strani po ovom pitanju. Prema Vašem mišljenju, koje posledice ovo može da ima kada govorimo o globalnom miru?

Verujem, kao što sam već i rekla, da Rusiji nije cilj da napadne Ukrajinu, niti da se umeša u Treći svetski rat. Ponaša se kao dete porodice koje nikad ne slušaju i traži svoje mesto u tabeli za globalnu bezbednost. I, kako izgleda, uspela je da privuče pažnju sveta – uz veliku pomoć Zapada.

(Telegraf.rs)