Skriveni danak sukoba u Ukrajini: Ismevao vojnika koji je izvršio samoubistvo, pa se i on posle ubio

U aprilu 2018. godine, kada su sukobi na istoku Ukrajine zagazili u četvrtu godiu otac Sergej Dmitrijev bio je iza prve linije frona u gradu Marjinka i pričao je vic. Bila je Uskršnja nedelja, miran dan nakon mirnih nedelja na frontu. Ljudi su bili dobro raspoloženi, a Sergej je hteo da održi službu za vojnike koji su tu.

Međutim, kako je otac Sergej završavao vic, mir je narušio pucanj. Zvuk je bio preglasan i preblizu da bi došao od neprijatelja. U zgradi kraj koje je stajao sveštenik, jedan mladi inženjer je uzeo pištolj i ubio se.

Prema rečima sveštenika, i Andreja Kozinčuka, vojnog psihologa koji se zadesio tu tog dana, grupa oficira je dotrčala do mesta odakle se čuo pucanj, a kada su ugledali mrtvog mladića, počeli su ogavni komentari.

- Govorili su: "Koja budala, upucao se". Znam da sam im rekao da postoji psiholog u trupi i da bi možda drugi vojnici trebalo da popričaju sa njim. Rekli su da nema potrebe i ponašali se kao da se ništa nije dogodilo, kao da je to sasvim uobičajena stvar. Rekli su da je mladić koji se ubio bio pijan, i da je verovatno zato digao ruku na sebe - priseća se sveštenik.

Otac Sergej svakih nekoliko nedelja iz Kijeva putuje na front, da bi hrabrio vojnike. Čuo je za mnogo samoubistava među vojnicima, tako da to što je inženjer digao ruku na sebe i nije baš "novina". Ipak, setio ga se ponovo pre dva meseca kada je čuo da je jedan od vojnika, koji je ismevao inženjera da je budala što se ubio, i sam digao ruku na sebe.

- Taj vojnik je bio najglasniji kada je inženjer pronađen mrtav. A onda je i on završio samoubistvo - priča sveštenik.

Kako sukobi na istoku Ukrajine ulaze u devetu godinu, a Rusija gomila svoje trupe u blizini ukrajinske granice, strahuje se da će među ukrajinskim vojnicima biti sve više onih koji će pomisliti da dignu ruku na sebe. Ova samoubistva vode kao "smrt koja nije nastupila tokom borbi", ali iz Ministarstva odbrane su ranije odbili da otkriju koliko je tačno ljudi ovako preminulo.

Porodice samoubica nemaju pravo na pomoć

Porodice onih koji su oduzeli sebi život ne mogu ni da traže finansijsku pomoć, niti da traže odlikovanje jer je neko njihov stradao u borbi.

Godine 2018, tadašnji glavni vojni tužilac Anatolij Matios rekao je da su 554 aktivna pripadnika vojske oduzela sebi život u prve četiri godine rata, ali taj broj nije potvrdilo Ministarstvo odbrane. Još jedna nepotvrđena cifra iz 2018. iznosi preko 1.000. Vojni izvori rekli su za BBC da je bilo koji zvanični broj gotovo sigurno nedovoljan jer mnoga samoubistva jednostavno nisu zabeležena kao takva.

- Dokle god sukobi traju, oni neće objaviti te podatke. Strahuju da će ih Rusi iskoristiti da nam uruše moral - kaže vojni psiholog iz Kijeva Vladimir Vološin.

Iz Ministarstva odbrane nisu direktno odgovorili na zahtev za podacima. Portparol ukrajinske vojske rekao je za BBC da ti podaci nisu tajna, ali da će biti potrebno bar nedelju dana da se oni prikupe.

Ina Darahančuk, zamenik ministra zadužen za pitanja veterana, kaže da njihovi podaci govore da je oko 700 veterane izvršilo samoubistvo od 2014. godine. Međutim, kaže da je teško saznati prave brojke jer nije uvek najjasnije ko je veteran, i kako je neko umro.

Porodica veterana ima pravo na materijalnu i socijalnu podršku samo ako mogu da dokažu da je suicid direktno povezan sa ratom, objašnjava Darahančuk.

Ali "znajući da je nemoguće dokazati da je samoubistvo povezano sa neprijateljstvima, rođaci pokušavaju da sakriju činjenicu da je veteran izvršio samoubistvo zbog svojih verskih uverenja", rekla je ona. To je samo još jedan dokaz da se porodice lome između "birokratije koja ne prašta" i vere.

Sahrana bez opela

Samoubistvo se smatra zločinom u Ukrajini i pravoslavna crkva, koja broji najviše vernika, generalno se protivi tome da sveštenik prisustvuje sahrani onih koji su sebi oduzeli život.

- Sveštenik ne može da čita opelo za onog ko je počinio samoubistvo. Ne bi trebalo ni da dođe na sahranu. Ukoliko je u pitanju neko manje mesto, porodica ne želi ni da sahrani te ljude - kaže otac Sergej.

On ne deli mišljenje sa drugim sveštenicima. Pre sukoba radio je u bolnici i zahtevao je da ista prava imaju i oni koji oduzmu sebi život.

- Nijednom nisam odbio da sahranim osobu koja je digla ruku na sebe - kaže otac Sergej.

Upravo zbog toga što je povezan sa vodom u kojem su dvojica vojnika izvršila samoubistvo, Sergej se pobrinuo da oni budu sahranjeni po pravoslavnim običajima.

Ukrajina je među najgorima u svetu po stopi samoubistava i postoji duboka stigma povezana sa tim činom. Članovi porodica onih koji su sebi oduzeli život nisu ni želeli da pričaju za medije.

- U Ukrajini, sin ili ćerka koji se ubiju nikad se ne pominju na isti način kao oni koji su poginuli u borbi. Njihove porodice se izoluju - kaže za BBC Oksana Ivančev, rediteljka koja radi na dokumentarcu o ovom pitanju.

Stigma je posledica nenapredovanja u sferi zaštite mentalnog zdravlja u Ukrajini, koji vuče korene iz sovjetske ere, kada se psihologija citirala samo tokom pritvaranja i kažnjavanja disidenata.

- Psihologija ili psihijatrija su "korišćene kao kazna" - rekla je dr Ulana Suprun, bivši vršilac dužnosti ministra zdravlja Ukrajine.

Ona kaže da su disidente smeštali u psihijatrijske bolnice.

- A ako ste bili primljeni u psihijatrijsku bolnicu, nikada ne biste mogli da se zaposlite u vladi, pa čak ni kao blagajnik u banci - kaže ona.

Prema njenim rečima, briga o psihičkom zdravlju je ostala "virtuelno nepostojeća" u Ukrajini do 2014. kada ja srušen predsednik Viktor Janukovič, koji je uživao podršku Moskve, i kada su psiholozi volonteri postavili šator na trgu Majdan u Kijevu, da bi ohrabrili demonstrante da pričaju o svojim problemima.

Psiholozi su tada otkrili da je ljude sramota da u uđu u šator pred okupljenima, pa su se "preselili" u jednu obližnju zgradu.

Dr Suprun je podržala ovaj pokret koji se borio za zaštitu mentalnog zdravlja i 2018. godine je pomogla da se otvori telefonska linija za pomoć, prva u Ukrajini. To se dogodilo 50 godina nakon što su istu stvar uradila SAD i Velika Britanija.

U centru, koji je smešten u jednoj maloj kancelariji, koju koriste besplatno, radi 26 radnika, a plate dobijaju od donacija. Donacije stižu iz Britanije, Amerike, zemalja Evropske unije, čak i Australije, a država Ukrajina, navodno, do dana današnjeg im nije uplatila nijedan jedini dinar. Ipak, dobili su pohvalnicu Ministarstva odbrane.

U kancelariji radi i nekoliko veterane koji su učestvoval u sukobima sa proruskim separatistima, koji imaju dosta poziva od svojih kolega, pogotovo u ranim satima tokom vikenda, kada popiju previše. Tada oni mole druge veterane da se prisete vremena pre 2014. godine, pre sukoba, kada su bili srećni...

Svetlana, veteranka koja je kasnije učila za psihologa, dala je svom suprugu vezenu pamučnu maramicu kada je krenuo na front 2014. godine, sa nadom da će mu ta maramica pomoći da prevaziđe teške trenutke.

- Ono što je borcima pomoglo da se bore pre rata, pomoći će im da se izbore sa problemima i u budućnosti - kaže Svetlana.

Međutim, mnogim veteranima je teško da se izbore. Mnogi boluju od PTSD-a, a mnogi rešenje za probleme traže na dnu čašice.

Broj poziva centru nije porastao otkako se priča o mogućoj invaziji iz Rusiji. Međutim, oni koji zovu sada sve više pričaju o tome.

- Anksiozni su, nesigurni, a sve ovo se odugovlači. Sve to stvara razdor među ljudima, koji su do juče bili bliski. Čovek više ne zna ko mu je prijatelj, a ko neprijatelj - kaže Svetlana.

Ovo otuđenje, samoubistava, alkoholizam i nasilje u porodici, spada među manje vidljive ožiljke rata. To je podelilo prijatelje i porodice, pa čak i ogranke crkve, i potreslo je stanovništvo.

- To je izgleda ono što Putin želi, Ukrajinu koja je stalno pod stresom, onemogućena da pravi dugoročne planove, onemogućena da investira u budućnost - kaže dr Suprug, bivša ministarka zdravlja.

Andrej Kozinčuk, vojni psiholog, kaže da su sukobi uticali na to da Ukrajina ne beleži napredak u zaštiti mentalnog zdravlja, ali da su i kulturni tabui to činili dugo pre sukoba.

- U našoj kulturi muškarac će radije da umre nego da zatraži pomoć. Mi kažemo za vojnika koji peva da mu srce krvari. Kad takav vojnik kaže da je dobro, znajte da nije - kaže Kozinčuk.

Aleksa Sokil, veteran koji je preživeo svakave grozote 2014. godine, imao je običaj da viče da je dobro, a više puta je pomišljao da sebi oduzme život. Spasao ga je jedan psiholog u Litvaniji.

- U Ukrajini je svaki veteran izdan. Nije u pitanju samo stigma o samoubistvu, već i oveteranima. Ukrajina ubija svoje veterane. Imamo ministarstvo, gde se milioni troše na koješta, a u selima i malim gradovima veterani umiru jer ne postoji nijedan socijalni radnik koji bi došao do njih samo da ih pita kako su - kaže Aleksa.

Ina Darahančuk kaže da je bolja nega o mentalnom zdravlju prioritet za narednu godinu.

U centru Kijeva, na jednom zidu crkve u kojoj služi otac Sergej, stoje portreti većine Ukrajinaca koji su poginuli u borbama. Prema zvaničnim podacima stradalo je oko 14.000 ljudi. Na tom zidu nema muškaraca i žena, vojnika i veterana koji su izvršili samoubistvo. Otac Sergej kaže da bi voleo i njihove fotografije da vidi tu, ali to jednostavno nije moguće.

Nekoliko godina pre rata, otac Sergej je otkrio da postoji neka vrsta "rupe" u crkvenim pravilima oko samoubistva koja dozvoljava svešteniku da prisustvuje sahrani kako bi pružio podršku porodici umrle osobe, sve dok ne vodi službu.

Tako on zaobilazi sistem, a kada može, podstiče i druge pravoslavne sveštenike da učine isto. Malo je onih koji se slažu, rekao je, a onima koji se slažu i dalje je zabranjeno da služe opelo.

(Telegraf.rs)