Serijski ubica ubio je najmanje 11 žena i izvukao se: Više od 30 godina ne zna se krivac

Niko nije povezao tačkice kada su žene počele da nestaju. Bilo je to 1988. u Nju Bedfordu u Masačusetsu, užurbanom lučkom gradu punom radničkih porodica koje su nameravale da odrastu, kupe kuće i ostanu u ovom području. Mali grad Nove Engleske borio se sa drogom, posebno 80-ih godina, što nije neobično za luku.

Trebalo je da prođe malo vremena, nakon što jedno za drugim, počeli da pronalaze tela mladih žena. Većina njih bile su zavisnice ili prostitutke ili oboje, da bi policajci primetili obrazac.

Kada su to shvatili, već je postalo očigledno da Nju Bedford ima posla sa serijskim ubicom, koji je lovio ugrožene, verovatno je koristio značku i težio da baca tela blizu auto-puta ili glavnih puteva.

Ubio je najmanje 11 žena, ali taj ubica nikada nije pronađen.

- Neke od teorija su da je u zatvoru ili da je umro, i da je zato prestao ili se preselio i možda ubija negde drugde - rekla je za Independent profesorka Morin Bojl, koja je kao mlada novinarka pokrivala slučajeve.

Ona dodaje da nedostatak odgovora predstavlja "najviše frustrirajuću stvar za sve" i latentni strah.

Bojl, koja je 2017. napisala knjigu o nerešenim ubistvima "Shallow Graves: The Hunt for the New Bedford Highway Serial Killer", kaže da postoji mnogo teorija u vezi sa ubistvima - a veličina grupe osumnjičenih je "zastrašujuća".

- Ima toliko mnogo ljudi koji bi ovo mogli da urade i to je zastrašujuće - rekla je ona za Independent.

Neprepoznatljive posmrtne ostatke prve poznate žrtve Debre Medeiros otkrio je u julu 1988. vozač u prolazu u blizini rute 140 u Fritaunu u Masačusetsu. Posle nekoliko nedelja pronađeno je još jedno telo: nestanak majke dvoje dece Nensi Li Pajva prijavio je njen dečko i, dok je njeno telo pronađeno u blizini puta I-195, identifikovano je tek nekoliko meseci kasnije.

U međuvremenu počelo je da se pojavljuje još žrtava - ili su nestale ili ubijene.

Bile su to Meri Rouz Santos (26), takođe majka, Sandra Botelo, koja je otišla od kuće bez traga 11. avgusta 1988, Daun Mendes (25), koja je nestala 4. septembra, Rošel Dopierala (28), Debra Lin Mekkonel (25), i tinejdžerka Kristina Monteiro (19).

Debra Grinlou DeMelo (35) pronađena je mrtva posle posla, dok je telo Robin Rouds pronađeno u martu 1989.

Tela Monteiro i Merilin Roberts (34) nikada nisu pronađena, ali se pretpostavlja da su žrtve istog ubice. Žrtve su iza sebe ostavile ukupno 15 dece.

Nju Bedford je jako naseljen ljudima koji su emigrirali iz Portugala i njihovim potomcima, od kojih mnogi rade u ribarskoj industriji. Do danas u regionu postoji radio stanica na portugalskom jeziku, i mnoge žene su poticale iz te tesno povezane zajednice, koja je bila užasnuta ne samo ubistvima i nestancima, već i problemima sa drogom za koje su se nadali da će jednog dana biti rešeni.

- Ovo nisu samo žene koje su pronađene mrtve. To su bile žene koje su imale porodice, kojima su nedostajale - rekla je Bojl.

Ona je dodala da su to žene koju su bile voljene, koje su imale prošlost pre droge.

- I danas se njihove porodice pitaju ko je taj ubica? Jer svi imaju neku teoriju - dodala je ona.

Prva osoba sa teorijom bio je lokalni policajac koji je primetio sličnosti u pozadini mladih žena. Novi policijski detektiv u Bedfordu Džon Dekstrader možda nije mogao odmah da identifikuje krivca, ali je pretpostavio da je odgovoran serijski prestupnik - i ubedio je više osoblje da sazove radnu grupu mesecima nakon što je prvo telo pronađeno.

Nije prošlo mnogo vremena pre nego što su istražitelji identifikovali više od nekoliko potencijalnih osumnjičenih.

Lokalni advokat sa vezama sa nekoliko žrtava izazvao je interesovanje detektiva. Kenet Ponte je zastupao Santos, radio sa Paivom, navodno je izlazio sa Rouds i u jednom trenutku je ugostio  Dopierala; povrh toga, Mendes je navodno viđena i u njegovoj kući.

Heroinski zavisnik sa značkom

Bio je heroinski zavisnik pre nego što je studirao pravo, ušao u advokatsku komoru pa čak i dobio poziciju zamenika šerifa - uključujući značku i pištolj.

- Devojke na ulici pričale su o njegovoj paranoji, kako ih je dovodio u svoju kuću, zatvarao vrata i nije im dao da odu. Nije delovao nasilno, samo stvarno čudno - napisala je Bojl u knjizi. Ali to nije sprečilo devojke da pođu sa njim, i nijedna od njih nije razmišljala o podizanju optužnice.

- On im je, na kraju krajeva, dao kokain i nije ga zanimao seks - dodala je.

Tajming njegove odluke da se preseli na Floridu, samo nekoliko meseci nakon otkrića prvog tela, takođe je iznenadio. Njegovo ponašanje tamo nije pomoglo jer je govorio o svojoj nevinosti pre nego što je na kraju optužen za jedno ubistvo u smrti Dopierala - slučaj koji je na kraju odbačen.

- Nije bilo dovoljno dokaza za osudu. Nisu imali svedoka nijednog ubistva, nisu imali ništa što bi ga direktno povezalo sa zločinima - napisala je Bojl.

Advokat je umro 2010. u 60. godini, a pitanja su i dalje bila bez odgovora.

Među osumnjičenima bio je još jedan čovek sa područja Nju Bedforda, Toni Degrazija, kojeg su se devojke na ulici plašile jer je bio nasilan i prepoznatljiv po svom spljoštenom nosu.

- Većina devojaka na ulici je znala da treba da se drži podalje od muškarca koji liči na boksera - napisala je Bojl.

Degrazija je ispitan 1989. ali je negirao ubistva, mada se nije pojavio na zakazani poligraf. Međutim, svedočenje druge prostitutke po imenu Margaret Medeiros, koja se pojavila pred posebnom velikom porotom, bilo je osuđujuće; rekla je da joj je čovek po imenu Toni "navalio na nju" i "pokušao da joj slomi vrat"

- I rekao mi je šta će da mi uradi, kao što je uradio ostalim ku***** - rekla je Margaret.

U maju 1989. godine, DeGrazija je optužen po četiri tačke za silovanje, šest tačaka za napad i prebijanje, i jednu tačku za napad sa namerom silovanja, optužbe proistekle iz napada na prostitutke u isto vreme kada su žrtve ubijene.

Izvršio je samoubistvo 1991 - i opet odneo sve odgovore u grob. Ali on i Ponte nisu bile jedine moguće ubice na listi osumnjičenih.

- Bilo je još nekoliko drugih ljudi - i mislim da je ono što je danas strašnije, kada se osvrnete na to, koliko je bilo mogućih osumnjičenih - koliko je ljudi tamo koji su mogli da budu ubica - rekla je Bojl za Independent.

Istražitelji su bili ograničeni nedostatkom tehnologije i forenzičkih dokaza. DNK testiranje je još uvek bilo u povoju; mobilni telefoni u suštini nisu postojali, a čak su i snimci nadzornih kamera bili retki. Slučaj je ostao nerešen, iako svi u Nju Bedfordu i dalje žele odgovore.

Broj žrtava nikada nije privukao toliku pažnju kao kod ubica poput Zodijaka ili serijskog ubice sa Long Ajlenda - čije su se žrtve počele pojavljivati samo nekoliko godina nakon što su poslednje otkrivene u Nju Bedfordu. Žrtve su isto ostavljene na plaži nedaleko od auto-puteva, samo oko četiri sata južno od mesta zločina u Masačusetsu.

Bojl veruje da postoje razlozi zašto slučajevi iz Nju Bedforda nisu zaokupili pažnju javnosti.

- Nedostatak tehnologije, i nije veliki grad - rekla je ona.

Postoji jedinica u gradu koja ne odustaje, kao ni porodica žrtava.

I knjiga Bojl je takođe izazvala ponovno interesovanje za ubistva.

- To je jedan od razloga zašto sam napisala knjigu - da bih ponovo fokusirala pažnju na slučaj i dokumentovala šta se zaista dogodilo, jer sam mogla da vidim da se ljudi, kako je vreme odmicalo, pogrešno sećaju onoga što se dogodilo - rekla je Bojl.

Nije htela da otkrije za kog misli da je ubica, jer je i ona imala toliko teorija tokom godina.

- U svakoj zajednici, u svakoj državi, postoje nerešena ubistva - što znači da postoje ubice koje su se izvukle, ubice koje žive među nama. Među nama ima zlih ljudi - zaključila je ona.

(Telegraf.rs)