Kristinu neuspeli društveni eksperiment zauvek razdvojio od roditelja: Nije bila jedina, ovo je njihova priča

Sedmogodišnja Helen Tjensen gledala je sa palube putničkog broda MS Disko. Znala je da sa Grenlanda putuje u mesto koje nazivaju Danska. Nije joj bilo jasno zašto je majka izabrala da je pošalje na taj put. Bio je to tužan dan te 1951. godine.

- Bila sam mnogo tužna. Gledala sam majci u oči i razmišljala zašto me pušta da odem - priseća se sada 77-godišnja Helen.

Skrhkana tugom, nije mogla ni da maše majci, ni braći i sestrama koji su je gledali sa pristaništa u prestonici Nuk.

Helena je bila jedno od 22 mališana koji su iseljeni iz svojih domova, nesvesni da će postati deo socijalnog eksperimenta. Deca su imala između 5 i 9 godina, a mnogi od njih više nikad nisu videli svoje porodice. Ostali su zaboravljeni i prognani iz svoje domovine.

U to vreme Grenland je bio danska kolonija, a mnogi stanovnici Grenlanda živeli su na rubu siromaštva. Stopa smrtnosti je bila velika, kaže Einar Lund Jensen, istraživač u Nacionalnom muzeju Danske.

- Danska je imala jasan cilj - da stvori male Dance koji će biti "visoka inteligencija", uzor za Grenland - objašnjava Jensen, koji je učestvovao u izradi izveštaja koje je finansirala vlada, o istraživanju ovog eksperimenta.

Danska vlada je smatrala da mora da modernizuje arktičku koloniju, nadajući se da će uspeti da se "održe" u vremenu posleratnih pokreta koji su se zalagali za dekolonizaciju širom sveta. Ideju su dobili od organizacije za zaštitu ljudskih prava Save the children u Danskoj, i dovodili su decu iz kolonije kako bi im, kako su procenjivali, poboljšali uslove života.

- U to vreme se verovalo da je dansko društvo superiornije u odnosu na društvo Grenlanda - dodaje Jensen.

Posle godinu i po dana provedenih u Danskoj, neka deca su vraćena na Grenland, ali ne kod svojih porodica, već su bili smešteni u sirotište koje je vodio danski Crveni krst u Nuku. Deci je bilo zabranjeno da pričaju svoj maternji jezik. CNN je pokušao da dobije komentar od Crvenog krsta, ali bezuspešno.

Kako su sada stanovnici Grenlanda na njih gledali kao strance, mnoga deca su se vratila u Dansku kasnije kada su odrasla. Polovina njih je kasnije u životu razvila psihičke probleme, ili su imali problem sa zavisnošću od opijata. Tjesen kaže da mnogi nisu imali posao i da su živeli veoma teško.

- Danska vlada je uzela naš identitet i otela nam naše porodice - priča Kristina Hejnesen (76), koja je kao i Helen, jedna od šestoro dece sa Grenlanda koja je učestvovala u eksperimentu.

Dok šeta grobljem u Kopenhagenu, gde su sahranjeni njeni prijatelji koji su takođe bili deo ovog eksperimenta, Kristina priznaje da je živela pristojnim životom otkako je napustila sirotište.

- Ali znam mnogu drugu decu koja su patila dok su odrastala, a činjenica da je živo samo još nas šest od 22 govori mnogo - kaže Kristina.

Organizacija Save the children se 2015. godine izvinila što su učestvovali u sprovođenju ovog socijalnog eksperimenta. Izvinjenje danske vlade stiglo je pet godina kasnije, nakon brojnih pritisaka raznih udruženja, ali su odbili da isplate odštetu onima koji su i dalje živi. Advokat Mads Kruger Praming je podneo zahtev za odštetu na iznos od 38.000 dolara u svakom okružnom sudu u Kopenhagenu u decembru 2021. godine.

Šestoro preživelih optužuju državu Dansku da su kršili aktuelni zakon o zaštiti ljudskih prava, uključujući pravo tužilaca na privatni i porodični život prema članu 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

U pisanoj izjavi danska ministarka za socijalna pitanja i starije osobe rekao je da vlada razmatra zahtev za odštetu.

- Najvažniji aspekt za dansku vladu bilo je zvanično izvinjenje toj deci, koja su sada odrasla, i njihovim porodicama za izdaju koju su pretrpeli. Ovo je bio veliki korak ka ispravljanju neuspeha Vlade, odgovornost koju nijedna prethodna vlada nije preuzela - rekla je minstarka Astrid Krag.

Ona je istakla da i vlada i ona ličnu smatraju da priznavanje grešaka iz prošlosti je samo po sebi važno, te da se iz grešaka uči da se stvari iz prošlosti više nikad ne bi ponovile.

- Očekuje se da ročište bude održano u narednih deset meseci, i mi se i dalje nadamo da će vlada pristati na nagodbu i isplatiti odštetu pre ročišta. Nakon svega što je ovih šest ljudi preživelo, izvinjenje nije dovoljno - rekao je advokat.

Iskorenjivanje kulture

Cilj eksperimenta, koji je počeo 1950. godine, bilo je da se "regrutuje siročad", ali nije bilo moguće pronaći ih dovoljno. Parametri su prošireni na porodice u kojima je samo jedan roditelj i 22 dece je izabrano, iako je većina njih živelo u proširenim porodicama ili sa jednim roditeljem, objašnjava Jensen.

Helenina majka, koja je bila udovica, prvo je odbila zahtev dvojice Danaca da njenu ćerku povedu u Dansku. Na kraju je pristala, jer su joj obećali da će Helen imati bolje obrazovanje.

- Danci, koji su identifikovali decu koju će uvući u eksperiment, bili su vlastodršci na Grenlandu - tvrdi Jensen.

- U to vreme je lokalnom stanovništvu bilo teško da ih odbiju. Kao i u svakoj kolonizovanoj naciji, vlast se poštovala i od nje se strahovalo. Pružanje otpora nije dolazilo u obzir - kaže Karla Jesen Vilijamson, grenlandski docent na Univerzitetu u Saskačevanu i član Grenlandske komisije za pomirenje.

U izveštaju o istrazi eksperimenta iskazana je sumnja u to da li su pojedini roditelji bili dobro upoznati i da li su razumeli na šta pristaju.

- Na mnogo načina, to što se dogodilo toj deci predstavlja razorne i namerne efekte iskorenjivanja kulture tokom kolonijalizma. U kolonijalnim vremenima došlo je do iskorenjivanja jedinstvenosti kulture, odnosa sa zemljom, raspona jezika, duhovnosti — i to bi bilo ukinuto da bi (kolonizovani) mogli da se socijalizuju i postanu deo kolonijalne država - kaže Vilijamson.

Po dolasku u Dansku, deca su smeštena u Fedgardenu, odmaralištu organizacije Save the Children i tamo su proveli četiri meseca. Deci je bilo zabranjeno da govore grenlandski i učili su ih danski jezik.

Deca su bila i prestravljena, ali istovremeno i oduševljena novim okruženjem. Kristina je u to vreme imala samo pet godina, ali se svega jasno seća, pogotovo drveća.

- Na Grenlandu ih nije bilo i sećam se kako su bila velika i visoka - priča Kristina.

Kasnije su decu raspodelili u hraniteljske porodice, gde su proveli još godinu dana. Helen se nije osećala dobrodošlom u prvoj hraniteljskoj porodici. Stalno su je mazali mastima zbog ekcema, te joj nisu davali da sedi na nameštaju.

- Kuća mi je falila svakog dana - priča Helen.

Druga porodica u koju su je smestili je bila bolja. Kupili su joj bicikl i lutku i prema njoj su se ophodili kao prema članu porodice. Kada je došlo vreme da budu vraćeni na Grenland, šestoro izmeštene dece je ostavljeno u Danskoj i usvojile su ih njihove hranitelje porodice.

Sama činjenica da su dati na usvajanje kosila se sa idejom o povratku na Grenland gde je trebalo da predstavljaju "intelektualnu elitu".

- To je, smatram, bila greška - kaže istoričar Jensen.

"Od suza ništa videla nisam"

Neka deca su vraćena na Grenland u oktobru 1952. i odvedeni su u sirotište Crvenog krsta u Nuku. Starateljstvo nad decom dobila je direktorka sirotišta. Helen se seća da je videla svoju porodicu kako je čeka kod pristaništa u Nuku.

- Bacila sam kofer i potrčala sam ka njima, željna da im ispričam sve što sam videla. Ali, moja majka mi nije odgovorila - priča Helen.

To je bilo zato što je Helen pričala danski, a njena majka je pričala narodskim jezikom, grenlandskim, koji Helen više nije mogla da razume.

Njen ponovni susret sa porodicom trajao je svega deset minuta. Medicinska sestra iz Danske, koja je brinula o deci tokom puta rekla joj je da pusti majčinu ruku, jer ona od danas živi u sirotištu.

- Plakala sam dok smo išli ka sirotištu. Toliko sam se radovala što ću videti rodni grad, ali od suza ništa videla nisam - priča danas Helen.

U sirotište je stiglo 16 mališana. bilo im je dozvoljeno da govore isključivo danskim jezikom, i pošli su u dansku školu. Kontakt sa porodicom im je bio ili ograničen, ili nije postojao. Kristini niko nije ni rekao da je njena biološka majka umrla nedugo nakon što su Kristinu odveli u sirotište.

Prema rečima Jensena, prioritet je bio da deca ostanu u kontaktu sa hraniteljskim porodicama. Heleninoj majci su dozvolili da je vidi svega nekoliko puta za sedam godina koliko je Helena provela u sirotištu.

- Bila je to psihološka trauma za tu decu, da ih tako odvoje od društva i roditelja. Čak i oni koji su imali porodice u Nuku tvrde da im nisu dozvoljavali da viđaju članove svoje familije. Nekad bi uprava sirotišta pozvala porodice da dođu nedeljom na kafu. Međutim, samoj deci nije bila ni data šansa da lično kontaktiraju svoje najmilije - priča Jensen.

Osim što su pohađali dansku školu, ovoj deci je bilo zabranjeno da se druže da drugom decom sa Grenlanda dok su van škole.

- Jedino s kim smo smeli da se družimo bile su uzorne danske porodice koje su živele u Nuku - tvrdi Kristina.

Zbog toga je lokalno stanovništvo počelo da posmatra ovu decu kao autsajdere.

Gabrijel Šmit (76), jedan od šestoro preživelih, koji danas živi u Danskoj, rekao je za CNN da su grenlandska deca uvek znala da govore da "ako ne govoriš njihov maternji jezik, nisi njihov", a takvu decu bi gađali kamenjem.

- Većinu onog što bi mi pričali nisam ni mogao da razumem, jer sam jezik zaboravio dok sam bio u Danskoj - kaže danas Gabrijel.

Grenland je u potpunosti postao integralni deo Danske 1953. godine, a 1979. godine dobio je državnu vlast. U tom periodu, rekao je Jensen, danske i grenlandske vlasti su izgubile interesovanje za socijalni eksperiment jer su infrastrukturni projekti, poslovni sektor i reforme u zdravstvu Grenlanda postali prioritet.

Šta se dogodilo nakon sirotišta?

Do 1960. godine, sva deca su napustila sirotište, i vremenom se velika većina njih odselila u Dansku. Šestoro njih koji su i dalje živi kažu da im čitav život nije bio dovoljan da ustanove svoj pravi identitet.

Šmit se vratio u Dansku da živi sa svojom hraniteljskom majkom, a vremenom je postao profesionalni vojnik u tamošnjoj vojsci. Govoreći iz svog urednog doma u Kopenhagenu, Šmit je rekao da mu je vojska bila pravi poziv.

- Zaista me je to spasilo. To mi je dalo strukturu, prijatelje i svrhu mog života, i na mnogo načina to vreme je bilo najbolje u mom životu - rekao je Gabrijel Šmit.

Helen se borila sa tim kako da se ponovo poveže sa majkom i oprosti joj. Bila je ljuta na nju, jer je pristala da je pošalje u Dansku.

- Mislila sam da me majka ne želi i zato sam bila ljuta na nju većinu svog života - priča Helen.

Tek 1996, kada je Helen imala 46 godina, Helen je saznala istinu. Danska radio voditeljka i pisac Tajn Brild pozvala je Helen i saopštila joj strašne vesti.

- Pozvala me i upitala me da li sedim? Rekla mi jeda je pronašla nešto u Kopenhagenu i da sam ja bila deo eksperimenta. Pala sam na pod i plakala. To je bio prvi put da sam to čula i bilo je grozno - kaže Helen.

I Kristina je bila pretužna kada je saznala istinu. U Dansku se preselila 60-ih i postala je krojačica. Odlučila je 1993. godine da objavi oglas u lokalnim novinarima na Grenlandu i obavesti stanovništvo da dolazi, pozivajući njene rođake da joj se jave.

- Bilo je dobro vratiti se, bilo je veoma emotivno za sve nas - priseća se Kristina.

Helen je deo života pokušala ponovo da se poveže sa Grenlandom i svojim narodom. Njen dom u Stensvedu, malom gradu koji je na oko sat udaljen od Kopenhagena, najbolje tome svedoči. Pun je predmeta koji asociraju na Grenland.

Kako bi zacelila rane Helen je ponovo učila grenlandski i pisala je memoare. U tome joj je pomogao drugi suprug Jens Muler, koji je sa Grenlanda. Ne samo da ju je naučio jezik, već ju je naučio i kako da peca i lovi, što nikad nije radila kao dete, a sva deca na Grenlandu to obavezno rade, jer to je deo kulture.

To nije moglo da obriše svu štetu koju joj je naneo ovaj socijalni eksperiment, ali joj je na neki način pomoglo da ublaži bol koji je počeo na palubi broda MS Disko 1951. godine. Sada Helen bar razume zašto ju je majka predala.

(Telegraf.rs)