Aleksa poslednji živi svedok masakra nacista u Crvenki: "Živim 100 godina i nikad neću zaboraviti tu noć"

Aleksa Bartoš, Jevrejin iz Mađarske, preživeo je masakr kod Crvenke koji su počinili nacisti i doživeo da danas priča svoju priču iz rata i kako je pobegao od sigurne smrti.

Kaže da je rođen u Budimpešti 1921. i da je tamo živeo i kad je počeo rat.

- U vojsku su me pozvali u maju 1943. godine. U to vreme Mađarska je bila deo Sile Osovine i borila se već dve godine protiv Sovjeta na istočnom frontu. Prošao sam osnovnu obuku, ali pošto sam Jevrejin, nisu mi dali regularnu uniformu. Umesto toga poslali su me sa još 3.600 ljudi da kopam rudu u Boru, u Srbiji, iz kog su obezbeđivali bakar za nemačku vojsku - priseća se Bartoš.

On kaže da su uslovi u radnim logorima bili veoma teški, ali da je on, zahvaljujući dobrom poznavanju nemačkog jezika, obezbedio sebi posao u vozu koji je prevozio iz rudnika.

- To je značilo da sam bio u toplom. U septembru 1944. ruska vojska je napredovala, što je dovelo do zatvaranja rudnika i rečeno nam je da će nas vratiti u Mađarsku. Svakom su dali veknu hleba i par konzervi. Krenuli smo peške, a sa nama su bili i čuvari iz rudnika - priča on.

Bartoš kaže da su čuvari imali šatore, ali da su on i drugi noć provodili pod otvorenim nebom, tiskajući se pod ćebadima.

- Tek posle par dana sam shvatio da mi uopšte ne idemo ka železničkoj stanici. Do tad smo već prepešačili 600 kilometara. Svako ko bi stao, ili pokazao znake slabosti bio bi pretučen. Na kraju su stražari počeli da pucaju po nama - priča Bartoš.

Kaže da su na putu često naletali na vojnike koji se povlače, kao i na civile koji su bežali od borbi.

- Dok smo prolazili pored Beograda primetili smo da se gust dim nadvija nad gradom, a svuda se čulo puškaranje - priseća se Bartoš.

Pešačili su još dugo, sve dok 6. oktoba nisu stigli do oboda Crvenke, odakle su se SS trupe evakuisale. Kaže da su među vojnicima bili ljudi koji su rodom Nemci, koji su odlično govorili jezik ali verovatno nikad nisu bili u Nemačkoj.

- Sledećeg dana videli smo da jedan vojnik priča sa našim stražarima i tad su nas podelili u dve grupe. Oni koji nisu bili Jevreji otišli su sa delom čuvara, a mi ostali smo ostali pod nadzorom SS trupa - kaže Bartoš.

Selo je, kaže bilo napušteno.

- Nas su odveli u jedan deo kod ciglane i tamo smo čekali. Dok sam bio u Boru, sprijateljio sam se sa četvoricom i držali smo se sve vreme puta. Sada smo bili na korak od jednog obora. Video sam kako vode jednu manju grupu. Posle par minuta čuli su se rafali. Vojnici su se vratili i poveli još par ljudi, opet rafali... Sve se ponavljalo, iznova i iznova. Hteli su sve da nas pobiju - kaže Bartoš za Guardian.

- Kao goveda koja gledaju u klanicu. Tako smo i mi gledali kako jednog po jednog odvode u sigurnu smrt, znajući da će doći i vreme da nas odvedu. Pucnjava se nastavila do duboko u noć. Nama, koji smo još preostali, naredili su da spavamo. Noge su me bolele od višenedeljnog pešačenja. Izuzo sam se i legao sam bos, sve vreme slušajući zvuke u daljini. Delovalo je kao da smo sve bliže borbenoj liniji - kaže ovaj Mađar.

Sa zorom su ubistva nastavljena.

- Moji prijatelji i ja smo bili sve bliže smrti, a kada su nam vojnici naredili da krenemo, shvatio sam da su mi stopala toliko otekla tokom noći da više nisam mogao da obujem čizme. Bio sam odlučan u tome da me ne ubiju dok sam bos. Toliko sam se mučio da se obujem, da se jedan vojnik iznervirao i besno me udario kundakom. Nastavio je da me udara, dok su moji prijatelji pokušavali da me spasu. Drugi vojnik je onda uzeo grupu koja je bila iza nas i njih su odveli - priseća se Bartoš.

Kada je došao sebi shvatio je da su mu zvuci borbe sve bliži.

- Čekali smo, ali se vojnici nisu vratili. Ostali smo samo još mi i čuvari, koji su nam rekli da ustanemo i krenemo da trčimo. Kada su nas dan ranije predali vojnicima, bilo nas je hiljadu i više. Sad nas je bilo mnogo mnogo manje - priseća se Bartoš.

U narednih šest meseci Bartoša su premeštali iz jednog koncentracionog logora u drugi.

- Kada su me oslobodili u aprilu 1945. samo još jedan moj prijatelj iz Bora je bio živ. Kasnije sam radio kao prevodilac u britanskoj vojnoj policiji i učestvovao sam u hapšenju nekoliko osumnjičenih za ratne zločine. Međutim, niko nikad nije optužen za masakr u Crvenki, gde je ubijeno između 700 i 1.000 ljudi - priča Bartoš.

On kaže da živi već 100 godina, ali da mu nijedna noć u životu nije bilo toliko grozna, kao ta koju je proveo u Crvenki.

- Srećan sam što sam proživeo dug i lep život. Mogao sam ja da budem jedan od ubijenih. Umesto toga, ja sam poslednji živi svedok - kaže Bartoš.

(Telegraf.rs)