Kako je najproblematičnija članica NATO-a postala bliska sa Rusijom i zašto ta veza može lako da pukne

Od 30 zemalja u NATO-u, nijedna nije nedavno donela više glavobolje alijansi od Turske.

Turska ima drugu po veličini stalnu vojsku NATO-a i centralno je locirana u strateški značajnom regionu, što je čini nezamenljivim saveznikom.

Turska je takođe pokazala spremnost da se suprotstavi Rusiji, dugogodišnjem rivalu, i nastavlja da podržava interese i misije NATO-a u regionu i širom sveta. Ali otopljavanje odnosa Ankare sa Moskvom zakomplikovalo je stvari za alijansu.

Trenutno stanje odnosa između Turske i Rusije je proizvod promene dinamike i promene prioriteta nakon Hladnog rata i promena u odnosu snaga u regionu u protekloj deceniji.

Malo je verovatno da će njihov odnos prerasti u sopstveni savez, ali njihova očigledna bliskost i njen uticaj na interese NATO-a uznemirili su i kreatore politike i analitičare.

Problematičan, ali kooperativan

Istorijski, rusko-turski odnosi su bili problematični, što dokazuje činjenica da su se borili u desetak ratova između 16. i 20. veka.

Postojala je određena ograničena saradnja početkom 20. veka, ali nakon što su sporovi nakon Drugog svetskog rata doveli do pristupanja Turske NATO-u 1952. (zajedno sa Grčkom), Ankara i Moskva su bile čvrsto na suprotstavljenim stranama po većini pitanja - Turska je čak pristala da bude domaćin nuklearnog oružja SAD, od kojih se na desetine još uvek tamo nalazi.

Međutim, kako se Hladni rat završio, njihov odnos se odmrznuo. Turska je 1987. počela da uvozi sovjetski gas, a Rusija je na kraju postala primarni snabdevač Turske energijom.

Rusko-turske ekonomske veze takođe su porasle nakon raspada Sovjetskog saveza. Rusija, manja vojna pretnja od SSSR, 2008. je postala drugi najveći trgovinski partner Turske (posle EU). Dve godine kasnije, 2010, potpisali su sporazum o putovanju bez viza.

Odnosi između turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i ruskog predsednika Vladimira Putina omogućili su bližu saradnju. Ove veze postale su još bliže kako je Erdogan postajao autokratskiji, posebno nakon neuspelog puča 2016.

"Akt balansiranja"

Turska kupovina ruskog naprednog protivvazdušnog raketnog sistema S-400, njena invazija na sever Sirije i operacije protiv tamošnjih Kurda i Erdoganovo kontinuirano suzbijanje neslaganja podstakli su mnoge zapadne zemlje da primene sankcije i smanje saradnju sa Ankarom.

Ta reakcija Zapada, u kombinaciji sa turskim negodovanjem zbog uočenih dvostrukih standarda, tenzijama sa evropskim zemljama oko pitanja kao što su Kipar i migracije, i zaustavljena nastojanja Turske za pridruživanje EU, navela je Tursku da još više pogleda prema Rusiji.

Shodno tome, Turska se udaljila od toga da bude uglavnom pouzdan partner zapadnim zemljama i sada pažljivo balansira između Zapada i Rusije.

Ali Turska se nikako nije u potpunosti zadovoljila nedavnim postupcima i ambicijama Rusije.

Vojna modernizacija Moskve, njena aneksija Krima 2014. i intervencija u Siriji 2015, njen rastući uticaj u Crnom moru i na Kavkazu povećali su Tursku zabrinutost oko svog većeg suseda.

- Turska pokušava da nastavi sa ovim balansiranjem koji je vođen činjenicom da suštinski ne veruju Rusima, ali takođe nisu sigurni u podršku Zapada - rekao je za Bussines Insider Stiven Flanagan, viši politikolog u korporaciji RAND.

Sukobi i konfrontacije

Taj nedostatak poverenja je naglašen višestrukim smrtonosnim sukobima između turske i ruske vojske, posebno u Siriji, gde su temeljne razlike između ambicija Ankare i Moskve vidljive.

Američki zvaničnici rekli su da veruju da su "desetine" turskih vojnika ubijeni u ruskim vojnim operacijama u Siriji. Turska je tamo takođe oborila ruski avion i pokrenula operacije direktno protiv sirijskih saveznika Moskve. Turska se takođe sukobila sa ruskim punomoćnicima u Libiji.

Turska je obezbedila vojnu pomoć susednim zemljama koje su se sukobile sa Rusijom ili njenim saveznicima, uključujući pomoć u izgradnji mornarice ruskih suseda sa Kaspijskog mora.

Ankara je takođe izgradila bliske veze sa Ukrajinom od 2014, prodajući Ukrajini naoružane dronove koje je Kijev već koristio na prvim linijama borbe i pomažući obnovu ukrajinske mornarice.

Ankara takođe otvoreno zagovara puno NATO članstvo za Ukrajinu i Gruziju, kojem se opiru mnoge članice alijanse.

Dok je kupovina ruskog S-400 od strane Turske znak bliže saradnje, njeni tekući napori za modernizaciju vojske su uglavnom odgovor na povećane vojne sposobnosti Rusije.

Ankara se takođe nikada nije odrekla svog zapadnog vojnog partnerstva. Iako su je SAD izbacile iz programa F-35 zbog S-400, Turska je nedavno zatražila od SAD da joj proda 40 novih F-16 i 80 kompleta za modernizaciju za sadašnju flotu.

Rusko-turski odnosi su "svakog dana na oštrici noža", rekao je Flanagan.

- Turska je i dalje veoma zabrinuta da zaštiti svoje interese u širem regionu i još uvek je veoma zabrinuta za Ruse - rekao je on.

Rizici u budućnosti

Uprkos zabrinutosti, Turska nastavlja da ima veliki angažman sa Rusijom. Rusija gradi nekoliko nuklearnih reaktora za Tursku, a Erdogan je odbio da isključi mogućnost kupovine ruske vojne opreme.

Ta saradnja je delimično odraz prihvatanja geopolitičke realnosti od strane Ankare.

- Turci, na nekom nivou, nemaju drugi izbor nego da nekako imaju kooperativne veze sa Rusijom, s obzirom na to da Rusija kontroliše završnicu u Siriji i povećala je svoju snagu na Crnom moru - rekao je Flanagan.

Dok Turska podržava pojačano prisustvo NATO-a u Crnom moru kako bi se suprotstavila Rusiji, ona takođe ne želi da izazove krizu.

Ankara bi "želela da predvodi napore da podrži sve što NATO čini da odvrati dalju rusku agresiju u regionu Crnog mora, ali ne želi da preterano militarizuje region", rekao je Flanagan.

- Ono što oni ne žele je preterano revnosno raspoređivanje SAD koje izaziva krizu koja onda dovodi do toga da se turski moreuz nekako zatvori ili do velikih borbi duž njegovih teritorijalnih voda - rekao je Flanagan.

Čini se da su odnosi Rusije i Turske predodređeni da lebde između rivalstva i partnerstva, ali njihovi suprotstavljeni interesi na Crnom moru, Bliskom istoku i Severnoj Africi daju tom odnosu potencijal da brzo postane konfrontacijski.

- I dalje je nekako promenljiv. Bilo koja strana bi mogla da pogreši - zaključio je Flanagan.

(Telegraf.rs)