Heroj o kojem svet malo zna, a "natrljao je nos" i zloglasnom Pinočeu: Ko je bio latinski Šindler?

Nešto pre 10 sati ujutru, poslednjeg dana 1986, naoružani muškarci stigli su u kancelarije ICEM-a, organizacije koja se bavila raseljavanjem migranata u Santjagu u Čileu.

Odmah su okupili zaposlene, sve ih gurnuli u salu za sastanke i naterali da legnu na pod, licem nadole.

- Isekli su kablove od kompjutera, vezali nam ruke. Onda su pitali: "Ko je od vas komunistički k**** sin Roberto Kozak?" - tvrdi Eliana Infante, koja se našla u toj prostoriji, piše Guardian.

Visok i lep muškarac se pridigao na noge i rekao da je to on. U sledećem trenutku su ga gurali niz stepenice, a automatsko oružje mu je sve vreme bilo prislonjeno na glavu. Potom su Kozaka naterali da legne na jedan sto, dok su ga ispitivali naoružani muškarci -  članovi jedinice smrti, koji su bili veoma lojalni diktatoru Pinočeu.

Pretresli su Kozakovu kancelariju, tražeći novac, oružje i dokaze da je bio umešan u atentat na Pinočea par meseci ranije. U tom napadu ubijeno je petoro telohranitelja.

U danima nakon pokušaja ubistva, Pinočeovi ljudi su kidnapovali nekoliko aktivista levice u Santjagu. Svi su bili zaklani... Kada su uleteli u kancelarije ICEM-a, Infante i drugi zaposleni su strahovali da će ubiti Kozaka, a da će potom zapaliti kancelariju dok oni leže vezani na podu.

Kozak je, dok su ga ispitivali, tvrdio da organizacija jedino i isključivo pomaže izbeglicama, te da u kancelariji neće pronaći nikakvo oružje niti novac. Nakon sat vremena Kozaka su pustili, nepovređenog.

- Dotrčao je da nas odveže. Bio je zelen u faci, ali mu je izraz lica bio pokeraški. Ubrzo je otrčao dole i mirno nazvao Ženevu da ih obavesti šta se dogodilo, a onda je nastavio da radi - rekla je Infante.

Ko je Šindler Latinske Amerike?

Priča o Robertu Kozaku jedna je od neverovatnih, neispričanih priča 20. veka. Oni koji znaju sve detalje o tome šta je učinio za vreme vladavine Pinočea nazivaju ga Šindlerom Latinske Amerike. Baš kao što je nemački biznismen Oskar Šindler spasao 1.200 Jevreja u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata, tako je i Kozak upotrebio svoj uticaj da spasava živote ljudi.

Kozak je mogao da ćuti dok na hiljade otvore u zatvore, da mirno gleda kako ljudi nestaju, kako ih muči čileanska vojska i tajna milicija, ali je izabarao da se bori za njih. U godinama nakon puča 1973. Kozak i diplomate iz drugih zemalja pomogli su da između 25.000 i 35.000 političkih zatvorenika pobegne iz Čilea.

Deceniju pre nego što su mu uleteli u kancelariju, Kozak je pronašao način da se poveže sa ljudima iz Pinočeovog režima - političarima, zvaničnicima, visokim činovnicima u vojsci... Uz kombinaciju strpljenja, diplomatskog šarma i puno sanduka uvezenog viskija, uspeo je da ispregovara da neke političke zatvorenike izvuče na slobodu, a potom je znao da ih skriva i u svojoj kući. Nekad bi mu dali jednog ili dva čoveka, a nekad i po više desetina njih istovremeno.

Kada je preminuo u septembru 2015. godine, svet nije ništa znao o Kozaku i njegovim delima. Tek po koji članak objavljen je u lokalnim medijima, a pojedini Čileanci su čuli za nekog Kozaka, koji je 1992. dobio orden od vlade. I sam Kozak je bio skroman i tih, pa čak ni članovi njegove najuže porodice nisu znali šta je uradio, maltene do pred kraj njegovog života.

Njegov sin Nikolaj, koji sada ima 24 godine, malo je znao o tome šta je radio njegov otac, sve dok nije otišao na otvaranje Muzeja o ljudskim pravima u Čileu 2010. godine u Santjagu. Tek tada je shvatio koliki heroj je bio njegov otac.

Tog dana Kozak je primetio oči koje ga gledaju pune ponosa. Prišao je svom sinu i zagrlio ga i obojica su zaplakali. Za Nikolaja je ovo bilo veoma čudno, jer nije navikao da njegov otac bude emotivan, a onda je usledilo još jedno iznenađenje. Prišao mu je čovek po imenu Patrisio Bustos koji mu je rekao: "Tvoj otac mi je spasao život".

Nikolaj kaže da je tek tada shvatio da ne zna ko je njegov otac.

Kako je sve počelo?

Roberto Kozak rođen je 14. maja 1942, u jednom selu na severoistoku Argentine. Porodica njegovog oca preselila se u Argentinu iz Ukrajine krajem 19. veka. Njegova majka, takođe poreklom Ukrajinka, živela je u Buenos Ajresu. Roberto je živeo u porodici sa 12 dece, i bio je još mali kada su se sa sela preselili u radničko naselje u Buenos Ajresu.

Kada je imao samo devet godina, počeo je da radi u jednoj knjižari posle škole. Vlasnik te knjižare imao je veliki uticaj na Kozakov razvoj. Kada nije bilo mušterija dozvoljavao je dečaku da čita knjige, a Roberto je počeo da "guta" sve u vezi sa mehanikom i inženjeringom, ali čitao je dosta i o međunarodnoj politici.

Obožavao je da čita o udaljenim mestima, a knjižaru više nikad nije napustio. Uporedo je učio i radio, a onda je rešio da i sam postane inženjer i upisao se na Univerzitet u Buenos Ajresu.

Nakon što je diplomirao, zaposlio se kao tehničar, a potom je oženio Elsu Beatris, ćerku poljskih imigranata. Krajem šezdesetih dobili su sina Serđa, a razveli su se kada je imao samo dve godine.

Drugu suprugu upoznao je 1976, i sa njom je dobio Nikolaja i ćerku Nataliju. Baš negde u vreme kada se razveo od prve žene, odlučio je i da promeni karijeru. Sve što je želeo, jeste da vidi svet.

Jednog dana 1968. Kozak je u novinama video oglas za posao u argentinskoj kancelariji ICEM-a. Kancelarija je formirana 1951. kako bi se pomoglo izbeglima tokom rata. Kada su Kozaka zaposlili, nisu bili toliko uticajni, ali danas svi znaju za Međunarodnu organizaciju za migracije (IOM), koja broji 165 država članica i radi pod pokroviteljstvom UN.

Nakon dve godine u Argentini, Kozak je napredovao u organizaciji i spremao se za "međunarodnu ulogu". Šest meseci je proveo u Zapadnoj Nemačkoj, gde je učio za diplomatu, a onda je u Londonu dve godine učio engleski jezik. U kancelariji u Ženevi je radio oko dve godine na programima za Latinsku Ameriku, a onda je prihvatio i posao u Čileu.

Nedugo nakon što je stigao u Santjago u maju 1972, bilo mu je jasno da se sprema državni udar. Video je da vlada nestašica hrane, da je vojska nervozna, da ljudi štrajkuju. Kozakovi diplomatski kontakti su mu potvrdili ono što su mnogi sumnjali, da SAD koriste CIA da "podriju vladu".

Državni udar počeo je 11. septembra 1973. u 7 sati ujutru. Do popodneva su upali u predsedničku palatu, Salvador Aljende je proglašen mrtvim, a Pinočeva hunta je proglasila da je preuzela vlast.

Za mnoge u Čileu puč nije bio neočekivan, ali je brutalnost koja je usledila šokirala sve. Pinoče i njegovi ljudi nisu videli svrgavanje Aljendea samo kao šansu da stabilizuju državu, već kao način da uklone ono što su smatrali da je "rak u društvu" - marksizam.

Istog trenutka su vojna i tajna policija počeli da farme, privatne kuće i fudbalske stadione pretvaraju u centre za pritvor. Hapsili su komuniste, socijaliste, studente, novinare, sveštenike, muzičare... Svako za koga bi sumnjali da je blizak levici, ili da sa opozicijom učestvuje u organizovanju puča završio bi u pritvoru.

Odredi smrti su formirani i teško naoružane borbene grupe putovale su po severu zemlje i masovno su ubijali seljane. U periodu od 1973. do 1978. oko 70.000 ljudi je pritvoreno. Procene su da je oko 30.000 ljudi mučeno, a da je oko 3.500 njih ubijeno.

Znao je da mora da ih spasi

Već u prvim danima nakon puča Kozak je bio odlučan u tome da uradi nešto za ljude koje je zarobio režim Pinočea.

Posao koji je ranije obavljao bio je uglavnom svakodnevni - uspostavljanje malih migracionih programa za ljude koji se sele u Južnu Ameriku i organizovanje prevoza za nove pridošlice. Kozak je od samog početka shvatio da će, ako želi da pomogne, morati da "produži" tumačenje svojih dužnosti sa ICEM-om.

- Znao je da mora da nešto da uradi. Smatrao je da organizacije poput ICEM-a moraju da pruže neku zaštitu ljudima - priča Kozakova udovica Silvija.

To je značilo da se aktivno uključi u kampanju da pomogne onima koji žestoko trpe posledice režima. U to vreme, ICEM je bio organizacija koja nije sklona riziku, oprezna od kontroverzi i strahovali su da ne uvrede vlade članica. Veoma je verovatno da osoblje u Ženevi nije bilo u potpunosti svesno šta Kozak radi i, prema nekim prisutnim zaposlenima, da bi bili zabrinuti da su znali.

Hrabri Šveđanin mu pomagao

Kozak je prvo pokušao da uspostavi blizak odnos sa diplomatama iz ambasada koji "saosećaju sa problemom".

- Sve što je radio, nije radio sam. Bio je deo mreže. Smatrao bi sebe egocentričnim da je preuzeo zasluge. Znao je da je njegov zadatak važan, ali nikad nije hteo da se sve vrti oko njega, uvek je potencirao timski rad - priča udovica.

Jedan od njegovih najbližih saradnika, koji se u sve uključio odmah posle puča, bio je švedski ambasador Harald Edelstam. Edelstam je i tokom rata pomagao Jevrejima da iz Norveške prebegnu u Švedsku. Sada je u Čileu pomagao Pinočeovim žrtvama.

Edelstam je pomogao stotinama kubanskih diplomata i ljudi koji su podržavali Aljendea, koji su bili zarobljeni u ambasadi Kube u Santjagu.

Na zgradu ambasade su pucali i iz tenkova i bilo je pitanje trenutka kada će probiti unutra. Sa zastavom Švedske u rukama ušao je u ambasadu i ispregovarao bezbedan prolaz za 147 kubanskih diplomata. Nakon što ih je ispratio iz zgrade, vratio se u ambasadu i tamo prespavao, kako bi zaštitio Čileance koji su bili unutra, a koje je Pinoče želeo da uhapsi. Pred kraj 1973. proglašen je za personu non grata, i proteran je iz Čilea.

U to vreme Italija, koja je prekinula veze sa Čileom nakon puča, zadržala je svoje diplomate u Santjagu. Ambasada je pružila utočište za 750 ljudi koji su bežali. SAD su u to vreme imali konfliktan pristup situaciji. CIA je podržavala državni udar, a neki pripadnici Stejt Departmenta su bili šokirani svime što se događa.

Kozak je radio i sad drugim diplomatama i organizacijama za zaštitu ljudskih prava. Ubrzo su svi oni postali kontakt za porodice koji tragaju za svojim nestalima. Kozak bi lično znao da ode u pritvor da se raspita o nekom pojedincu. U neke su ga pustili da uđe, u onima gde su zatvorenike mučili ga nisu puštali.

Njegove kolege iz organizacije smatrale su da je neprirodno miran.

- Uvek je bio sabran, to je bilo neverovatno. Došao bi na vreli 3. sprat da pregleda papire. Mi bismo crkavali od vrućine, a on bi bio u odelu, sa kravatom, hladan kao špricer. Uvek bi nam govorio da su ta dokumenta veoma važna, jer to nisu dokumenta, to su ljudski životi - priseća se Infante.

Emilio Barbarani (76), jedan italijanski diplomata koji je u to vreme bio u Santjagu, postao je blizak sa Kozakom. Kako kaže, Kozakov glavni zadatak bio je da se sprijatelji sa ljudima iz Pinočeovog režima i da ih obrlati da mu predaju zatvorene.

Kada je jedan zatvorenik bio pušten, Kozak je pokušao da organizuje da ga prebaci na sigurno tako što je molio strane ambasade da mu odobre vizu. Uvek bi prvo kupio zatvorenika, čekao bi ga ispred centra za pritvor. Ovo je radio kako se ne bi dogodilo da zatvorenika odmah ponovo uhapse, ili da ne bi nestao. Potom bi ih čuvao u kancelariji ili svojoj kući, dok ne bi sredio papire koji bi im omogućili da napuste zemlju.

Barbani je jedan od ljudi koji vide sličnosti između Kozaka i Šindlera.

- Imao je uspeha i kod devojaka. Bio je dobro obučen, dobro plaćen. Nije morao da se uvlači u ove rizike. To nije bio njegov posao. Međutim, radio je to jer je bio hrabar - kaže Barbani.

Kozak ne samo što je skrivao zatvorenike, već ih je i vozio do aerodroma, koji je kontrolisala tajna policija. Svaki put kad bi mogao pokušavao bi da se probije sve do aviona. Jedan advokat, kojeg je spasao, tvrdi da ga je Kozak 1979. ne samo doveo do aviona, već da mu je stavio i par stotina dolara u džep dok se okretao i odlazio.

Svestan ograničenja u Pinočeovom Čileu, Kozak je koristio diplomatski imunitet i nadao se da će dogovori sa huntom opstati.

I dok su neki u vlasti bili spremni da zažmure na to što Kozak radi, drugi su ga mrzeli što se meša u unutrašnja pitanja Čilea. Posebno ga je mrzeo šef tajne policije Manuel Kontreras.

- Često sam sa njim pričao o rizicima. Tajnu policiju je bilo baš briga za diplomatski imunitet - priseća se Barbani.

Kolege kažu da bi Kozak na posao dolazio vrlo rano, neretko bi već jednog zatvorenika ispratio do aviona, ili bi čitavu noć probdeo u kancelariji ili u kući čuvajući nekog... Na poslu bi ostajao do kasno, a potom bi otišao na bar tri žurke.

Upravo na tim žurkama, koje je neretko i sam priređivao, dogovarao je oslobađanje političkih zatvorenika.

Dan za danom, pozivao bi ljude iz tajne policije, generale, diplomate, pa bi sa njima uz viski ili koktel pregovarao, a potom bi im tutnuo papir da potpišu oslobađanje. Na tim žurkama je umeo i da sazna gde kog zatvorenika drže, ali i koja ambasada je spremna da odobri vizu, pa je na licu mesta i to rešavao.

Vozač ICEM-a bi često ujutru dolazi na posao otečenih kapaka, jer je celu noć čekao da Kozak završi sa svojim žurkama.

- Policijski čas je postojao, ali ne za ljude iz režima. Viski je tada bio veoma važan, bio je prisutan kod svakog potpisa -priča Infante.

Navukao i diktatora

Sve vreme do kraja Pinočeove diktature, do 1990. godine, Kozak je vodio dvostruki život.

- Dok bi on u prizemlju gostio generale i političare, na tavanu bi krio političke zatvorenike. Uvek se igrao sa vatrom - priseća se Infante.

Nikom nije bilo jasno kako mu uspeva da bude hladni, ljubazni domaćin Pinočeovim ljudima, dok zna koga skriva na tavanu, ali je godinama kasnije dao i odgovor na to pitanje. Rekao je da je oduvek želeo da bude glumac u pozorištu.

Bilo mu je potrebno par godina da uspostavi kontakte na samom vrhu. Amerikanci imao informacije je u aprilu 1978. sedeo i sa samim Pinočeom.

- Preneo nam je optimistične stavove sa sastanka koji je održan 14. aprila, na kom su bili predsednik Pinoče i ministar pravde - navodi se u jednom izveštaju američke ambasade.

Na svojim žurkama Kozak je redovno isticao kako je imidž Čilea na svetskoj sceni loš jer režim krši ljudska prava. Govorio je kako bi mogao da im pomogne da "ispeglaju" stvari ako puste neke političke zatvorenike. Isto je uradio i Pinočeu. Objasnio mu je da će dati izjavu za medije da je situacija u državi bolja, ako Pinoče pristane da pusti nekoliko desetina zatvorenika.

Spolja hladan, unutra kuva

Iako je uvek delovao staloženo i mirno, Kozak se borio sa akutnim stresom. Silvija kaže da ga stres nije mučio samo zbog straha za sopstvenu bezbednost, već i zbog toga što je znao detalje o tome kako svakodnevno muče ljude. Njegovi napori da nekog oslobodi znali su da ne urode plodom, i uvek bi ga mučilo kada nekog ne bi mogao da spasi.

Nikad nije prežalio što nije uspeo da spreči ubistva Hosea Hernana i Humberto Huana, lidere levičarskog pokreta koji su uglavnom činili studenti.

Njih dvojicu je tajna policija uhapsila 1974, a Kozak je ispregovarao njihovo oslobađanje u septembru naredne godine. Ipak, njegovi napori da im obezbedi francuske vize bili su veoma teški i izdavanje vize je odlagano zbog birokratije. U novembru ih je policija ponovo uhapsila i odvela na tajnu lokaciju. Mesec dana kasnije Kozak je saznao da su mrtvi, a na telima su pronađeni znakovi mučenja. Baš tog jutra kada je saznao za njihovu smrt, Francuska im je odobrila vize.

Jedan od najgorih centara Pinočeovog režima bila je Vila Grimaldi, gazdinstvo na obodu Santjaga, koje je posle puča preuzela tajna policija. Upravo je ta vila bila prva stanica za uhapšene. Mesto gde bi ih optužili i osudili bez suđenja, a potom bi ih ispitivali o imenima saradnika i njihovim lokacijama.

Vilu je vodio pukovnik Marselo Moren Brito, nekadašnji oficir, koji se priključio tajnoj policiji posle puča i postao je najsuroviji ispitivač. U vili su držali oko 4.500 ljudi, a velika većina je mučena. Oko 200 ljudi je ubijeno, što od povreda koje su zadobili prilikom mučenja, što zbog nepružanja adekvatne medicinske nege. Drugi su jednostavno nestali.

Među ispitanicima je bio i Mišel Bašele, koja je u dva mandata bila predsednik Čilea. Njen otac bio je brigadni general u vojsci i služio je u vladi Aljendea. Uhapšen je u martu 1974, i preminuo je od srčanog udara, verovatno od posledica mučenja. Deset meseci kasnije uhapsili su Mišel, koja je u to vreme bila student, i njenu majku. Obe su odvedene u Vilu.

Mišelinu majku Heriju, koja danas ima 90 godina, ispitivao je Britao.

- Ruke su mi bile vezane iza leđa. Zgrabio me je za ramena i tresao, a potom je počeo da me pipa. Nisam mogla da se branim. Rekla sam mu: "Majore, uozbiljite se", i smirio se - priča Herija i dodaje da joj je najgore bilo što ništa ne zna o Mišel.

Mišel je iz pritvora puštena pre majke. Čim je puštena pozvala je Kozaka i par prijatelja da ih zamoli da joj izbave majku iz vile. Kozak je otišao u ambasadu Australije i traži vize za Mišel i Heriju. U maju 1975. ih je smestio u avion.

- Do današnjeg dana ćerka i ja nismo pričale o tome šta se dogodilo u vili Grimaldi - rekla je Herija.

Rodrigo de Vilar Kanjas uhapšen je 1975. i preživeo je Britovo mučenje. Najgore mu je bilo "roštiljanje", odnosno kada bi ga rasčerečili na metalnoj konstrukciji, a potom bi ga polili vodom i pržili strujom. Kaže da su mu žice stavljali na uši, testise, usta, polni organ...

Nakon toga su ga prebacili u drugi pritvorski centar, a njegova majka i sestra su čuli da postoji čovek po imenu Roberto Kozak, koji izbavlja zatvorenike. U pritvor je Kozak stigao 1. maja 1976. i izbavio Vilara i još dvojicu ljudi.

- Napred je sedeo jedan policajac, a nas trojica smo sedeli pozadi. I tako 100 kilometara do Santjaga. Dugo sam spavao na dušeku tankom kao papir. Sedište mi je delovalo kao oblak. Sećam se da mi je ponudio cigaretu... Da me nije izbavio, pa, ne bi me bilo - priča Vilar.

Kako je bio deo naoružanog pokreta otpora, nije bio poželjan u mnogim zemljama. Kozak je nekako uspeo Švedsku da ubedi da mu izdaju vizu i bezbedno ga je otpremio na avion.

Kozak je vidljiv na mnogim fotografijama iz vremena Pinočeovog režima. Vidljiv je čak i na fotografiji britanske doktorke Šejle Kasidi, koja je uhapšena zbog sumnje da je lečila ranjenog aktivistu levice. Iako je tvrdila da je iz pritvora puštena zahvaljujući naporima britanske vlade, Kozak se jasno vidi kako stoji kraj aviona u koji se doktorka ukrcala i otišla kući.

Doktorka, koja je i dalje živa, je nedavno rekla da nije bila ni svesna da je Kozak bio umešan u njeno oslobađanje. Kaže da ga je bila upoznala kada je stigla u Čile, ali da joj je delovao "mutno", i da joj je bilo potrebno vreme da shvati da je iskren i da nije tajni agent. Prisetila se kako je bio hladan i suzdržan.

Jedna od depeša iz američke ambasade u Santjagu pokazuje razmere Kozakovog humanitarnog rada. U saopštenju od 20. aprila 1975. procenjuje se da je njegova kancelarija odgovorna za preseljenje između 400-600 bivših pritvorenika iz Čilea svakog meseca. Tu su i spiskovi o tome gde su ljudi preseljeni. Godine 1975, neke od najizdašnijih zemalja domaćina bile su susedi Čilea Argentina i Peru, kao i Francuska koja je primila 105, Zapadna Nemačka 104, Rumunija 328. Među najgostoljubivijim od svih bila je Velika Britanija, koja je primila 429 bivših pritvorenika.

Kozak je napustio Čile 1979. i vratio se u Ženevu na mesto direktora sektora za migracije u Latinskoj Americi. U to vreme je samo još 79 ljudi ostalo u pritvoru. Hunta je pristala da ubrza oslobađanje, ako Kozak potpiše deklaraciju da više nema političkih zatvorenika, što je i učinio.

Do 1980. veliki deo otpora Pinočeovoj vladi je bio ugušen. Ubistva bezbednosnih službi postala su više ciljana, što je omogućilo mnogim prognanim Čileancima da pretpostave da bi mogli bezbedno da se vrate u svoju zemlju.

Sam Kozak se vratio u Čile 1984. i sledeće godine je pomagao da se vrate ljudi koji su pobegli iz Čilea na vrhuncu Pinočeove represije. I to je bio težak proces. Neki u hunti su tvrdili da je povratak prognanika dobar za međunarodnu reputaciju Čilea. Drugi su se plašili da bi mogli ponovo da zapale oružani otpor. Kada su 8. septembra 1986. članovi marksističke gerilske grupe upali u zasedu na Pinočeovu kolonu u pokušaju da ubiju diktatora, tvrdolinijaši su smatrali da je njihov stav potvrđen.

Činjenica da je postojala direktna veza između ICEM-a i nekih pojedinaca optuženih za umešanost u atentat na Pinočea bio je veliki problem za Kozaka.

- Organizatore je u Čile dovela naša organizacija - rekao je Infante.

Ovi bivši prognanici su osnovali pekaru po posebnom programu koji je vodio ICEM.

- Ta pekara je finansirana našim novcem. Dakle, nakon napada paravojne formacije su krenule pravo na nas - objašnjava.

Upad u kancelarije ICEM-a potresle su Kozaka. Znao je noću da sanja o tome i da se budi uspaničen, kaže Silvija.

Otišao, vratio se i jedva dočekao da ga proglase Čileancem

Čile je napustio 1991, godinu dana nakon što je Pinoče pao i osnovao je kancelariju IOM-a u Moskvi. Tri godine kasnije vratio se u Ženevu, a deset godina kasnije je otišao u penziju. Umesto da se vrati u rodnu Argentinu, odlučio je da se preseli u Čile.

Država ga je 1992. odlikovala ordenom najvišeg reda. Njegove kolege i ljudi kojima je pomogao smatrali su da zaslužuje više. Državljanstvo mu je odobreno tek pred smrt.

Kozak je živeo sa rakom najmanje deceniju. Naravno, to jedva da je nekome i rekao. Međutim, kada je postalo očigledno da je njegovo stanje teško, odleteo je u argentinsku prestonicu na specijalistički tretman. Na aerodromu se Silvija, kao i obično, pridružila redu za državljane Argentine. Pošto je samo četiri dana ranije dobio čileansko državljanstvo, Roberto je stao u red za "ne-Argentince". "Jesi li lud?" upitala ga je gledajući dužinu reda. Kozak je bio ponosan što je postao Čileanac i želeo je to da istakne, čak i ako je to značilo da stoji u dužem redu.

Od Kozakove smrti u septembru 2015, Silvija je čuvala njegov pepeo u njegovoj radnoj sobi u njihovom domu u Santijagu. Ona namerava da pepeo prospe u podnožju Anda, gde su imali zemljište sa prekrasnim pogledom na planine, pored jezera gde Serđo, njegov sin iz prvog braka, ima kuću i gde Kozaka vežu lepe porodične uspomene. I to baš uz drvo zasađeno pored seoske kuće koja je nekada bila mesto mučenja i smrti. Drvo je u čast Kozaka zasadila Fondacija Vila Grimaldi, organizacija osnovana da održava teren kao spomen obeležje.

Čile se sporo suočio sa Pinočeovom erom, ali nekim članovima režima suđeno je i osuđeni su na zatvor. Bivši šef tajne policije Manuel Kontreras osuđen je na 529 godina zatvora zbog učešća u ubistvima i mučenju. Brito, mučitelj iz Vile Grimaldi, osuđen je na 300 godina. Od 1990. godine u Čileu je bilo samo 188 uspešnih krivičnih gonjenja, dok je 1.300 istraga ostalo otvorenih.

Mišel Bašele studirala je medicinu dok je bila u egzilu i vratila se u Čile 1979. Stojeći na socijalističkoj platformi, izabrana je za predsednika na četvorogodišnji mandat u martu 2006. i ponovo u martu 2014. Njena majka živi u stanu u Santjagu.

Vilar se vratio u Čile iz Švedske sa porodicom 1991. godine i predavao geografiju na Univerzitetu Čilea. On radi na tome da logor Pučunkavi, gde je upoznao Kozaka, postane spomen obeležje.

Poslednji razgovor koji su Kozak i Silvija vodili bio je u taksiju na putu do centra za lečenje raka u Argentini. Dok su slušali na radiju vesti o izbegličkoj krizi na Mediteranu, koja je počela tog leta, rekao joj je: „Da sam mlad, bio bih tamo". Samo 15 minuta kasnije, Roberto Kozak je preminuo.

(Telegraf.rs)