Sve užasno liči na "Sluškinjinu priču", ali ovo nije serija, ovo je pravi život ovih žena

Sećate li se scene u popularnoj seriji "Sluškinjina priča", u kojoj glavna junakinja Džun Ozborn dolazi na posao jednog jutra da bi saznala da su nove vlasti zabranile ženama da rade. Njen šef okuplja sve žene u firmi i govori im da uzmu svoj stvari i idu kući... Gotovo identično dogodilo se i Mari, bivšem vojniku avganistanske vojske, 15. avgusta 2021. godine.

U 7.30 časova otišla je na posao u ministarstvo očekujući da će joj dan biti ispunjen sastancima i obavezama. Čim je ušla u zgradu primetila je da nešto nije uredu, bilo je neprijatno tiho. Ipak, nastavila je dalje. Dok je koračala izvukla je telefon da proveri kada ima sastanke, tada ju je presreo kolega i izgovorio neobičnu rečenicu: "Došla si na posao!"

- Mislim da Kabul neće pasti - odgovorila je.

Nije stigla ni da spusti torbu, a šef je već stajao ispred nje.

- Idi i reci ženama da idu kući - poručio joj je.

Odmah je postupila po naređenju. Išla je od kancelarije do kancelarije i koleginicama govorila da odmah idu kući. Kada je šef i njoj rekao da ode, odbila je.

- Dokle god moje kolege ostaju i rade, radiću i ja - rekla je.

"Sudnji dan"

Mari nije bila tek običan činovnik, bila je visoko pozicionirani zvaničnik ministarstva sa bogatim vojnim iskustvom, i njen šef joj je bez pogovora verovao.

Kako je dan nastavio da odmiče, izveštaje da talibani ulaze u Kabul bilo je nemoguće ignorisati. Marin šef je odlučio da zatvori zgradu ministarstva i sve pošalje kući.

U drugom delu grada, Katera, nastavnica geografije, počela je da drži čas. Njeni učenici, 40 dečaka, tražili su odgovarajuću lekciju u knjizi. Ubrzo su druge nastavnice ušle u učionicu, sa telefonima u rukama. Gledale su oprečne informacije na Facebook-u. Prema jednim talibani su bili na obodu grada, druge su govorile da su već u gradu. Ubrzo je direktor ušao i rekao svima da idu kući.

Kada je Katera stigla na autobusku stanicu ugledala je ljude koji panično beže u svim pravcima, noseći decu i kofere. Saobraćaj je bio zakrčen.

- Svi su bili pogubljeni. Ovo je kao sudnji dan - napisala je u svom dnevniku.

Nastavila je put peške. U početku nije strahovala, ali kada je videla da avganistanski vojnici idu u pravcu aerodroma sa torbama na leđima, dok ih deca u stopu prate, bilo joj je jasno... Svi odlaze. Tada je počela da trči. Znala je da su se talibani vratili.

Istovremeno je Zala, studentkinja na američkom Univerzitetu dobila imejl, u kojem joj je rečeno da će biti evakuisana u SAD u narednih 48 sati. Ona je otrčala u Šar-e-No, kvart na severozapadu Kabula da bi kupila neophodne potrepštine za put.

Videla je ljude kako trče i upitala ih je šta se događa. Mnogi su samo u panici prolazili kraj nje, jedan čovek je jedva izustio: "Talibani su uzeli Kabul".

Zala je zanemela.

- Gubim snagu, počinjem da drhtim. Kako ću kući - zapitala se dok je u suzama prolazila kraj kafića u kojima se redovno sastajala sa prijateljima. Čitav život joj je prošao pred očima.

Zala je mnogo mlada da bi se sećala kako izgleda život pod talibanima, ali je čula priče od svojih roditelja, koji su živeli pod njihovom čizmom 90-ih. Ukoliko ne stigne na ovaj let, njena budućnost biće stravična.

4. septembar - ženski protest

Pre nego što su talibani preuzeli vlast, Vahida Amiri (31), koja je diplomirala na pravnom fakultetu, imala je biblioteku u centru Kabula. Imala je oko 5.000 knjiga i nadala se da će otvoriti biblioteke širom Avganistana, kako bi žene ohrabrila da čitaju i da se edukuju.

Za nju je dolazak talibana, koji su patrolirali ulicama i naređivali kako će ljudi da žive, bio čin nepravde i smatrala je da se protiv toga treba boriti.

Sve koje bi srela pitala je zašto neko nešto ne preduzme, zašto neko nešto ne kaže. Kada su joj zabranili da radi, danima je sedela na svojoj terasi. Tu je ranije volela da provodi vreme, čula bi razgovore prolaznika, cvrkut ptica, lavež paza. Sada je sve bilo sablasno tiho. Krajem avgusta je brojala avione koji uzleću sa aerodroma u Kabulu. Bilo ih je nekad 10, nekad 20 na dan. Svaki od njih vodio je Avganistance što dalje od njihove domovine.

Očajna pozvala je prijateljicu i predložila joj da organizuju protest. U petak popodne se nekoliko prijateljica okupilo. Njihovu grupu nazvale su "Spntani pokret avganistanski žena boraca", i narednog dana, 4. septembra, izašle su na ulice da zahtevaju svoja prava.

Srele su se u jednom tržnom centru i planirale su da šetaju do predsedničke palate. Međutim, ispred zgrade Ministarstva finansija, koje se nalazi nedaleko od centra, presreli su ih strogi talibanski borci.

- Bilo ih je baš mnogo. Kružili su oko nas. Rekle smo im da želimo miran protest, ali pre nego što smo trepnule, pribili su nas uz zid i po nama poprskali suzavac  - priča ona.

U danima koji su usledili mnoge žene su zaustavljene na ulici, bičevane, pendrečene i elektrošokirane.

7. septembar - "Ne plašim se tvog pištolja"

To je dan kada su talibani proglasili pobedu u dolini Panšir, provinciji na severu Avganistana poznatoj po pružanju otpora Sovjetima i Talibanima 90-ih. Ovo je 2021. bila jedina teritorija koja nije bila pala pod vlast talibana.

Vahida, čija je porodica poreklom iz Panšira, ponovo je izašla na ulice. Ovog puta u pratnji snaje i šest drugova. Pozivala je na prekid vatre u Panširu kada ju je presrela grupa talibana naoružana kalašnjikovima. Jedan od njih joj je prišao i besno kroz zube procedio: "Bolje ti je da ideš kući i kuvaš ručak".

Vahida je prkosno odgovorila da ga se ne plaši i da je spremna da sa njim polemiše o bilo kojoj temi. Govorila je kako neće sedeti kod kuće i kuvati.

Sledećeg dana talibani su zabranili proteste.

17. septembar - Spasavanje života

U zdravstvenom sistemu žene su mnogo važan faktor. Mahera, mlada doktorka koja je na specijalizaciji ginekologije i akušerstva u krcatoj bolnici u jednoj severnoj provinciji, ostala je kod kuće nedelju dana nakon što su talibani preuzeli vlast. Ipak, pozvali su je da se vrati na posao.

Međutim, nije lako raditi pod talibanima.

- Brecaju se na sve. Kada bi se pacijenti požalili na lošu negu ili skupe lekove dolazili bi da nas plaše. Mislili su da se nefer ophodimo prema pacijentima - priča Mahera.

Mnogo zdravstvenih radnika napustilo je zemlju, mnogo bolnica je zatvoreno. Mahera sada putuje u 12 opština kako bi pružila osnovnu negu. To je veoma zahtevan posao, s obzirom na to da je Avganistan među najgorima na svetu po stopi smrtnosti među majkama i decom.

- Prvog dana po povratku na posao, morala sam da nosim haderi, pokrivena sam od glave do pete, a tresla sam se. Dani su prolazili i talibani su se nekako navikli na nas, pa više ne moram cela da se pokrivam - kaže Mahera.

25. septembar - Slomljeno srce

Nedelju dana nakon što su talibani saopštili da će škole ponovo biti otvorene za dečake u zemlji, Kateru su pozvali da dođe. Obukla se kao i inače i otišla na svoje radno mesto. Falila joj je učionica, miris krede, brisanje table... Kada je stigla bilo je jasno i da su njeni učenici srećni što je vide. Izvukli su sveske i tražili joj autogram, kao da je neka zvezda. Ubrzo potom joj je rečenio da se javi direktoru.

U kabinetu su bile sve njene koleginice. Rečeno im je da se upišu na spisak i odmah odu kući.

- Islamski emirat Avganistana i dalje ne dozvoljava ženama da rade - rekao je direktor.

Nikom nije jasno zašto su žene onda uopšte pozivali da dođu u školu? Katera misli da je direktor možda hteo da po spisku talibani vide koliko je žena voljno da radi.

Na kapiji se osvrnula da još jednom pogleda u pravcu učionice u kojoj je predavala deset godina. Htela je učenicima da kaže da će se vratiti, ali je umesto toga neutešno plakala. Katera je bila uplađena onog dana kada su talibani zauzeli Kabul. Ovo joj je slomilo srce.

27. oktobar - Gledaju nas

Mari i njeni saborci i avganistanske armije se kriju od dolaska talibana. Bivšim oficirima obećana je amnestija, ali Mari u to ne veruje.

- Par puta su dolazili u moj kraj, pitali ljude na ulici gde smo. Tvrde da krijemo oružje u kući i da hoće da pričaju sa nama - kaže Mari.

Jedna od njenih koleginica, koja se borila protiv talibana, imala je posetioce. Kroz špijunku jer prepoznala radnika iz prodavnice, ali nije otvorila vrata.

- Imaju tvoju fotografiju i svima je pokazuju. Video sam svojim očima. Ako si još unutra, beži, spasi se - govorio je čovek koji je stajao pred vratima.

Mari nema gde da pobegne. Strahuje da će umreti od gladi jer ne sme da napusti skrovište. Mari tvrdi da je međunarodna zajednica zaboravila na žene vojnike u Avganistanu.

5. novembar - Čekanje na odlazak

Zala se rodila nakon što su američke trupe ušle u Avganistan. Studirala je političke nauke i pravo na prestižnom univerzitetu, a njen otac je dobrostojeći i mogao je to da finansira. Prvi let koji joj je najavljen nije se ni dogodio.

Od tada joj svaki nekoliko nedelja pričaju da će je evakuisati. Pakovanje i raspakivanje postala je nova realnost za nju i njenu porodicu.

- Sad pakujemo stvari jer su nam rekli da će nas evakuisati u naredna 24 sata, rekli su nam da ne nosimo ništa veliko, pa imam samo ranac - piše ona, prenosi BBC.

Mlada devojka koja je obožavala da nosi tunike i džins sada je skrivena pod crnim hidžabom.

- Nikad ovako nešto nisam nosila. Ne mogu da se naviknem - piše ona.

23. novembar - Prošlo je 100 dana

Prošlo je tačno sto dana kako su talibani "protutnjali" kroz Avganistan i ušli u Kabul. U većini provincija, uključujući i prestonicu, devojčicama je zabranjeno da pohađaju srednju školu, a ženama se i dalje brani da rade. Njihova mesta ostala su upražnjena ili sada rade muškarci.

Ekonomija je u haosu jer više nema međunarodne pomoći, a stigla je i hladna zima. Prema procenama oko 95 odsto Avganistanaca nema dovoljno hrane.

Nastavnica Katera i doktorka Mahera, koje su izdržavale porodicu nemaju hranu da iznesu na sto. Nijedna nije primila platu mesecima.

U Avganistanu u ovo vreme uključuju centralno grejanje ne i kod Katere, nema čime da plati račune.

6. decembar - Život na čekanju

Vahida Amiri je sve više iscrpljena, ipak i dalje želi da se bori za prava žena u Avganistanu.

Mari je uspela da izađe iz Kabula i živi na nepoznatoj lokaciji. Dva dana nakon bekstva, talibani su joj uleteli u kuću.

Katera sedi u hladnoj kući i sanja kako se vraća da radi u školi.

Zala i dalje čeka na evakuaciju. Danas je dobila novi mejl o potencijalnoj evakuaciji u naredna 24 sata. Sad sve češće misli da nikad neće otići.

Mahera je nedavno zaprošena, ali taj čovek je povezan sa talibanima i ona ne želi da prihvati bračnu ponudu. Svakog dana se suočava se teškom odlukom - da li da spasava živote pacijenata, ili svoj život.

(Telegraf.rs)