Kako je pohlepa uništila jednu od najlepših mediteranskih država: Nema ni lekova, ni mleka za bebe

Amuna Hajdar (32) sedi na plastičnoj stolici u kući koju nije napustila mesec dana. Kako sunce zalazi, jedna lampa baca slabu svetlost po sobi. Za nekoliko minuta krenuće restrikcije koje traju 22 sata. Tada će cela kuća ostati u mraku.

Hajdar će još nekih desetak dana ostati u ovoj maloj kućici u selu Tleil nadomak granice sa Sirijom. Njen suprug Ibrahim Urfali, poginuo je u eksploziji skladišta za gorivo polovinom avgusta i Amuna je u žalosti. Kao i mnoge druge muslimanke u Libanu, tokom perioda žalosti izbegava kontakt sa muškarcima 40 dana.

Njen šestogodišnji sin, drugi od četvoro dece, neprestano ljubi majčine uplakane obraze. Iako nakratko uspeva da je nasmeje, briga joj ponovo prekriva lice. Njene muke, pogotovo materijalni problemi, počeli su kako je Liban uleteo u finansijsku krizu pre dve godine. Nekada skromna porodica sada jedva preživljava. Nestašica mnogih namirnica onemogućava Amuni da prehrani decu.

Iako su na televiziji krajem avgusta prikazivali police pune dohrane za bebe, Amuna nije uspela da nađe nijednu konzervu za svog sedmomesečnog sina. Bebu je hranila tako što je u toplu vodu sipala šećer.

Finansijska kriza u Libanu koja je, kako piše CNN, pojačana pohlepom elite dovela je ljude poput Amune da plaćaju visoku cenu, a njen suprug je platio najvišu - platio je životom.

Ekonomska depresija izazvana je brzim iscrpljivanjem javnih finansija, a situaciju je pogoršalo ono što Svetska banka naziva "namerno loše upravljanje krizom" od strane vladajuće elite. Takođe je gomilanje osnovnih dobara nanelo ekonomiji razoran udarac.

Premijer Nadžib Mikati je prošlog meseca rekao da su trgovci korumpirani ljudi koji su u poslednjih godinu zadržali oko 74 odsto robe koje država subvencioniše - gorivo, lekove, hranu i hranu za bebe. Mikati je rekao da je država za subvencije u protekloj godini potrošila između 7,4 i 10 milijardi dolara.

Papiri o uvozu, izveštaji iz Centralne banke, ali i intervjui sa farmaceutima, doktorima, pacijentima, ukazuju na to da je u Liban stizalo mnogo subvencionisane robe u prvoj polovini 2021, kada su se mnoge porodice borile da nahrane svoje bebe, kada oboleli od kancera nisu imali lekove, a nedostatak goriva doveo do zatvaranja mnogih radnji.

Eksplozija u skladištu za gorivo, u kojoj je stradao Amunin muž, naglašava poguban uticaj gomilanja robe. Naime, vojska je 14. avgusta zaplenila cisterne goriva od krijumčara u Tleliu, koji se nalazi na oko 100 kilometara od Bejruta. U ranim jutarnjim časovima narednog dana, trupe su pokušale da dostave dizel lokalcima, koji su želeli da osposobe generatore, kako bi u kući imali struje. Ibrahim je otišao po gorivo kada je cisterna eksplodirala. Stradalo je najmanje 30 ljudi, a skoro 80 je povređeno.

Ibrahim je zadobio opekotine na više od 95 odsto tela. On i drugi teško povređeni hitno su odvezeni u obližnju bolnicu gde nije bilo neophodnih lekova. Nekoliko povređenih je avionom prebačeno preko mora u druge države na lečenje. Ovo je samo još jedan dokaz koliko je Liban, nekada medicinski centar Srednjeg Istoka, propao.

I Ibrahima su pokušali da prebace negde na lečenje, ali bez uspeha. Na kraju je preminuo.

Nekoliko dana nakon njegove smrti Ministarstvo zdravlja je otkrilo da je oko 6.800 ampula albumina, koji se koristi za lečenje teških opekotina, a kojeg nije bilo u bolnici, skladišteno u jednom magacinu u Bejrutu, zajedno sa drugim lekovima.

Do otkrića albumina u skladištu u luksuznom delu Bejruta došlo je prilikom kontrole 10 skladišta koji su u vlasništvu uvoznika i farmaceuta. U svim su nađene velike količine lekova, ali i dohrane za bebe. Nakon zaplene krenulo se sa distribucijom po bolnicama, a vlasnici pojedinih skladišta su pohapšeni.

Ipak, otkako je u septembru formirana nova vlada, prestalo se sa zaplenom skladištene robe. Ipak, novi ministar zdravlja Libana nije želeo da odgovori novinarima CNN na pitanje zašto je to sad slučaj.

Subvencije i šverc

Tokom 2020, u trenutku kada je Liban sve dublje tonuo u finansijsku krizu, vlada je počela da subvencioniše nabavku osnovnih dobara kako bi odgovorila na hiperinflaciju i porast stope nezaposlenosti. Kako se većina tih dobara uvozi, ovaj potez je prvo smatran kao dobro rešenje, ali se ubrzo svima obilo o glavu.

U lokalnim medijima se pisalo o krijumčarenju nafte u Siriju. Trgovci su kupovali gorivo u Libanu po subvencionisanim cenama, a onda su gorivo nosili preko granice i prodavali po tržišnim cenama i tako zaradili velike pare. Kako je domaća valuta padala, profit je rasta. Lira je izgubila 90 odsto vrednosti za dve godine...

- Centralna banka je na neki način finansirala zaradu trgovaca. Robu bi skladištili, čekali bi da cena skoči i tad bi prodavali. Jako malo robe je stiglo do ljudi - kaže Zihar Bero, direktor Asocijacije potrošača za CNN.

Iz Centralne banke kažu da su još prošlog juna upozorili na zloupotrebe subvencija, ali da se na njihove tvrdnje gledalo sa skepsom. Banku su stalno optuživali da pomaže komercijalnoj eliti da zgrće profit dok zemlja propada, što su zvaničnici banke odlučno demantovali.

U jeku krize sa gorivom u julu, kada su redovi ispred pumpi bili dugački kilometrima, a restrikcije trajale do u nedogled, Centralna banka je potrošila oko 800 miliona dolara da uveze gorivo. Ta količina novca se ranije trošila u periodu od tri meseca.

Tokom vojnih racija na pumpama tokom avgusta otkriveno je da je na desetine miliona tona goriva skladišteno...

Centralna banka je u junu u velikoj meri prestala da isporučuje dolare bankama za proširenje kreditnih linija - bitan deo mehanizma subvencija - za uvoznike hrane za bebe i lekova, rekavši da više ne može priuštiti iscrpljivanje svojih rezervi, i ističući da postoji značajna razlika između uvoza i nestašice na tržištu.

- Računi za lekove i potrepštine za zdravstvo u prvoj godini 2021. premašile su račune koji su izdati za celu 2020. godinu - saopštili su iz banke u julu.

I podaci grupe "Euromonitor International" pokazuju da su tokom prve polovine 2021. uvezene neverovatne količine dohrane za bebe. Lider sindikata uvoznika farmaceutske opreme je potvrdio da je bilo povećanog uvoza, ali je optužio centralnu banku da pokušava sve da svali na medicinski sektor.

- Mislimo da analiza banke nije dobra. Podaci farmaceuta kažu da je porast uvoza u proseku deset odsto u odnosu na prošlu godinu. To pokazuju i podaci međunarodnih kompanija koje su analizirale tržište - i oni kažu da je rast oko 10 odsto.

On je rekao da je uvoz lekova prestao u maju kada je Centralna banka zaustavila proces prethodnog odobrenja za uvoznike lekova. U avgustu, Banka je saopštila da je nastavila sa prethodnim odobrenjima za subvencionisane lekove. Međutim, kada je mesec dana kasnije CNN intervjuisao lekare u četiri velike bolnice, rekli su da kriza u lečenju nije ublažena promenom.

Medicinski radnici, farmaceuti i nekoliko majki u intervjuima su tvrdili da se nestašica dohrane i drugih osnovnih dobara povećala tokom ovog leta, te da je to počelo nekoliko meseci nakon što je Centralna banka pauzirala program subvencija.

Jedan zvaničnik banke je anonimno rekao da je Centralna banka bila prinuđena da ukine finansiranje, jer jednostavno više nema sredstva da to čini.

Kakva je situacija u bolnicama?

U najvećoj državnoj bolnici u Libanu, univerzitetskoj bolnici Rafik Hariri vlada mračno raspoloženje. Utučeni pacijenti i članovi njihovih porodica sede na asfaltu ispred glavnog ulaza. Ni u jednom toaletu ne postoji toalet papir, medicinske sestre jednom pacijentu daje masku da se obriše.

I medicinsko osoblje je, baš kao i pacijenti, na ivici očaja. Fali im lekova, sredstava za rad...

Kraj prozora u suzama sedi 50-godišnja Tarvat, kojoj su doktori dijagnostifikovali amiloidozu, bolest srca koja zahteva lečenje lekovima za hemioterapiju. Te lekove ne mogu da nađu ni ona ni lekari. Tarvat je očajna što ne može da pronađe spas.

- Najgora stvar u ovom poslu jeste kada moram da kažem pacijentima da imaju rak koji je izlečiv, ali da nisam u mogućnosti da ih lečim - kaže dr Isam Šehadeh, načelnik onkologije.

On dodaje da većina onkoloških pacijenata u Libanu sada ne može da prima terapiju.

Bolnička apoteka prazna

U podrumu, gde se nalazi bolnička apoteka, sve je mračno kao u mrtvačnici. Načelnik otvara ormarić po ormarić, frižider po frižider, i sve je prazno, ili gotovo prazno. Nema lekova za hemioterapiju, za pritisak, lekova za trudnice... Ničeg nema.

Načelnik kaže da su im pacijenti umirali jer nisu imali da im daju jeftine lekove, koji su za široku upotrebu.

- Umrli su jer nismo imali lek da im podignemo krvni pritisak - kaže dr Bitar.

Određene količine noradrenalina stigle su u bolnicu zahvaljujući donaciji međunarodne organizacije.

Bitar kaže da su umirala i novorođenčad jer nisu imali magnezijum sulfat, koji se daje trudnicama sa hipertenzijom.

- To su sve jeftini lekovi. Taj magnezijum sulfat košta deset centi po ampuli. Nije problem samo finansijske prirode. Problem su nestašice. Dobavljači su pohlepni, Centralna banka ne upravlja dobro krizom, ni prethodna vlada nije, a pacijenti plaćaju cenu svega - kaže Bitar.

Ni građani koji pripadaju višoj srednjoj klasi nisu pošteđeni. Karina Abou Sab ima Hočkina, i nije primila celu terapiju jer nema lekova. Pokušala je sama da nabavi lekove, ali je serijski broj bio pogrešan. Ovo govori dve stvari, ili da je falsifikovan ili da je lek izvezen iz Libana u Siriju, a onda ponovo uvezen u Liban i prodat na crnom tržištu za više novca.

U međuvremenu je i njenoj ćerkici Mariji dijagnostifikovana leukemija. Nekako je uspela da joj nabavi lekove, a sada razmišlja kako da ćerku odvede u Portugal i tamo je leči.

- Čim joj se malo stanje stabilizuje idemo tamo - kaže Karin.

Da bi umanjili posledice nestašice, neprofitne organizacije i udruženja pokušavaju da obolelima od raka obezbede lekove preko međunarodnih organizacija. Ipak, kažu da je potražnja tolika da ne mogu da nabave sve.

- Kada bi članovi porodice samo znali šta se događa na odeljenjima onkologije, pobili bi sve. Doktori i sestre biraju kome će dati lek, a kome ne. Bukvalno, biraju ko će da živi - kažu iz jedne organizacije.

"Ne mogu da vam objasnim kako se osećam"

Na kilometar od kuće Amune Hajdar, u selu Tleil, nalazi se napuštena vila, čija fasada je crna od dima. Pripadala je krijumčaru čija je cisterna eksplodirala u avgustu kada je stradalo 30 ljudi. Građani su mu zapalili kuću u znak osvete...

Ovo je samo jedan u niz akcidenata koji se događaju širom zemlje. Narod je očajan...

- Svi su nas iskoristili - kaže Hajdar.

Amuna može da podnese sve nedaće koje su zadesile njenu porodicu, ali je činjenica da ne može da nahrani svoju bebu ubija.

- Ne mogu da vam objasnim kako samo hranila drugu decu kada su bili bebe. Zbog svega što nam se izdešavalo ostala sam bez mleka i ne mogu da dojim, a dohrane nigde nema. Ne mogu da vam objasnim kako se osećam kada moram dete da hranim zašećerenom vodom - kaže Amuna u suzama.

(Telegraf.rs)