Tajno oružje Rusa protiv Amera ili nešto drugo: Šta se krije iza misterije Havana sindroma?

Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Shutterstock

Doktori, naučnici, obaveštajci i zvaničnici već dugo pokušavaju da otkriju šta je uzrok "Havana sindroma", misteriozne bolesti koja je zadesila američke diplomate i špijune. Neki to nazivaju ratnim činom, drugi se pitaju da li je primenjena neka nova tehnika prismotre, a neki veruju da je to sve u glavi pojedinca. Još niko ne može da odgovori na pitanje šta je, odnosno ko je odgovoran?

Preporučujemo

Često je počinjalo sa čudnim zvukom, koji su ljudi jedva znali da opišu. Zujanje, struganje metala, prodorno cviljenje, bili su najbliži opisi.

Jedna žena opisala je kako je čula tiho zujanje i jak pritisak u glavi. Druga je rekla da joj je sve pulsiralo od bola. Oni koji nisu čuli zvuk osetili bi nalet toplote ili pritiska. Međutim, onima koji su čuli zvuk ne bi pomoglo čak ni kad zapuše uši. Ljudi koji su oboleli od sindroma mesecima bi se žalili na vrtoglavicu i nesvesticu.

Havana sindrom je prvi put zabeležen na Kubi 2016. godine. Kako su prvi oboleli bili pripadnici CIA, o tome se nije znalo. Međutim, informacija je brzo procurila, pa je krenula panika. Ubrzo su 26 članova osoblja i članovi njihovih porodica prijavili niz simptoma. Pričalo se da kolege misle da su oboleli malo "skrenuli" i sve umislili.

Za pet godina zabeleženo je na stotine slučajeva, a kako je rečeno novinarima BBC-ja, simptomi su zabeleženi u mnogim zemljama i značajno su uticali na operacije SAD u inostranstvu.

Potraga za istinom postala je prioritet američkih bezbednosnih službi, a jedan zvaničnik je rekao da se nikad nisu susreli sa težim izazovom. Čvrstih dokaza nema, pa je istraživanje sindroma postalo plodno tlo za razne teorije. Neki sindrom vide kao psihološku bolest, drugi kao tajno oružje. Ipak, sve više tragova ukazuje na to da su mikrotalasi glavni krivac.

Specijalno oružje ili nešto drugo?

Diplomatski odnosi između SAD i Kube su 2015, nakon decenija neprijateljstva, konačno ponovo uspostavljeni. Međutim, u roku od dve godine, Havana sindrom je gotovo zatvorio američku ambasadu, a osoblje je povučeno iz straha za bezbednost.

U prvi mah se spekulisalo da je kubanska vlada, ili njen deo koji se protivio unapređenju odnosa, odgovoran za sindrom. Verovalo se da je korišćeno neko sonično oružje. Bezbednosni zvaničnici na Kubi su u svakom trenutku bili nervozni zbog sve većeg uticaja američkog osoblja, i želeli su da "odbrane" prestonicu. Ta teorija je pala u vodu kako su se javili slučajevi na drugim kontinentima.

Od skora postoji novi scenario, čiji koreni leže na tamnoj strani Hladnog rata, i na mestu gde se sudaraju nauka, medicina, špijunaža i geopolitika.

Kada je Džejsm Lin, profesor na Univerzitetu u Ilinoisu, pročitao prve izveštaje o misterioznim zvucima u Havani, on je odmah pomislio da su u pitanju mikrotalasi. Njegovo verovanje nije bilo bazirano samo na teoretskim istraživanjima, već i na ličnom iskustvu. Naime, pre nekoliko decenija, i on je čuo iste te zvuke.

Sa početkom Drugog svetskog rata, postojali su izveštaji da ljudi čuju čudne zvuke kada se u blizini uključi radar koji odašilja mikrotalase. To se događalo iako sam radar nije proizvodio zvuke.

Godine 1961, dr Alen Frej napisao je naučni rad u kojem tvrdi da se takvi slučajevi beleže kada mikrotalasi dođu u dodir sa nervnim sistemom. Taj fenomen nazvan je Frejev efekat. Međutim, tačan uzrok je ostao neobjašnjen.

Tokom 70-ih profesor Lin je počeo da sprovodi istraživanja na Univerzitetu u Vašingtonu. Seo je na drvenu stolicu u maloj sobi obloženoj upijajućim materijalima. Antena je bila uperena u njegov potiljak. U ruci je držao prekidač. Napolju je kolega odašiljao mikrotalase kroz antenu u različitim intervalima. Ako bi Lin čuo zvuk, pritisnuo bi taster.

Jedan puls mikrotalasa zvučao bi kao pucketanje prstima. Serija talasa kao cvrkut ptica. U njegovoj glavi sve je zvučalo kao talasi koji udaraju spolja. Lin je verovao da energiju upija meko tkivo mozga i konvertuje ga u talas pritiska u glavi, što je mozak očitavao kao zvuk. Ovo se događalo kada se puštala velika snaga mikrotalasa, umesto niske frekvencije koju emituje mikrotalasna u kuhinji ili neki drugi uređaj.

Lin se seća da je rekao da ga ne "zasipaju" signalima, jer nije želeo da mu bude oštećen mozak.

Da nije usamljen u svojim istraživanjima saznao je 1978, kada je dobio neobičan poziv da obrazloži svoj najnoviji naučni rad. Pozvala ga je grupa naučnika koja je već izvodila slične eksperimente.

"Moskovski signal"

Tokom Hladnog rata, nauka je bila u središtu intenzivnog rivalstva supersila. Istraživana su čak i područja poput kontrole uma, usred straha da će druga strana dobiti prednost - a to je uključivalo i mikrotalase.

Linu je predstavljen ruski pristup "problemu" u gradu Puščino kod Moskve.

- Imali su veoma dobro opremljenu laboratoriju i bili su veoma temeljni - kaže Lin.

Ipak, njihov eksperiment je bio suroviji od njegovog. Ispitanik bi sedao u buretu punom morske vode, samo bi mu glava virila. Potom bi u pravcu njegove glave emitovali mikrotalase. Naučnici su bili uvereni da niskofrekventni talasi utiču na nervni sistem i želeli su da čuju i Linovo mišljenje.

Obe strane su bile veoma ljubopitljive, pa su američki špijuni  pomno nastavili da prate istraživanja Sovjeta. Izveštaj Američke obaveštajno-informativne agencije iz 1976. navodi da ne postoje dokazi da Sovjeti imaju mikrotalasno oružje, ali navode da su vršeni eksperimenti u kojima su žabe izlagali talasima. Talasi bi bili upereni ka njihovom grlu i emitovali bi ih sve dok žabama ne bi stalo srce.

U izveštaju je iskazana i zabrinutost da će Sovjeti metodu koristiti da utiču na mozak i izazovu različite psihološke efekte.

- Njihovo istraživanje imalo je veliki potencijal, razvoj sistema koji bi dezorijentisao ili omeo rad vojnih jedinica ili diplomatskog osoblja - uveren je sagovornik BBC-ja.

Američki interes nije bio samo odbrambeni. Lin bi povremeno bacio pogled na tajne američke projekte na oružju u istoj oblasti.

I dok je Lin boravio u laboratoriji kraj Moskve, grupa Amerikanaca nedaleko odatle bila je zabrinuta da ih zasipaju mikrotalasima, a da njihova vlada hoće to da zataška.

Gotovo četvrtinu veka, desetospratnica u Moskvi u kojoj je smeštena ambasada SAD bila je zasuta nevidljivim nisko-frekventnim talasima. To je postalo poznato kao "moskovski signal". Međutim, oni koji su radili u ambasadi, mnogo godina nisu znali ništa o tome.

Vlada znala, ali ćutala

Snop je dolazio od antene koja se nalazila na terasi obližnjeg stana i bio je usmeren direktno u visoke spratove zgrade ambasade, gde su sedeli ambasador i njegovi bliski saradnici, i gde su se rešavala ozbiljna pitanja.

Antena je prvi put primećena 50-ih godina prošlog veka, a potom su na situaciju tajno motrili iz jedne kancelarije na 10. spratu ambasade. O svemu je znalo svega nekoliko ljudi unutar zgrade.

- U to vreme smo pokušali da shvatimo šta je mogla da bude svrha svega toga - rekao je Džek Metlok, čovek broj dva u ambasadi 70-ih godina.

Ipak, Valter Stoesel, ambasador koji je preuzeo dužnost 1974. pretio je da će dati ostavku ukoliko svi ne budu upoznati sa slučajem. Metlok kaže da je to izazvalo paniku. Osoblje ambasade čija deca su vreme provodila u vrtiću ambasade, koje je bilo smešteno u suterenu je posebno bilo zabrinuto. Ipak, Stejt Department je umanjivao značaj svega.

Onda se Stoesel odjednom razboleo. Počela je da mu curi krv iz očiju. U telefonskom razgovoru iz 1975, sa kojeg je sada skinuta oznaka tajnosti, američki državni sekretar Henri Kisindžer povezao je Stoeselovu bolest sa nisko frekventnim talasima i priznao je da su pokušali sve da zataškaju. Stoesel je umro od leukemije u 66. godini.

- Odlučio je da bude dobar vojnik i da ne diže frku - kaže Stoeselova ćerka za BBC.

Panele za zaštitu postavili su 1976. Do tada su mnoge diplomate bile besne. Verovali su da je Stejt Department zataškavao stvar, a potom odbio da prizna da su ljudi zdravstveno ugroženi. Ova tvrdnja ponovo se čuje decenijama kasnije, otkako se pojavio Havana sindrom.

Čemu je služio "moskovski signal"?

Metlok je uveren da namere Sovjeta nisu bile samo ugrožavanje Amerikanaca. Bili su daleko ispred SAD u tehnologiji za nadzor i jedna od teorija je bila da su talase upirali ka ambasadi da bi mogli da prisluškuju razgovore. Druga teorija je bila da su unutar zgrade imali svoje uređaje za prisluškivanje, te da su preko talasa hvatali informacije ometajući američke uređaje.

Sovjeti su u jednom trenutku rekli Metloku da su jedino hteli da blokiraju američku opremu, koja se nalazila na krovu ambasade, i da na taj način onemoguće Amerikancima da prisluškuju po Moskvi.

Ovo su takve kontra-obaveštajne informacije i strukture i toliko su tajne da svega nekoliko ljudi unutar ambasade ili jedne vlade znaju sve od A do Š.

Jedna od teorija o Havani jeste da su korišćene mnogo drastičnije metode odašiljanja talasa, kako bi se vršila prismotra. Bivši britanski obaveštajac tvrdi za BBC da nisko-frekventni talasi mogu da se koriste da otkriju elektronske uređaje, uhvate njihove signale i prate ih. Drugi spekulišu da neki uređaj, možda čak i američki, nije ispravan i da je izazvao fizičku reakciju kod osoblja. S druge strane, američki zvaničnici tvrde da nisu pronašli nikakav uređaj koji bi to mogao da izazove.

Nakon kratke pauze, počeli su da beleže slučajeve i van Kube.

Posle Kube sindrom se javio i u Rusiji

U decembru 2017. Mark Polimeropulos, operativac CIA koji je došao u Rusiju da upozna kolege, iznenada se probudio u hotelskoj sobi u Moskvi.

- Uši su mi zvonile, u glavi mi se vrtelo. Mislio sam da ću povratiti, nisam mogao da ustanem. Bilo je zastrašujuće - rekao je on za BBC.

Dogodilo se to godinu dana nakon prvih slučajeva zabeleženih u Havani, ali medicinsko osoblje CIA je reklo da se njegovi simptomi ne poklapaju sa kubanskim. Počelo je lečenje, ali jake glavobolje nisu prestale, pa je 2019. bio prinuđen da se penzioniše.

Verovao je da je bio "na meti" nekog tehnološkog čuda za prismotru, na kojem je neko odvrnuo potenciometar. Međutim, kako se pojavilo sve više slučajeva, i to kod ljudi koji su bili angažovani u Rusiji, počeo je da veruje da je u pitanju neko oružje.

Onda se dogodila Kina, i slučaj u konzulatu u Guangžou 2018. godine.

Šta se desilo u Kini?

Neki koji su oboleli u Kini kontaktirali su Beatris Golomb, profesorku Univerziteta u Kaliforniji koja je dugo istraživala kakve efekte mikrotalasi imaju na zdravlje, kao i druge neobjašnjive bolesti. Ona je rekla da je pisala i Stejt Departmentu u januaru te godine i dala opširan izveštaj o tome zašto smatra da su talasi uzrok bolesti kod osoblja. Dobila je nezvaničan odgovor da je "poslala zanimljivo štivo".

Ona ističe da je visok nivo radijacije zabeležen kod članova porodice zaposlenog u Gvangžou i to korišćenjem komercijalne opereme. Kako navodi, aparat je pokazao svoj maksimum prilikom očitavanja. Golomb kaže da su iz Stejt Departmenta svojim zaposlenima rekli da su merenja, koja su izvršili na svoju ruku, strogo poverljiva.

Pokrenuta je istraga, ali teško je bilo doći do podataka. Stejt Department i CIA su jedva komunicirali, a bilo je i tenzija zbog uključivanja internog medicinskog tima. Samo jedan od devet slučajeva u Kini proglašen je kao "poklapajući" sa sindromima u Havani. To je razljutilo sve druge koji su osetili simptome. Osećali su se kao da ih neko optužuje da su sve izmislili.

Tada je počela borba za jednaki tretman, koja i dan danas traje.

Zašto Amerika ćuti?

Kako je situacija bila sve gora, a frustracije rasle, neki od obolelih su se obratili Marku Zaidu, advokatu koji se bavi slučajevima u sektoru državne bezbednosti. On trenutno zastupa više od 20 ljudi, svi su zaposleni u državnom sektoru, a polovina u službama bezbednosti.

- Ovo nije Havana sindrom, pogrešan je naziv - tvrdi Zaid, čiji klijenti su oboleli na različitim lokacijama. On veruje da je vlada SAD upoznata sa svim što se događa, a to je utvrdio na osnovu dokaza koje je video, a neki datiraju iz 60-ih godina prošlog veka.

Od 2013. Zaid je zastupao jednog klijenta, zaposlenog u Agenciji za nacionalnu bezbednost SAD, koji veruje da je bio na udaru još 1996. godine. Lokacija gde je oboleo se i dalje drži u tajnosti.

Zaid se pita zašto američka vlada nerado priznaje sve ono što se događalo u prošlosti. Prema njegovim rečima, moguće da to ne žele da urade kako ne bi otvorili Pandorinu kutiju incidenata koje su ignorisali svih prethodnih godina. Druga mogućnost je, veruje, ta da su i sami Amerikanci razvili uređaje i odašiljali talase i ne žele da se za to sazna.

Kontrola uma veoma primamljiva

Ambicije SAD da razviju takvo oružje postoji još od pre kraja Hladnog rata. Izveštaji govore da od 1990. snage vazdušne odbrane SAD imale projekat tajnog naziva "Dobar dan", kojim su pokušavali da utvrde da li nisko-frekventni talasi mogu da izazovu neprijatne zvuke u glavama ljudi.

Navodno je postojao i projekat "Zbogom", kojim su testirali da li mogu da kontrolišu mase, kao i projekat "Laku noć" na kom su proveravali da li talasi mogu da ubiju čoveka. Izveštaji od pre deset godina pokazuju da ovi projekti nisu bili uspešni.

Međutim, proučavanje uma i kako se on može kontrolisati sve više je u žiži interesovanja i sektora odbrane i obaveštajaca.

- Na mozak se gleda kao na bojište u 21. veku - tvrdi Džejms Đordano, savetnik u Pentagonu i profesor neurologije i biohemije na Univerzitetu Džordžtaun.

I njega su u početku zamolili da pogleda izveštaj o slučajevima u Havani. Kaže da se radi na stvaranju načina da se funkcije mozga poboljšaju, ali i unište, te da je to sektor u kojem je malo transparentnosti ili pravila.

Ističe da su i Kina i Rusija uključeni u istraživanja talasa, te da postoji verovatnoća da su razvili uređaje za industrijsku, ali i komercijalnu upotrebu. Npr. da testiraju uticaj talasa na materijale. Ipak, pita se da li se iza toga krije i želja za sejanjem straha.

Ova vrsta tehnologije možda već postoji, možda je i selektivno korišćena. Mada, to bi značilo da se nešto dogodilo čim je primećena na Kubi.

Bil Evanina bio je obaveštajac kada su se dogodili prvi slučajevi u Havani i povukao se sa pozicije šefa Kontraobaveštajne službe ranije ove godine. On nema mnogo sumnji kada je u pitanju Havana.

- Da li je u pitanju oružje za napad, verujem da jeste - rekao je on za BBC i dodao da su talasi verovatno korišćeni u nedavnim vojnim sukobima.

Čim su ušli u igru, krenuli su simptomi

Kuba, koja se nalazi na 90 milja od obala Floride, je dugo bila idealno mesto za skupljanje obaveštajnih signala presretanjem komunikacije.

Tokom Hladnog rata, to je bila glavna stanica za prisluškivanje Sovjetima. Onda je, kako navodi BBC, Vladimir Putin došao u posetu 2014, što je bila naznaka da će stanica opet početi da radi. Kina je otvorila dve pozicije prethodnih godina tvrde izvori, a Rusi su navodno poslali još 30 špijuna u zemlju.

Ipak, od 2015, Amerikanci su se vratili na tlo Kube. Sa novootvorenom ambasadom, i pojačanim prisustvom, SAD ne samo da je krenula da prti stazu, već i da skuplja informacije i odguruje i ruske i kineske špijune. Nedugo potom su krenuli čudni zvuci.

- Ko bi imao najveće koristi od zatvaranja ambasade u Havani? Ako su Rusi krenuli da skupljaju i obrađuju sve više podataka na Kubi, ne ide im u prilog da Amerikanci tamo vršljaju - uveren je Evanina.

Rusija je više puta odlučno odbacila navode da su ikako umešani u priču, kao i da su "uperili oružje".

- Takve provokativne i neosnovane spekulacije ne mogu uopšte ni da budu predmet komentara - saopštili su iz Ministarstva spoljnih poslova Rusije.

Takođe, mnogo je i skeptika koji i ne priznaju postojanje Havana sindroma.

"Zarazni stres"

Robert Balog, profesoru neurologije na UCLA, koji dugo istražuje neobjašnjive zdravstvene simptome rekao je, nakon što je imao uvid u kartone slučajeva iz Havane, da je u pitanju masovno psihogeno stanje. Uporedio je to sa slučajem kada se masa žali na mučninu nakon što je rečeno da im je servirana pokvarena hranu, iako je hrana u redu.

- Kada vidite masovnu psihogenu bolest, obično se neka stresna situacija krije iza toga. U slučaju Kube i osoblja ambasade, pogotovo agenata CIA koji su se prvi razboleli, to je sigurno bila veoma stresna situacija - kaže on.

Prema njegovom mišljenju, svakodnevni simptomi kao što su nesvestica i zamućenost uma su prepoznati, od obolelih, preko medija do zdravstvenih stručnjaka, kao sindrom.

- Ti simptomi su stvarni kao i bilo koji drugi simptomi - kaže on i dodaje da su pojedinci postali hiper-svesni i uplašeni kako su informacije počele da cure, pogotovo u zatvorenoj zajednici. To se, veruje, prelilo i na američke zvaničnike koji rade u drugim zemljama sveta.

Ipak, i dalje postoje neobjašnjivi elementi. Zašto su kanadske diplomate prijavile simptome u Havani? Da li su oni kolateralne šteta targetiranih Amerikanaca? Zašto britanski zvaničnici nisu prijavili simptome?

- Rusi su, bukvalno, pokušali da ubiju ljude na britanskom tlu prethodnih godina koristeći radioaktivne materijale, ali ne postoje izveštaji o tim slučajevima - kaže Mark Zaid.

- Ne bih baš tvrdio da niko od britanskog osoblja nije osetio simptome - nadovezao se Evanina i dodaje da SAD sada deli detalje sa saveznicima, kako bi saznali da li je bilo još zabeleženih slučajeva.

Neki slučajevi možda i nisu povezani. Jedan od zvaničnika kaže da su imali slučaj na Bliskom istoku gde su vojnici tvrdili da su napadnuti, a radilo se običnom trovanju hranom. Jedan bivši zvaničnik smatra da je polovina slučajeva koje su prijavili američki zvaničnici verovatno povezano sa napadima protivnika. Drugi kažu da bi stvarni broj mogao biti još manji.

Oštećeni strahuju za život

Izveštaj američke Akademije nauka iz decembra 2020. bio je ključan. Naučnici su uzeli dokaze od naučnika, lekara i osam žrtava. Profesor David Relman, koji je bio glavni u komisiji, kaže da je sve bilo veoma dramatično.

- Neki od tih ljudi se sada kriju, plaše se da će neko ponovo pokušati nešto protiv njih. Mi smo morali da preduzimamo razne korake kako bismo ih uverili u njihovu bezbednost - kaže Relman.

Komisija je gledala psihološke i druge slučajeve, ali su zaključili da su direktno upereni nisko-frekventni talasi najverovatnije odgovorni za simptome kod ispitanika. Iako je Stejt Department finansirao ovo ispitivanje, izveštaj i dalje uzimaju sa rezervom, i kažu da je u pitanju hipoteza, a zvaničnici kažu da ne postoje dokazi koji bi podržali ovaj izveštaj.

Bajdenova administracija šalje poruke da je ove slučajeve ozbiljno shvatila. CIA i Stejt Department su svojim zaposlenima dali instrukcije kako da se ponašaju ako misle da ih neko obasipa talasima. Postoji i krizni štab koji se bavi onima koji imaju simptome. Odustali su od pokušaja da kategorišu slučajeve. Sada, kada nemaju specifične kriterijume za kategorizaciju, još teže je utvrditi koliko ljudi je pogođeno.

Ove godine prijavljeni su slučajevi i u Berlinu i Beču. U avgustu je pomeren put potpredsednice Kamale Haris u Vijetnam za tri sata jer su stigli izveštaji da je registrovan slučaj u ambasadi u Hanoju. Diplomate sada postavljaju brojna pitanja pre nego što pristanu da prihvate angažman u inostranstvu.

Polimreopulos veruje da iza sveg stoje Rusi, koji bi da "onesposobe obaveštajce koji putuju".

CIA sada juri uzrok, a zadatak predvodi veteran koji je jurio Osamu Bin Ladena.

Tragovi u krvi

Optužbe da druga država povređuje američke zvaničnike nosi ozbiljne posledice.

- To je ratni čin - smatra Polimeropulos i dodaje da će se tražiti čvrsti dokazi, kojih i dalje nema.

Iako je prošlo pet godina, američki zvaničnici kažu da se zna tek nešto više od onda kada je prvi Havana sindrom zabeležen. Drugi se baš i ne slažu sa tim. Kažu da dokazi o emitovanju talasa mnogo izvesniji, ali još nisu dokazani u potpunosti.

Sada dokaze i podatke koje prikupljaju mnogo rigoroznije analiziraju nego prvog puta. Neki od slučajeva koji su zabeleženi ove godine pokazuju specifične tragove u krvi, koji ukazuju na to da je došlo do oštećenja mozga. Parametri u krvi kreću da padaju posle nekoliko dana, a ranije je prošlo previše vremena od prijave do uzorkovanja krvi da bi oni uopšte i bili primećeni.

Kako nisu svi složni oko ovog pitanja, vrlo je verovatno da će odgovor o uzroku biti kompleksan. Moguće je da su neki slučajevi zaista realni, dok su drugi samo upali u "masovnu histeriju". Postavlja se pitanje i da li je tehnologija, koja je verovatno korišćena, promenjena u međuvremenu sa namerom da se u SAD unese razdor. Drugi brinu da zbog ovog SAD stavlja u stranu mnoge važne stvari i projekte.

Ipak, misterija Havana sindroma i dalje postoji i veoma je rasprostranjena. Strah koji seje je sve veći i sve više ljudi se pita da li je izloženo nečemu što može trajno da im naudi zbog čega je sve teže naterati operativce i diplomate da rade na terenu. Iako je u prvi mah Havana sindrom nazvan incidentom, čini se da je toliko zaživeo da će još dugo mučiti sve.

(Telegraf.rs)