Ostaci izgubljenog sveta: Potraga za Dogerlandom, "Atlantidom" Severnog mora

Foto: Shutterstock

Kad su počeli da se pojavljuju prvi znaci jednog izgubljenog sveta na dnu Severnog mora, niko u to nije hteo da poveruje.

Preporučujemo

Prvi dokazi počeli su da izranjaju na površinu pre jednog i po veka, kad su ribari uz holandsku obalu masovno usvojili tehniku zvanu kočarenje.

Povlačili bi otežale mreže po morskom dnu i izvlačili ih pune riba koje žive na dnu, kao što su list i iverak, ali ponekad bi izvukli i neku džinovsku kljovu ili ostatke divljeg govečeta, runastog nosoroga, i drugih izumrlih životinja.

Ribare su plašili ovi nagoveštaji da stvari nisu oduvek bile kakve su sada, a ono što nisu umeli da objasne, vraćali su natrag u more, prenosi National Geographic.

Mnogo generacija kasnije dovitljivi paleontolog-amater Dik Mol ubedio je ribare da mu donose izvučene kosti i da beleže koordinate gde su ih pronašli.

Jedan kapetan je 1985. godine doneo Molu odlično sačuvanu ljudsku vilicu, zajedno sa istrošenim kutnjacima.

Sa svojim prijateljem, takođe amaterom Janom Glimerfenom, Mol je analizom radioaktivnim ugljenikom utvrdio starost vilice.

Ispostavilo se da je stara 9.500 godina, što znači da je čovek kome je pripadala živeo u mezolitskom periodu, a on je u severnoj Evropi počeo krajem poslednjeg ledenog doba, pre nekih 12.000 godina, i trajao do pojave zemljoradnje 6.000 godina kasnije.

- Mi mislimo da je bio pokopan. Počivao je u miru još otkako je njegov svet nestao pod talasima, pre oko 8.000 godina -kaže Glimerfen.

Priča o iščezloj zemlji počinje sa otapanjem leda

Pre osamnaest hiljada godina nivo mora oko severne Evrope bio je za oko 122 metra niži nego danas. Britanija nije bila ostrvo već nenastanjeni severozapadni rog Evrope, a između nje i ostatka kontinenta prostirala se zamrznuta tundra.

Kako je klima postajala sve toplija i led počeo da iščezava, jeleni, divlja goveda i divlje svinje počeli su da se šire ka severu i zapadu. A za njima su krenuli i lovci. Sišavši sa visija koje su danas kontinentalna Evropa, odjednom su se našli u prostranoj niziji.

Mnogi su skloni da Dogerland posmatraju kao ključ za bolje poznavanje mezolita u severnoj Evropi, a mezolit, opet, kao period iz kojeg možemo da izvučemo pouke jer i mi upravo prolazimo kroz slične klimatske promene.

Upravo tu niziju arheolozi su nazvali Dogerland, po peščanom sprudu u Severnom moru koji pravi probleme brodovima, a koji se zove Doger Benk. Ranije se smatralo da je Dogerland bio samo nenastanjeni kopneni most između današnje kontinentalne Evrope i Britanije, samo mesto na putu za neke druge krajeve.

Međutim, danas se veruje da je bio naseljen ljudima iz mezolita i to, verovatno, u velikom broju, sve dok ih nekoliko hiljada godina kasnije nije oteralo more koje je počelo neumoljivo da raste.

Period klimatskih promena i raseljavanja trajao je sve do kraja mezolita, kada je Evropa konačno izgubila pozamašan deo svoje kopnene mase i poprimila manje-više današnji oblik.

Zahvaljujući timu pejzažnih arheologa sa Univerziteta u Birmingemu, koji predvodi Vins Gafni, mi danas imamo dobru predstavu o tome kako je ova iščezla zemlja izgledala.

Na osnovu podataka seizmičkih ispitivanja prikupljenih uglavnom od naftnih kompanija koje traže naftu na dnu Severnog mora, Gafni i njegove kolege su digitalno rekonstruisali blizu 46.620 kvadratnih kilometara potopljene zemlje, što je područje veće od Holandije.

U univerzitetskom IBM vizuelnom i prostornom tehnološkom centru kojim upravlja, Gafni prikazuje slike ove nepoznate zemlje (terra incognita) na džinovskim ekranima u boji.

"Bio je to pravi raj za lovce i sakupljače hrane"

Malo izvan prikazane mape Rajna i Temza su se spajale i tekle na jug kao jedna reka, tamo gde je današnji kanal Lamanš. Gafni prelazi rukom i preko drugih rečnih sistema, takođe srazmerno velikih, za koje mi danas nemamo imena. Tadašnja klima je verovatno bila za nekoliko stepeni toplija nego danas. Konture na ekranu lagano se pretvaraju u blage brežuljke, šumovite doline, gusto obrasle močvare i lagune.

- Bio je to pravi raj za lovce i sakupljače hrane - kaže Gafni.

Objavljivanjem početne sekcije ove mape 2007. godine arheolozima je omogućeno da po prvi put "vide" mezolitski svet, pa čak i da pretpostave gde su mogla biti naselja radi eventualnih iskopavanja.

Međutim, zbog velikih troškova podvodnih arheoloških iskopavanja i slabe vidljivosti u Severnom moru, ta naselja su, bar za sada, nedostupna. Ipak, arheolozi imaju i druge načine da otkriju ko su bili Dogerlanđani i kako su reagovali na lagano i neumitno potapanje njihove domovine.

Kao prvo, tu su nalazi koje su ribari izvukli u svojim mrežama. Osim već pomenute ljudske vilice, Glimerfen je sakupio još više od stotinu drugih nalaza – životinjske kosti sa tragovima kasapljenja i alatke napravljene od kostiju i jelenskih rogova, među njima i jednu sekiru sa ukrasnom cikcak šarom.

Na osnovu koordinata ovih nalaza i znajući da se predmeti na dnu nikad ne pomeraju daleko od mesta gde ih je erozija iznela na površinu dna, on je uveren da većina potiče iz jedne specifične oblasti južnog Severnog mora koju Holanđani zovu "Bodlje" (De Stekels), karakteristične po oštrim hridima koje štrče sa dna.

- Nalazište mora da je bilo blizu nekog rečnog sistema. Moguće je da su živeli na rečnim adama - kaže Glimerfen.

Drugi način da se sazna više o Dogerlanđanima je da se vrše iskopavanja na obližnjim nalazištima slične starosti koja se nalaze u plitkoj vodi ili u zoni plime i oseke.

Tako su 1970-ih i 1980-ih godina na nalazištu Tibrind Vig, na nekoliko stotina metara od jednog danskog ostrva u Baltičkom moru, otkriveni dokazi o neverovatno razvijenoj ribarskoj kulturi kasnog mezolita, između ostalog i fino ukrašena vesla i nekoliko dugačkih, uskih čunova, od kojih je jedan dug preko devet metara.

Nedavno je Harald Libke iz Centra za baltičku i skandinavsku arheologiju u Šlezvigu, u Nemačkoj, sa svojim kolegama iskopao u Vismarskom zalivu, na nemačkoj obali Baltičkog mora, čitav niz podvodnih naselja starih između 8.800 i 5.500 godina.

Ova nalazišta slikovito dokumentuju promenu u ljudskoj ishrani i prelazak sa slatkovodnih na morske ribe, kada je narastajuće more tokom vekova transformisalo njihovu zemlju i umesto dotadašnjih jezera okruženih šumom stvorilo močvare obrasle trskom, potom fjordove, i najzad otvoreni zaliv kakav je danas.

Slična metamorfoza odigrala se i u Goldklifu, u Velsu, na ušću reke Severn u more, gde arheolog Martin Bel sa Univerziteta u Redingu sa svojim timom vrši iskopavanja već 21 godinu.

U doba mezolita reka Severn je najpre tekla kroz jednu uzanu, usečenu dolinu. Kad je more naraslo, reka se izlila iz doline i proširila i za možda manje od sto godina obrazovala ušće kakvo je danas. Jedno vreme je ovo ušće bilo čak posuto i ostrvcima.

- Jednog avgustovskog dana, u vreme izuzetno niske oseke u Goldklifu, krećem sa Belom i njegovim saradnicima preko muljevite, gnjecave obale, između ogromnih crnih debala praistorijskih hrastova koja leže konzervirana u mulju. Imamo nešto manje od dva sata vremena za rad pre nego što ponovo naiđe plima. Dolazimo do jedne neupadljive uzvisine koja je pre 8.000 godina činila rub ostrva. Jedan član ekipe ispira je vodom iz šmrka pod velikim pritiskom i pred nama se odjednom ukazuje niz prepotopskih otisaka ljudskih stopala. Ima ih ukupno 39 i vode u oba smera duž spruda. Verovatno su krenuli iz svog logora da provere ribolovne vrše u obližnjem kanalu - kaže Bel.

Bel smatra da je na ušću uvek bilo mnogo ribarskih logora i da je svaki od njih nastanjivala po jedna proširena porodica od oko desetak članova. Logori nisu bili trajno nastanjeni. Pošto je more stalno raslo i plavilo stare logore, njihovi stanovnici su svake sezone kad bi se vratili, morali da podižu nove, na malo većoj uzvisini.

- Zanimljivo je da su oni i dalje nastavili da dolaze, vekovima, a možda i milenijumima, iako se pejzaž oko njih u međuvremenu menjao do neprepoznatljivosti. Sigurno su bili svedoci kada je more progutalo hrastovu šumu. U jednom periodu su mrtva stabla džinovskih hrastova sigurno štrčala iz slane močvare. To mora da je bio vrlo jeziv prizor - kaže Bel.

Leto i jesen su sigurno bili doba izobilja na obali, jer su divlje životinje dolazile da pasu po ritovima, pa su ih ljudi lako lovili. Ulov ribe je bio bogat, a lešnika i jestivih bobica bilo je u izobilju. Kad bi sezona prošla, grupe su se verovatno selile u više predele, krećući se dolinama duž pritoka reke Severn.

Pošto su imali samo usmenu kulturu, iskustvo starih ljudi u poznavanju prirode bilo je od vitalnog značaja. Oni su, recimo, po ponašanju ptica selica tačno znali kada je došlo vreme da se krene ka obali ili kada treba poći u više predele. Od takvih odluka zavisio je njihov opstanak.

Nalazišta sa mnogo većom količinom predmeta ukazuju nam na to da su se ljudi iz mezolita, kao kasnije severnoamerički lovci-sakupljači, okupljali jednom godišnje povodom nekog društvenog događaja - verovatno početkom jeseni, kad foke izlaze na obalu, a lososi kreću na mrešćenje.

U zapadnoj Britaniji ovi skupovi su se održavali na vrhovima litica sa kojih se pružao pogled dole na kolonije foka. Bila je to prilika da mladi muškarci i žene iz lokalnih grupa nađu sebi partnera, kao i da grupe razmene informacije o rečnim sistemima izvan njihovih teritorija.

Takva saznanja su bila od vitalnog značaja jer je more sve više rasparčavalo njihovu zemlju.

Tempo porasta nivoa mora iznosio je maksimalno od jednog do dva metra u sto godina, ali zbog različite topografije zemljišta plavljenje nije bilo svuda jednako. U nizijskim krajevima kao što je savremena Istočna Anglija, porast vodostaja od dva metra pomerio bi obalu kilometrima u unutrašnjost, dok bi u brdovitim predelima to bilo znatno manje.

U niziji kao što je bio Dogerland, dizanje nivoa mora pretvorilo je jezera u ušća

Gafnijeva digitalna rekonstrukcija pokazuje kako jedno od njih, Auter Silver Pit, sadrži masivne peščane sprudove koje su mogle da formiraju jedino žestoke plimne struje. Vremenom je zbog jakih struja postalo opasno ploviti u čamcu od izdubljenog debla dok na kraju nisu stvorile trajnu i nepremostivu barijeru do nekadašnjih uobičajenih lovišta.

Kako su se lovci iz mezolita, toliko naviknuti na ustaljeni sezonski ritam, snalazili dok se njihov svet polako rastakao?

Džim Liri, arheolog iz vladine agencije Englesko nasleđe, prekopao je svu moguću etnografsku literaturu da pronađe paralele sa Inuitima i drugim današnjim lovcima-sakupljačima koji se suočavaju sa klimatskim promenama.

Za one koji su naučili kako da iskoriste nadošlo more i postali vešti brodograditelji i ribari, novi resurs je doneo blagostanje, ali samo na neko vreme. Jer bi naposletku šteta od gubitka teritorije postala veća od bogatih ulova. Stari ljudi iz mezolita, te "riznice znanja", kako ih Liri naziva, više nisu bili u stanju da tumače tanane sezonske promene u prirodi i time pomognu svojoj grupi da se pripremi za lovnu sezonu.

- Odsečeni od svojih pradedovskih lovišta, ribolovnih terena i grobalja, ljudi su počeli da se osećaju kao prognanici. Kao Inuit čiji je put kući presečen santama istopljenog leda - kaže Liri.

- Bilo je sigurno velikih seoba naroda. Ljudi koji su živeli na području današnjeg Severnog mora sigurno su morali vrlo brzo da se rasele - kaže Klajv Vodington iz Arheološke istraživačke službe u Derbiširu.

Neki od njih krenuli su ka Britaniji. U Hoviku, u Nortamberlendu, na liticama koje se protežu duž britanske severoistočne obale i koje su stoga bile prva uzvišenja na koja su ti ljudi naišli, njegov tim je pronašao ostatke nastambe koja je tri puta obnavljana u rasponu od 150 godina.

Ova koliba datira negde oko 7.900 godine p. n. e. i spada među najstarije dokaze o stalnim naseobinama u Britaniji. Vodington smatra da je često obnavljana zbog toga što su starosedeoci bili prinuđeni da brane svoju okućnicu od najezde raseljenih Dogerlanđana.

- Znamo koliko su ribolovni tereni bili važni za egzistenciju ovih ljudi. Videvši da njihovi najbolji ribolovni tereni nestaju, morali su da traže nove, a to je često dovodilo do suparništva sa susednim grupama. Kao u svim društvima na niskom stupnju razvoja, u kojima ne postoje institucije koje bi regulisale konflikte, ova suparništva su na kraju verovatno prerastala u nasilje - kaže Anders Fišer, arheolog iz Danske agencije za kulturu u Kopenhagenu.

Seobe, teritorijalnost, sukobi – stresni načini za prilagođavanje novim okolnostima, ali su se i pored toga prilagođavali.

Na kraju je neminovno došlo i vreme kada usled naraslog mora više nije bilo moguće opstati u Dogerlandu. Pre oko 8.200 godina, posle hiljadu godina postepenog dizanja mora, masivno izlivanje otopljene vode iz ogromnog ledničkog jezera Agasiz u Severnoj Americi izazvalo je nagli porast nivoa mora za više od 60 cm.

Usporivši cirkulaciju tople vode u severnom Atlantiku, ovaj nagli priliv ledene vode izazvao je i nagli pad temperature. Tako su obale Dogerlanda, ako ih je uopšte više i bilo u to doba, počeli da šibaju ledeni vetrovi.

I kao da to nije bilo dovoljno, negde u isto vreme došlo je i do velikog odrona obale u Norveškoj, poznatog kao odron Storega. To je izazvalo cunami koji je poplavio obale severne Evrope.

Da li je cunami Storega zadao onaj završni udarac ili je Dogerland u to vreme već bio nestao pod morem?

U to naučnici još uvek nisu sigurni, ali znaju da je podizanje nivoa mora posle toga postalo sporije. Tada su, pre oko 6.000 godina, na gusto pošumljene obale Britanskih ostrva prispeli novi doseljenici sa juga.

Stigli su u čamcima, sa svojim ovcama, govedima i žitaricama. Današnje potomke ovih ranih neolitskih zemljoradnika, opremljenih daleko naprednijom tehnologijom od svojih mezolitskih prethodnika, ponovo čeka budućnost u kojoj će morati da se bore sa narastajućim morem.

(Telegraf.rs/National Geographic Srbija)