Zovu ga "selo kuge": Kako je iskustvo crne smrti pomoglo meštanima da se izbore sa koronom?

U Engleskoj postoji selo koje imaju istoriju borbe protiv smrtnosnih bolesti. Meštani ga zovu "selo kuge".

Priča počinje davne 1665. godine, kada je krojač iz sela Ejam naručio nešto odeće iz Londona. Stigla je zaražena buvama koje prenose kugu. Umro je posle nekoliko dana.

Nekoliko njegovih komšija takođe je umrlo, a neke porodice počele su da paniče i pobegle su iz područja.

Rektor Vilijam Mompeson, uz podršku svog prethodnika Tomasa Stenlija, plašio se da će ovo proširiti bolest van sela i zamolio je meštane da se sami stave u karantin.

Granični kamen postavljen je na obodu, označavajući tačku kroz koju su ljudi mogli da prođu, da izađu ili uđu.

Novac se stavljao u sirće unutar kamenja u zamenu za hranu i zalihe koje su tamo ostavljene. Crkvene službe su premeštene napolje.

Mrtvi su brzo sahranjeni u blizini mesta gde su umrli. Mere za kontrolu infekcije iste su i danas, prenosi Sky News.

Virus je obuzdan, ali je selo platilo veliku cenu za lokdaun koje je samo uvelo. Za 14 meseci, umrlo je 260 meštana - više nego duplo veća smrtnost koju je imao London.

Grad Šefild, najbliži selu, sačuvan je od epidemije i druga sela su bila pošteđena.

U Ejamu znakovi te istorije postoje svuda naokolo. Nadgrobni spomenik u dvorištu crkve ima uklesanu lobanju i ukrštene kosti. Unutar crkve, vitraži prikazuju istorijsku priču o karantinu.

Vikar Martin Gilbert kaže danas da skoro 100 ljudi može direktno da pronađe svoje poreklo u ljudima koji su preživeli kugu.

- Postoji nešto u vezi sa Ejamom. Ljudi u mali, izolovanim selima navikli su da budu odsečeni - rekao je on.

Vikar kaže da je otpornost postojala i pre 350 godina, a ljudi u Ejamu na tu otpornost moraju opet da se pozovu, da se bore protiv kovida kao što su se njihovi prteci borili protiv kuge.

Novi lokdaun približava se kraju i skoro sve restrikcije na socijalni kontakt biće uklonjene, ali u selu postoji nelagodna mešavina straha i iščekivanja.

Sara Džekson živi u Ejamu sa ćerkom Nikolom, koja je rođena u januaru, usred korone. Ona kaže da je oprezna u vezi sa promenama.

- Mislim da je malo prerano, ali naučnici znaju najbolje, zato moramo da im verujemo. Moj tata je umro u decembru, ali ne od kovida, majka nije mogla da ga poseti u bolnici i to je bilo srceparajuće - rekla je Sara.

Zajednicu je 1665. godine zaštitila crkva. Sada se oslanjaju na nauku.

U crkvi vikar Gilbert razmišlja šta će biti dalje.

- Brinem zbog onoga što će se desiti, ali se radujem i ukidanju ograničenja i mislim da u velikoj meri vidim takvu vrstu sukobljenih emocija u celom selu - rekao je.

Dodao je kako vole da dočekuju ljude u selu, ali da postoji nervoza zbog toga.

Pre 350 godina, Ejam se otvorio posle 14 meseci izolacije. Kriza je bila završena. Nadaju se da je i danas isti slučaj.

(Telegraf.rs)