Šta piše u pismu arhiepiskopa Jova koji je izazvao veliku pažnju

Foto: John Mindala

Krajem maja, novi Mitropolit Italije konstantinopoljske Patrijaršije, Egzarh Polikarp (Stavropulos) Južne Evrope susreo se sa papom Franjom. U intervjuu nakon sastanka, Mitropolit je podvukao da je jedna od ključnih svrha njegove misije doprinos ekumenskom dijalogu između Pravoslavne i Katoličke crkve. Prema arhijereju, "to je bio srdačan susret sina sa voljenim ocem, susret biskupa sa svojim nadbiskupom i patrijarhom". Ovo je samo još jedan primer Fenerove opsesije idejom o uniji sa Rimom.

Prema izveštaju sajta Cyclades24.gr, elektronsko izdanje Grčkog izveštača objavilo je članak zasnovan na pismu Stalnog Predstavnika Ekumenske Patrijaršije u Svetskom savetu crkava, arhiepiskopa Telmiskog Jova (Geči) patrijarhu Vartolomeju (ceo tekst pisma na italijanskom je dostupan ovde). Autor članka smatra dokument dokazom posvećenosti Ekumenske Patrijaršije ideji obnove Evharijstijskog jedinstva sa Rimom.

Evo kako Cyclades24.gr objašnjava koje ideje iz pisma arhiepiskopa Jova su mogle da privuku pažnju novinara i koje implikacije bi mogle postojati za pravoslavni hrišćanski svet.

Zaista, iz onoga što arhiepiskop Jov piše, može se zaključiti da Fener zaista cilja na razvoj ekumenskog dijaloga sa rimskim katolicima i dalje zbližavanje sa Rimom.

Pozicija Ruske pravoslavne crkve je glavna prepreka ovome i zbog toga je predloženo da se iskoristi situacija koja se razvila nakon što je garantovana autokefalnost Ukrajinske pravoslavne crkve (UPC) – npr. podela u pravoslavnom svetu, u cilju konačne eliminacije po svaku cenu Ruske crkve iz dijaloga sa Vatikanom. U tom cilju, pravoslavni deo Komisije je predožio da uključi predstavnike UPC-a.

Prema arhiepiskopu Jovu, mitropolit Ilarion Alfejev je taj koji već mnogo godina konstantno blokira pravoslavno-katolički dijalog, tražeći od katolika rešenje problema unijaćenja. Možda, usput, ovo objašnjava zašto patrijarh Vartolomej i njegova pratnja osećaju jak antagonizam prema njemu.

Ipak, arhiepiskop Jov je pronašao rešenje – od sada, sa njegovim priznanjem, pravoslavno-katolički dijalog o problemu unije će biti zamenjen “sporazumom” između autokefalista i unijata u Ukrajini.

U isto vreme, Konstantinopolj namerava da ignoriše nezavisne pozicije crkava u Antiohiji, Srbiji, Gruziji, Bugarskoj, Poljskoj, Češkim zemljama i Slovačkoj takođe se protiveći ishitrenom zbližavanju sa katolicizmom, predstavljajući ih samo kao dokaz da su “sateliti” Ruske crkve i slepi pratioci njene politike. Ispostavlja se da, ukoliko se kao rezultat ovoga, ove crkve koja i dalje učestvuju u radu pravoslavno-katoličke komisije povuku iz njega, ovo će samo pružiti priliku patrijarhu Vartolomeju da proglasi obnovu zajednice pravoslavne i katoličke crkve, jer on i dalje identifikuje pravoslavni svet samo sa sobom.

Zastrašujuća je pomisao po koju cenu i sa kojim posledicama bi ponovno ujedinjenje Zapadnog i Istočnog hrišćanstva bilo postignuto na ovaj način... Ipak, Fener predstavlja jedino važno pitanje ponovnog ujedinjenja sa katolicima u neagresivnoj ekspanziji Unijata u Ukrajini i Rumuniji, a ne dogmatski problemi filiokve, već pitanje "primata" – to jest, pitanje mesta i statusa samog Konstantinopolja u Rimskoj crkvi za slučaj da se zaista ujedine.

Zbog toga, u svetlu gore navedenog, postaje jasno da glasine o planiranom sajedinjenju UPC-a sa Ukrajinskom Grčkom katoličkom crkvom (UGKC), koje već dugo šire Fenerovi arhijereji, nisu bezrazložne. Sada ponovo vidimo da brojne koncelebracije arhijereja Ukrajinske pravoslavne crkve i njenih sveštenika sa Unijatima nisu lična samovolja i kršenje kanjona, već namerna i konzistentna politika UPC-a koja se sprovodi uz znanje i odobrenje Fenera. Zato nema sunje da, ukoliko se napravi Ujedinjena komisija UPC-a i UGKC-a, koju predlaže Geča, uskoro bi bilo objavljeno da nema prepreka za zajedničku službu i unifikaciju.

Za razliku od patrijarha Vartolomeja i arhijereja pod njegovom upravom, glavni arhiepiskom UGKC-a, Svjatoslav Ševčuk već dugo otvoreno govori o očiglednoj činjenici da jedna „Kijevska crkva“ može postojati samo pod pokroviteljstvom rimskog biskupa. Očigledno da Fener shvata ovo. Ali sada, iz samootkrivanja arhiepiskop Jova, možemo videti da ovo ni na koji način neće zaustaviti ili odložiti realizaciju sujetnih i opasnih aspiracija patrijarha Vartolomeja. Fenerov lider zaista namerava da upotrebi UPC kao most prema novoj uniji sa Rimom. I moguće je da je to razlog osnivanja UPC-a.

ARHIEPISKOP TELMISKI JOV

13 Νοεμβρίου 2020

Τῆ Αὐτοῦ Θειοτάτη Παναγιότητι

τῶ Οἰκουμενικῶ Πατριάρχη

Κυρίω κυρίω Βαρθολομαίω

Εἰς Φανάριον

Παναγιώτατε Πάτερ καἰ Δέσποτα,

Moje predavanje studentima u Čambesiju o bilateralnom dijalogu sa Rimskom katoličkom crkvom mi je omogućilo da shvatim da je rad Međunarodne združene komisije na pravom putu od njenog osnivanja, kako je izloženo na Rodosu 1980. Ipak, važno je napomenuti da nakon 10 godina euforije (1980. – 1990.) ovaj rad je ometen, a čak i prekinut, na 15 godina zbog problema unijaćenja (1990. – 2005.) Umesto rada na temu „Eklisiološke i kanonske posledice sakramentalne strukture crkve:

Sabornost i autoritet u Crkvi, na koje logično ukazuju dokumenti iz Minhena (1982.), Barija (1987.) i Valama (1988.), plenarna sednica u Frajzingu u junu 1990. se umesto toga morala suočiti sa "unijatskim prozelitizmom". Tek je sa ponovnim početkom njene aktivnosti 2005. komisija obnovila svoj normalni put suočavajući se sa onim za šta je prvobitno napravila plan na plenarnom sastanku u Frajzingu: pitanje sabornosti i autoriteta u crkvi, ili drugim rečima, primata i sinodalnosti, što je tema dokumenta iz Ravene (2007.) i Kjetija (2016.) i što je uvek tema trenutne agende (primat i sinodalnost u drugom milenijumu i danas).

Svakako je prekid normalnog 1990. , kako se napominje na Rodosu, toka rada legitimno objašnjen obnovom, iz 1987. dve najvažnije Grčke katoličke crkve – ukrajinske i rumunske povezanih sa padom sovjetskog režima.

Ipak, interesantno je pomenuti da je u Frajzingu došlo do situacije slične onoj na Svetom i velikom savetu Krita 2016. Zapravo, dok su sve lokalne crkve uveravale patrijarha Dimitriosa u svoje prisustvo u Frajzingu, pet njih je bilo odsutno. Antiohijska patrijaršija i crkve Srbije, Bugarske, Poljske, Čeških zemalja i Slovačke, dobro poznatih satelita Ruske crkve! Ipak, ovih pet crkava nisu direktno zabrinute pitanjem unijaćenja koje je tada pogodilo Ruske crkve (u Ukrajini) i Rumunske crkve, i što se i dalje dešavalo! Zato treba napomenuti da Ruska crkva uvek koristi ista sredstva, to jest, svoje "satelite", da minira inicijative Maternje crkve koje imaju za cilj ujedinjenje crkve. Iz ovog razloga mi izgleda da je pitanje unijaćenja iskorišćeno od strane Ruske crkve kako bi usporilo ovaj bileteralni dijalog, vođen od strane Maternje crkve, i miniralo ga.

Po mom mišljenju, pitanje unijaćenja je tretirano na zadovoljavajuć način dokumentima iz Frajzinga (1990.), i Balamanda (1993.), koji su osudili unijaćenje kao način i model obnove zajedničkog učešća naših Crkava, bez obzira na mišljenja pojedinaca ili čak i lokalnih Crkava. Ipak, na insistiranje pravoslavne strane, pitanje unijaćenja je nastavilo da preovlađuje radom komisije na sedam godina, od plenarnog sastanka u Balamandu (1993.) do Baltimorskog plenuma (2000.), čija cu tema bile eklisiološke i kanonske posledice unijaćenja što se pokazalo kao totalni fijasko, naročito zbog intervencije dobro poznatog predstavnika Ruske crkve, Ilariona Alfejeva. Rezultat toga je potpuna blokada dijaloga na pet godina. Zahvaljujući inicijativi Maternje crkve, rad komisije je obnovljen 2005. obnavljajući svoj normalni tok proučavajući ključna pitanja primata i sinodalnosti. Ali ponovo, tokom plenarne sednice u Raveni (2007.), rad je sabotirao isti predstavnik Ruske crkve, Ilarion Alfejev, a ruska delegacija je nakon toga napustila plenum, što je dovelo do odbacivanja dokumenta iz Ravene od strane Ruske crkve. Plenum u Kjetiju (2016.), u kome sam učestvovao kao pravoslavni kopredsedavajući, je uglavnom tekao redovnim tokom, osim prigovora Ilariona Alfejeva na moje kopredsedavanje. Nakon Kjetija, dok je Koordinacioni komitet raspravljao o budućem radu komisije u Lerosu 2017., isti predstavnik Rusk crkve, Ilarion Alfejev, tražio je da komisija nastavi ispitivanje pitanja unijaćenja! Pomenuti je, ipak, prihvatio moj predlog da pitanje unijaćenja ne bi trebalo biti ispitivano pojedinačno, na grub način, već u okviru globalne teme, to jest, pitanja primata i sinodalnosti u drugom milenijumu, na šta se direktno odnosi i čija je posledica. Prihvaćeno je. Ipak, pošto je Ekumenska patrijaršija poslala svog egzarha u Ukrajinu oktobra 2018., Ruska crkva više ne učestvuje u radu komisije, kao što čini u svim drugim pan-pravoslavnim inicijativama pod okriljem Maternje crkve.

Važno je naglasiti da autokefalnost Ukrajinske crkve dodeljena od strane Maternje crkve novembra 2018. otvara nove perspektive u katoličko-pravoslavnim odnosima. Prvo, biće potpuno normalno u budućnosti uključivati predstavnike Ukrajinske crkve u komisiju i to moramo razmotriti. Svakako, razumljivo je da njihovo prisustvo uzrokuje odsustvo Ruske crkve, baš kao u Raveni 2007., zbog prisustva delegacije Estonske crkve. Ali u stvari, Ruska crkva odsustvuje iz rada komisije od oktobra 2018.! Bez sumnje će, Ruska crkva, kao po običaju, koristiti svoje „satelite“ za vršenje pritiska na komisiju i za sabotiranje njenog rada – što će reći, Antiohijska i Gruzijska patrijaršija i crkve Srbije, Poljske i Čeških zemalja i Slovačke (Bugarska crkva ne učestvuje u radu od Frajzinga (1990.)!)...

Mislim da će prisustvo Ukrajinske crkve staviti tačku na pitanje Ruske crkve povodom unijaćenja. Zapravo, problem unijaćenja je problem koji se od sada tiče Crkava Ukrajine i Rumunije, a ne Ruske crkve, gde ovaj problem ne postoji! Ipak, Ukrajinska crkva ima odlične odnose sa Grčkom katoličkom crkvom Ukrajine (najvećom istočnom crkvom nezavisnom od Katoličke crkve). Uz to, biskupi i sveštenici ovih dvaju crkava čak imaju naviku "sasluženja" trisagiona i doksologije tokom narodnih praznika i komemoracija.

Kardinal Kurt Koh je predložio, u više navrata, mitropolitu Ilarionu Alfejevu Volokolamskom da se po pitanju unijaćenja obrati lokalnoj bilateralnoj komisiji , ali ne u okviru Međunarodne združene komisije. Naravno, Ruska crkva nije uvžila ovaj predlog, jer njen interes nije pronalaženje rešenja već stvaranje problema. Čini mi se da je dostižno da u budućnosti problem unijaćenja bude prosleđen Združenoj komisiji Ukrajine, možda, pod okriljem Vatikana i Maternje crkve – što mi se čini pogodnim. Iz tog razloga verujem da će želja, izražena u mnogo navrata, Glavnog nadbiskupa Svjatoslava Ševčuka da se ponovo aktivira rad Studijske grupe Kijevske crkve, biti ozbiljno shvaćen.

(Telegraf.rs/PR)