Ispovest žene kojoj su oteli dete u Domu za majke: "Ovo je soba gde sam poslednji put videla sina"

Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: Google earth/Shutterstock

Desetine hiljada neudatih žena u Škotskoj tokom 1960-ih bile su primorane da daju svoju decu na usvajanje. Među njima je i Elspet, koja se posle skoro 60 godina vratila u dom u kome su joj na silu uzeli sina. One sada traže izvinjenje od vlade Škotske zbog svih strahota koje su preživele tokom boravka u ovim domovima.

Elspet je 1962. godine rodila dete u 16. godini. Ona je tada bila neudata, a samo šest nedelja kasnije škotske vlasti su joj na silu uzele njenu bebu.

- Volela bih da mogu da vratim vreme - rekla je ona.

Posle mnogo godina ona se sa reporterom BBC-a, ponovo vratila u Dom za majke i bebe u Glasgovu u kom je bila smeštena tokom šezdesetih godina.

U ovom domu se više ne nalazi državna ustanova, on je u međuvremenu pretvoren u privatnu zgradu.

- Sada izgleda jako čuno, zaista jako čudno - rekla je ona kada je posle toliko godina ponovo videla zgradu za koju je veže toliko uspomena.

Ona je jedna od hiljade neudatih devojaka koje su bile primorane da daju svoju decu na usvajanje tokom posleratnih godina.

- Sećam se svakog detalja. Bilo mi je jako čudno da se posle toliko godina vratim ovde - rekla je Elspet dok je ulazila u kuću.

Sličnu sudbinu kao i ona doživelo je desetine hiljada devojaka, a ni posle toliko godina, Elspet nije uspela da se oslobodi bola za otetim detetom.

- Teško mi je, jako mi je teško, mislila sam da će mi posle toliko godina postati lakše. Ovo je soba u kojoj sam poslednji put videla sina - rekla je Elspet u suzama.

Ona se još uvek seća svakog detalja tog dana kada su joj odveli dete.

- Poručnik je došao do mene i rekao mi da upravnica želi da razgovara sa mnom. Kada sam otišla kod nje samo mi je rekla da pokupim svoje stvari i odem odatle. Nisam imala izbora, morala sam - rekla je Elspet sećajući se tog dana.

Ona je zatim dodala da nikada nije pristala da dete da na usvajanje, već da su ga škotske vlasti oduzele od nje, a da je pre toga nisu ni obavestili.

- Otišla sam i godinama pokušavala da stvorim novi život i uradim nešto najbolje za sebe, ali uvek je ostala velika praznina u meni - rekla je ona reporteru BBC-a.

Uslovi u domu

Podsetimo, u predratnim, ali i posleratnim godinama širom Velike Britanije postojali su Domovi za neudate majke i njihovu decu.

Kako je Telegraf.rs ranije pisao, veliki broj domova nalazio se na području Irske, kroz koje je prošlo na hiljade devojaka koje su na kraju ostale bez svoje dece.

Pravno gledano, bilo koja devojka trebalo je da može da napusti dom kad god želi. Istina je, nažalost, bila drugačija. U praksi, svaku devojku koja bi otišla iz doma jurila bi policija... U svakom slučaju, nijedna od njih nije imala gde da ode. Svaka devojka koja bi prošla kapiju znala je da će se u domu poroditi i sačekati, najviše tri godine, da njeno dete bude usvojeno.

Kako smo ranije pisali, nijednoj devojci, pogotovo u Irskoj, nije bilo dozvoljeno da napusti imanje, a u šetnju su smele da idu samo u pratnji. Svaka je dobila posao, neke su radile u kuhinji, druge u perionici...

Kad god bi nova devojka stigla, druge bi je ispitivale šta je poslednje pisalo u novinama. Toliko su bile željne vesti iz spoljnog sveta iz kojeg su potpuno isključene. Nigde u domu nije postojao kalendar... Dani su se nizali, svaki je ličio na prethodni. Devojke su čekale da se porode, a potom ih je čekalo ono neizbežno - odvajanje od deteta.

Svaka je morala da potpiše odobrenje da se dete da na usvajanje, i to pod pritiskom. Sve su znale da se ne mogu vratiti kući sa bebom u naručju.

Decu otimali iz naručja majki

Džun Goulding, babica koja je radila u domu iste namene 1951. opisala je kako je izgledao proces predaje dece. Bebe i mališane bi, bez najave, okupali i obukli u novu odeću a potom bi ih spustili majkama u naručje. Potom bi ih sproveli niz dugačak hodnik, sve do ulaznih vrata, gde bi stajale časne sestre. Tada bi im decu oteli iz naručja.

- Devojke bi stajale kraj vrata, a majka bi neutešno vrištala i jecala, to bi se čulo u čitavoj kući. Bila sam tu za svaki grozan ritual, koji bi priredili bukvalno svakoj majci u tom paklu - svedočila je Goulding koja je radila u jednom od domova u Irskoj.

Kako je došlo do otvaranja ovih ustanova?

Postavlja se pitanje zašto je Velika Britanija uspostavila sistem domova za neudate majke. Naime, nakon proglašenja nezavisnosti od Ujedinjenog kraljevstva 1920. godine, država je morala da pronađe način kako da zbrine ljude kojima je bila potrebna pomoć.

Istoričarka Lindzi Erner Birn kaže da je vlada brinula i o "seksualnom moralu i neudatim majkama", a da je katolička crkva odigrala značajnu ulogu u obezbeđivanju sredstava siromašnoj zemlji. Tada su državni zvaničnici pozvali crkvu da otvori specijalne domove u kojima bi se brinulo o neudatim majkama. Te domove finansirala bi država, a navodno bi ih i kontrolisala.

Nekad je znalo da se "provuče" pitanje o situaciji u tim domovima. Pogotovo nakon što je jedan dom krajem 40-ih bio zatvoren na kratko nakon što je inspekcija utvrdila da je 100 od 180 beba preminulo samo tokom jedne godine. Nekako je "sve prošlo ispod radara", pa je dom nakon toga nastavio da radi još gotovo 60 godina.

Žene koje su dolazile u te domove označavali bi maltene kao kriminalce. Prvogrešnicama bi nazivali žene kojima bi se prvi put dogodilo da ostanu trudne a da nisu udate. Ukoliko bi im se to dogodilo dva put ili više puta, nazivali bih "teške grešnice". Sestra koja je 1930. bila zadužena da vodijedan od domova rekla je da je nekoliko devojaka u domu toliko "moralno slabo" i da ih moraju zadržati iza kapija duži vremenski period, kako bi im se ne bi dogodilo da "ponovo posrnu".

Elspet i još mnogo žena koje su doživele sličnu sudbinu kao i ona, sada, posle 60 godina, traže od vlade Škotske izvinjenje zbog svega što su proživele. Premijer Nikola Strugeon saslušao ih je i trenutno razmatra njihov predlog.

(Telegraf.rs)