"Norveška je danas kao Jugoslavija nekad": Vedranin projekat u Oslu glas je istine svih "došljaka"

Vedrana Tanović je žena koja ima veoma zanimljivu prošlost. Po zanimanju je pozorišni i radio producent, a karijeru je gradila i u novinarskim vodama. Radila je na brojnim poznatim radio stanicama u Beogradu, čitavu deceniju bila je stalni saradnik za čuvene norveške medije, a posle rata u bivšoj Jugoslaviji godinama je radila i pri norveškom Savetu za izbeglice.

Odrastala je u Beogradu, ali sebe smatra Jugoslovenkom. Ona je rođena u Hrvatskoj, otac i majka u Bosni, a dom su, između ostalog, stvorili i u srpskoj prestonici.

Međutim, Vedrana je pre nekoliko godina odlučila da zameni beogradski asfalt nekim novim ulicama. Odselila se u daleki Oslo gde je život počela da gradi od nule. Nije joj bilo lako, ali je uspela tu da pronađe sebe i Norvešku doživi kao svoj novi dom.

Korona, koja je mnogima poljuljala životne temelje, sagovornici Telegrafa dala je novu snagu; Vedrana je započela neverovatan projekat koji spaja doseljenike iz raznih država, a svetu omogućava da čuju njihove priče.

U saradnji sa Mary Ann Skretteberg Andersen, koja radi montažu i produkciju, i Mathiasom Leander Olsenom koji je zaslužan za audio i vizualni dizajn, internet stranicu i komponovanje muzike za podcast, pokrenula je Norwegian Newcomers.

Podcast je za kratko vreme postao veoma popularan u Norveškoj, ali i na Balkanu, te smo Vedranu zamolili da nam objasni kako je došla na ideju da pokrene Norwegian Newcomers i objasni nam šta to tačno ona sada radi.

• U doba pandemije, kada su se svi otuđili jedni od drugih, Vi ste našli način da se zbližite sa ljudima i da ljude zbližite sa svetom. Kako je nastao projekat Norwegian newcomers?

Imala sam drugačije planove, ideje i projekte, ali se desila korona. Posle prvih par meseci prilagođavanja na novu situaciju, povratkom iz Beograda, krajem leta 2020. sinula mi je ideja o podcastu. U punom autobusu na putu za omiljenu plažu u Oslu, posmatrala sam ljude u busu i zapalo mi je za oko da nas "newcomers-a" ima baš dosta. Pomislila sam kako bih volela da znam njihove priče, motive i razloge zašto su se preselili u Norvešku, kako žive i razmišljaju sad, šta im se sviđa ili ne sviđa u Norveškoj... Radoznalost je bila inicijator.

• Prva sezona, koja je počela u decembru, nedavno je uspešno završena. Ko je sve prošao kroz studio i da li ste se ijednog trenutka pokajali što ste se upustili u projekat, ili ste rekli “to je to”?

Nisam se nijednog momenta pokajala. Ovaj podcast mi je pomogao, a i dalje mi pomaže da ovo teško vreme pandemije provodim fokusirana na rad, kreativni rad uz zanimljive ljude i njihove priče. Posle svakog intervjua osećam se dobro; razmenjuju se dobre energije, pričaju neke životne priče i razmenjuju iskustva koja, makar bila i teška, u ovoj formi otvorenog razgovora čine jednu toplu ljudsku, jedinstvenu priču.

• Koliko ste ljudi do sada intervjuisali, odakle su oni i da li postoji nešto što sve pridošlice u Norvešku povezuje?

Prva pilot sezona je završena. Uradili smo deset epizoda, odnosno deset intervjua. Naši gosti, redom, bili su iz Eritreje, Srbije, Holandije, Čilea, Austrije, Finske, Amerike, Filipina, opet Amerike i Konga.

Svaka priča je jedinstvena i to je ono što meni čini nemerljivo zadovoljstvo - činjenica da svako od naših gostiju deli sa nama i slušaocima svoje lično i unikatno iskustvo. Ono što sam primetila da je zajedničko svima je emocija. Niko od njih ne govori o svojim iskustvima navodeći samo fakte i hronologiju, hladno i šturo. Uz ovakve priče, emocije prosto boje ceo razgovor. Takođe, zajedničko svim gostima je da su iskreni i da bez bojazni govore o svojim impresijama i razmišljanjima na temu života u Norveškoj. I hvale, i kritikuju, i vole, i ne vole, iskreno i dobronamerno.

• Da li ste i sebe pronašli u njihovim pričama?

Priče su nam različite ali kao došljaci u Norveškoj, neminovno, imamo slična iskustva i doživljaje na tom putu asimilacije: neke stvari koje se tiču registracije, administracije, boravka, radnih dozvola, zdravstvenog osiguranja, poreza, traženja posla... Taj dril svi moramo da prođemo.

• Doseljenika u Norveškoj ima mnogo, 800.000, možda i više. Koliko njih se javilo i šta kažu oni koji su seli ispred mikrofona? 

Da, i sami smo bili iznenađeni brojem, odnosno statistikom emigranata u Norveškoj. Ali, to je opredeljenje Norveške - da bude otvoreno društvo koje neguje različitosti.

Posle prvih par epizoda, kada se priča o podcastu malo zavrtela i ustalila u etru, preko našeg sajta počeli su da nam se javljaju ljudi koji žele da podele svoju priču. Od njih sam čula da je razlog tome to što im se dopada koncept ovog podcasta.

• Da li im je lakše sada kada su podelili svoju priču sa svetom?

Zanimljivo im je da čuju iskustva drugih došljaka i misle da je bitno da se "naš glas" čuje ovako javno i glasno, i da je bitno da se javnost upozna sa "pozadinom" ljudi koji čine veliki deo norveškog društva. Žele da se čuje i naše mišljenje na najrazličitije teme i kako se osećamo.

Ja u šali, kada završimo intervju pa se iz studija preselimo u dnevnu sobu, kažem da imam osećaj kao da smo gost i ja bili na jednoj finoj psihološkoj terapiji. Slatko smo se ispričali, bili malo setni i uzdržani na početku, a onda se šalili, hvalili, kritikovali, glupirali, bili mudri i pametni, ili smo samo bili ono što smo - bez foliranja. Sve budemo u tih 45 minuta razgovora.

Nadam se, a i čujem takva neka mišljenja, da se i slušaocima dopada naš koncept i da vole tu neizvesnost "koga će upoznati i iz koje zemlje u narednoj epizodi".

• Da li je norveški mentalitet drugačiji kada su u pitanju doseljenici? Pogotovo ako uporedimo sa Srbima, koji ma koliko prijateljski bili nastrojeni prema strancima, uvek rado koriste termin "dođoši" i na taj način nekako negativno označe ljude koji su došli ovde, bilo da li su bežali od rata, ili su odlučili da ovde žive jer vole narod, jezik i kulturu...

Norvežani su nenapadni u komunikaciji. Oni vam daju dosta ličnog prostora i smatraju neumesnim da vas puno zapitkuju i vrte se oko vas. Kada im se obratite, iz bilo kog razloga, vrlo su prijateljski raspoloženi i žele da pomognu. Ponekad i naivno veruju...

Razlikuje se mentalitet Balkana i Skandinavije, ali ne u smislu jedan je bolji od drugog, već je prvenstveno razlika u komunikaciji. Mi smo bučni i pokazujemo emocije "sve u šesnaest", oni nisu. Uzdržani su i smatraju nepristojnim da vas "dave" svojim osećanjima ili problemima. Politički, sociološki i kulturološki koncept Norveške je otvorenost i prihvatanje različitosti u svakom smislu. Ovde nema veze da li će vas neki pojedinac voleti ili ne, nebitno da li je taj pojedinac Norvežanin ili stranac. Sistem, odnosno država obezbeđuje iste uslove za sve. Sistem vas ne diskriminiše ni po kom osnovu, naprotiv. Zakon je isti za sve i svi imaju jednaku zaštitu i prava kao građani Norveške.

• Takva je većina, ali sigurno ima izuzetaka?

Svakako. Postoje i ovde, kao i kod nas, neki ekstremisti koji ne vole došljake. Ali, ovde je u startu zakonom i primenom zakona sankcionisan svako ko širi mržnju po bilo kojoj osnovi. Norveško društvo, pogotovo u većim gradovima, je izmešano. U Oslu ćete videti ljude poreklom iz celog sveta. U metrou, na ulici, čujete različite jezike pored norveškog. Restorani i kuhinje celog sveta, umetnici iz celog sveta... I velike korporacije su internacionalno obojene, kao i Univerziteti i visoke škole. Različitost i socijalna pravda bazično su osnova tog "srećnog društva", kako zovemo zemlje Skandinavije.

• Kada bi u svakoj zemlji sveta postojao projekat poput Vašeg, da li mislite da bi se ljudi bolje odnosili prema doseljenicima, bolje ih razumeli, i prestali da ih gledaju kao na nekog ko je došao da uzme njihovo parče hleba, širi svoju kulturu, “nameće” svoje običaje?

Mislim da – da; da budem skromna, pa ne kažem definitivno. Meni je cilj da ovde upoznam Norvežane sa svima nama, informišem ih, edukujem ako treba, predstavim imenom i prezimenom, emocijom nas došljake.

Isto tako, želim da naš glas uvek bude prisutan javno, u medijima, da budemo aktivni u svim segmentima društva. Primećujem da sve manjine u Norveškoj aktivno učestvuju u životu zajednice, jer nam je to pravo obezbeđeno i zagarantovano, ali kao i sve, i to mora da se praktikuje i neguje. Prava koja imamo trebalo bi da živimo u praksi. Verujem da i neko ko je negativno nastrojen prema nama, kad nas čuje i upozna, postoji šansa da promeni svoj, do tad, negativan stav.

• Jedan od uslova u podkastu jeste da on bude iskren, da gosti mogu da pričaju bez straha da ćete ih cenzurisati. Da li je bilo situacija da ste pomislili da je neko rekao previše? Da li ste kod nekog osetili strah da će reći nešto što ne sme o zemlji iz koje dolazi ili o državi u kojoj se nalazi?

Još u preliminarnim razgovorima i dogovorima insistiram na tome da gosti sami "uređuju" svoju priču. Razgovaramo o temama koje su njima bitne. Ne pripremamo intervju u smislu da će dobiti pitanja unapred.

Ko god je odslušao makar jednu epizodu može da nasluti koncept i ideju. Ali, same priče, koliko emotivne, otvorene, iskrene, tužne ili smešne – dolaze spontano kroz razgovor.

• I tek tako, počnu da pričaju svoju priču?

Da. Drago mi je da vidim i osetim da gosti, iako se sa mnogima vidim po prvi put, imaju poverenja u mene kao sagovornika i ceo koncept ovog projekta.

Na kraju bude komentara u smislu: "Jao, al' sam se otvorio/la". Ali nije se niko žalio da se oseća loše zbog toga. Naprotiv, kao što sam prethodno pomenula - deluje kao da nam ovakvi razgovori obostrano trebaju i osećamo se bolje posle toga.

Ali, imamo primere nekoga ko ne želi da priča o političkoj situaciji u zemljama iz koje su došli, jer je to razlog zbog čega su emigrirali, a ne govore o tome jer i dalje imaju roditelje ili familiju koja i dalje živi tamo. Brinu za njihovu sigurnost i ja to razumem, pa ne insistiram na pitanjima i temama koje bi mogle bilo koga da ugroze.

• Da li je bilo traumatičnih priča?

Pa da, barem neki deo razgovora bude emotivan u meri da možete prepoznati da je traumatično iskustvo. Rekla bih, u svakom od intervjua, dodirnuli smo neke događaje i emocije koje su ostavile trag na nama.

• Norveška deluje kao “obećana zemlja”, bar to mnogo ljudi u Srbiji misli. Da li je zaista tako? Koliko je teško strancima da tu puste korenje i počnu život ispočetka?

Norveška je danas kao Jugoslavija nekad. Ovo je uređena zemlja gde se poštuju zakoni i svi imaju jednaku šansu. Sistem socijalne i zdravstvene zaštite je jak. Školovanje je besplatno, investira se u nauku, odnosno znanje i kulturu, i to se baš dosta investira, za nas nezamislivo.

Porezi su veliki, ali su i zarade veće nego od proseka zemalja EU. Visoka je svest o ekologiji, deca se još od vrtića uče da žive i vole u skladu s prirodom. Priroda u Norveškoj je božanstvena. Međutim, i ovde, kao i svugde, mora ozbiljno da se radi. Ništa vas ne čeka iza ugla kada preselite, počinjete od apsolutne nule, ukoliko niste došli na već dogovoren posao.

• Koliko je teško da se krene od nule?

Teško je ukoliko niste građanin EU, jer u tom slučaju u Norveškoj možete da boravite, osim turistički tri meseca, samo ukoliko imate posao u svojoj struci, a da ste prethodno overili diplomu da vam važi ovde. Taj proces traje najmanje oko pola godine i ponekad je neminovno da ste završili kurs jezika nivo B1 da biste mogli da počnete da radite.

S druge strane, sa pasošem zemlje EU niste u obavezi da radite samo posao za koji ste školovani, već možete raditi bilo koji posao, legalan naravno. To su velike razlike.

• Koliki su troškovi života?

Norveška je skupa zemlja. Ukoliko se preselite a nemate obezbeđen posao, treba vam zaista dosta ušteđevine za početak dok tražite posao odavde. Renta stana ili sobe je skupa, hrana je skuplja nego bilo gde u Evropi.

Ja sam imala sreće, jer sam šest meseci živela kod prijatelja. Pola godine mi je trebalo da "stanem na noge" i omogućim sebi rentiranje stana. Da nisam imala prijatelje ovde, za početak i snalaženje, ne bih uopšte mogla da dođem ovde, jer ušteđevinu nisam imala.

Ali ponavljam, zaista mora da se radi, a posao, pogotovo u Oslu, nije lako naći. Upornost i strpljenje se isplate. Jednom kada nađete posao, znate da možete da živite pristojno od svog rada i da će vam zarada bite redovno isplaćivana, plaćaćete porez, bićete u sistemu i onda je sve OK.

• Koliko je Vama bilo teško da obezbedite sebe u tako velikoj zemlji? Kolika muka je bila osigurati iole siguran hleb na stolu?

Uz pomoć prijatelja koje imam ovde, i koji su mi zaista bili podrška, ne bih mogla. Trebalo mi je šest meseci da "stanem na noge". Radila sam više različitih poslova koji nemaju veze sa mojim obrazovanjem. U početku sam pomagala starijim licima koja žive sama u svojim kućama, zatim sam radila u knjižari, pa u prodavnici šalova, prevodila dokumentarne filmove sa ex- Yu jezika, radila kao DJ, organizovala evente u klubu… Svašta sam radila.

Imam poštovanja za svaki posao i nisam kukala u početku što ne radim ono za šta sam školovana, jer od tog kukanja nema nikakve koristi. Od početka sam se trudila da se što brže i bolje asimilujem, da upoznajem grad i ljude u njemu, da se družim jednako sa svima - i sa lokalcima i sa ljudima iz drugih zemalja.

• Da li ste uspeli da se asimilujete?

Imam svoja omiljena mesta ovde - kafiće, restorane, klubove, plaže, ostrva. Ima i stvari koje mi smetaju, ali je to normalno; ne postoji zemlja u kojoj je sve super.

Ovde je sistem super; država je vaš servis, a ne obrnuto. Ne slažem se sa konstatacijama da su Skandinavci hladni i distancirani. Emotivni su i osećajni kao i svi drugi ljudi, ali to pokazuju ili ne pokazuju, drugačije od nas. Izuzetno cene svoj, a time i tuđi lični prostor. Ne zabadaju nos u tuđe živote, a ukoliko im se obratite za pomoć – pomoćiće vam, toplo i prijateljski.

• Koliko dugo ste se osećali kao doseljenik i da li je je uopšte došao taj dan kada ste mogli da kažete: “Norveška je sada moja kuća”?

Ja sam prvi put, posle tačno dve godine, boraveći kod kuće u Beogradu zaista osetila, a potom i rekla: "Odoh ja sad nazad svojoj drugoj kući". Danas, posle skoro punih šest godina, Oslo osećam i volim kao svoj drugi grad. Prija mi život u sređenom društvu bez stresa. Nije da nemate briga, ali ste sigurni da će vam se trud isplatiti i da vas država neće ostaviti na cedilu ukoliko ste u bilo kakvom problemu.

• A šta radite kad krene da Vam nedostaje "prva kuća"?

Meni nedostaju mama i prijatelji iz Beograda, ali to nadomestim odlascima kući kada budem više od mesec dana, taman da se uželim da se vratim.

Ponekad mi nedostaje mamina hrana, ne naša jela, zato što ovde imate da kupite skoro pa sve naše u turskim radnjama. Imate i restorane u kojima ima i ćevapa i bureka... Ono što je neminovno kada se odselite iz svoje zemlje - počnete da kuvate, pa pravite sami sarme, gibanice, prebranac, pite...

• Kakvi su dalji planovi što se tiče podkasta, i života u Norveškoj uopšte?

Trenutno radimo drugu sezonu. Dogovaram intervjue i za razliku od prve sezone, većina intervjua će biti urađena online, zbog mera predostrožnosti i korone. Takođe, tražimo sponzore i apliciramo kod raznih fondova. Verujem da ćemo dobiti podršku za ovaj projekat, jer su reakcije i statistike slušanosti zaista dobre.

Pored podcasta, imam ideje koje ću pokušati da realizujem. Posle par godina, koliko vam je neophodno da se stabilizujete i kada resetujete svoj život "from zero to hero", počinjete da razmišljate o idejama i projektima koji su deo vašeg interesovanja, obrazovanja i prethodnog iskustva. Producent sam po profesiji, i sada mogu i želim da radim i ovde kao što sam to činila u Beogradu. To je ono što me najviše zanima i gde mislim da idejno i kreativno mogu da dam najviše od sebe.

• Kako se živi u doba pandemije na severu?

Opet smo zatvoreni na dve nedelje. To znači da se preporučuje rad od kuće, rade prodavnice hrane, benzinske pumpe i apoteke. Svi nose maske u prevozu i zatvorenim prostorijama, i drže fizičku distancu od jednog metra.

Norveška nema veliki broj smrtnih slučajeva, jer se ljudi pridržavaju mera i velika većina čeka da primi vakcinu. Za sada, vakcinu su dobili samo najugroženiji, odnosno zdravstveni radnici i ljudi u domovima za stare, kao i stariji od 70 godina.

Preporučuje se boravak u prirodi uvek kada vreme to dozvoljava, a Norvežani su jako vezani za prirodu.

• Kako žive oni koji su zbog pandemije ostali bez posla?

Država pomaže svima koji su zbog korone ostali bez posla, kao i nama samozaposlenima i frilenserima. Svi koji su bez posla primaju mesečno dovoljno novca da mogu da plate stanarinu i hranu, i obezbede ostale osnovne potrebe.

• Ako bi se dogodilo da se sutra razočarate u Norvešku, gde biste se preselili?

Ne verujem da mogu da se razočaram, jer sam ovde ipak svojom voljom i izborom. Svesna sam da ne postoji zemlja gde je sve idealno. Norveška je zemlja gde se poštuju ljudska prava, podržava različitost, pred zakonom su svi jednaki i korupcije skoro da nema. Bar u državnim institucijama je nema. Iz tih razloga, Norveška je i dalje stabilna zemlja.

• Ne smeta Vam ni zloglasna norveška zima?

Klima, bar u Oslu, nije gruba kako većina naših ljudi misli. Zime su kao i kod nas, samo zima traje jedan mesec duže, a leti se kupamo u fjordu i jezerima, kojih ima dosta u Oslu. Klimatske promene su i ovde očigledne. Leta su toplija, od pre dve godine ljudi počinju da kupuju klima uređaje, čak smo i mi kupili mobilnu klimu prošlog leta.

Naravno, na severu Norveške je drugačije, zime su duge, hladne i za mene bi bile depresivne. Zato i ne vidim sebe na severu, već u Oslu ili okolini Osla. Ja sam devojka iz grada i volim gradsku vrevu i infrastrukturu, pogotovo u sferi kulture.

• Da li Vam nešto nedostaje iz Srbije?

Mama i prijatelji. Da sedim na splavu na Savi ili Dunavu s prijateljima, da popijem rakijicu pre klope. Ali to sve radim kada dođem kući. Opuštam se u atmosferi mog doma i društvu ljudi koje volim, na mestima koje volim.

Ne bih rekla da me muči nostalgija;  kada se uželim kuće, odem i budem neko vreme kod kuće, "napunim baterije" i vratim se u Oslo koji volim i ljudima i mestima koje volim ovde kao i u Beogradu. Zato mislim da je u mom slučaju tačno reći da imam dve kuće koje volim - u jednoj živim, a drugoj odlazim redovno.

Nedostaje mi da Srbija bude ili postane bolje mesto za život.

(Telegraf.rs)