Imali su 10 minuta da "nestanu", a onda je život stao: Ovako danas izgledaju gradovi oko Fukušime

Foto: Tanjug/AP

Svet je na današnji dan 2011. godine pogodila najveća katastrofa nakon Černobilja. Tog 11. marta 2011. godine snažan potres, praćen cunamijem razorio je Japan. Mnogi gradovi su uništeni, a reaktori nuklearke u Fukušimi istopljeni. Tog petka stradala je cela istočna obala Japana.

Preporučujemo

Potres jačine 9 stepeni po Rihteru Zemlju je izmestio iz ose. Cunami visine 15 metara sručio se na ostrvo Honšu i ubio više od 18.000 ljudi, noseći gradove sa sobom.

Talas je poklopio i nuklearku u Fukušimi i poplavio reaktore... Zvaničnici su označili crvenu zonu koja se ubrzano širila kako je radioaktivni materijal nastavio da curi. Više od 150.000 ljudi je moralo da bude evakuisano iz tog područja.

Deset godina kasnije građani se nisu vratili. Veruje se da će Japanu biti potrebno do 40 godina da sanira štetu koja je nastala tog 11. marta...

Kako je sve počelo?

U 14:46 časova po lokalnom vremenu potres, koji je u istoriji ostao zapisan kao Veliki zemljotres u Japanu, udario je grad Sendai, koji se nalazi na 97 kilometara od nuklearne elektrane Fukušima Daiči, koja se nalazi u gradu Okuma na istočnoj obali, na oko 220 kilometara od Tokija.

Građani su deset minuta ranije upozoreni da se povuku jer stiže cunami... Više od pola miliona ljudi je bilo primorano da napusti svoje domove zbog zemljotresa, cunamija ili radijacije.

Šta se dogodilo u Fukušimi?

Sistemi u nuklearki su detektovali zemljotres i automatski isključili nuklearne reaktore. Uključili su se generatori kako bi hladili jezgra, koja su usijana. Međutim, kada je talas visine oko 14 metara udario Fukušimu, voda je prešla preko zida, poplavila celu fabriku i onesposobila generatore.

Ovako je nuklearka izgledala pre zemljotresa Foto: Tanjug/AP

Radnici su pokušavali da ponovo pokrenu hlađenje, ali u danima koji su usledili došlo je do pregrevanja tri reaktora i topljenja jezgra. U fabrici je došlo i do nekoliko hemijskih eksplozija koje su u velikoj meri oštetile zgradu. Radioatkivni materijal počeo je da curi u Pacifik i atmosferu, što je dovelo do hitne evakuacije i širenja zona evakuacije.

Koliko je ljudi stradalo?

Nakon nuklearne katastrofe nije bilo odmah prijavljenih smrtnih slučajeva. Najmanje 16 radnika je povređeno u eksplozijama, dok je više od deset bilo izloženo radijaciji, dok su na sve načine pokušavali da ohlade reaktore i da stabilizuju fabriku. Troje ljudi je hospitalizovano zbog izloženosti prejakom zračenju.

Ipak, dugoročni efekti radijacije podložni su raspravi. Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije iz 2013. godine navodi se da ova katastrofa ne bi trebalo da dovede do porasta broja obolelih od kancera u regionu. Naučnici iz Japan i drugih zemalja veruju da svi regioni, osim onih koji su baš u blizini fabrike, uopšte nisu ugroženi od velike radijacije.

Pre dva dana UN je objavio da nisu zabeleženi "nikakvi štetni efekti na zdravlje" na građane Fukušime, koji su direktno povezani sa zračenjem od katastrofe.

"Bilo kakvi budući zdravstveni efekti povezani sa zračenjem verovatno neće biti uočljivi", navodi se u izveštaju.

Međutim, mnogo je onih koji veruju da opasnost još nije prošla. Iako su zvaničnici ukinuli ograničenja u mnogim zonama, većina ljudi se nije vratila u svoje domove. Vlada je 2018. godine saopštila da je jedan radnik umro od posledica izloženosti prejakom zračenju i istakli su da će porodici biti plaćena odšteta.

Potvrđeno je i da je izvestan broj ljudi umro tokom evakuacije, uključujući i više desetina hospitalizovanih pacijenata, koji su bili evakuisani zbog zračenja.

Čija je bila greška?

Za katastrofu koja je usledila nakon zemljotresa i cunamija, kritičari su saopštili da nadležni nisu bili "spremni za događaj" te da ni vlada ni kompanija Tepko (Tokyo Electric Power), koja je upravljala nuklearkom, nisu blagovoremeno reagovali.

Nezavisna istraga po nalogu japanskog parlamenta pokazala je da je Fukušima „katastrofa izazvana ljudskim faktorom", kriveći energetsku kompaniju za neispunjavanje bezbednosnih zahteva ili planiranje takvog događaja.

Međutim, sud u Japanu je 2019. godine trojicu direktora Tepkoa oslobodio optužbi za nemar i to u jedinom krivičnom postupku koji je pokrenut nakon ove katastrofe.

Tadašnji premijer Jošihiko Noda rekao je 2012. da se i država može smatrati odgovornom za katastrofu. Sud je 2017. presudio da vlada snosi delimičnu odgovornost i treba da plati odštetu evakuisanima.

Kako teče sređivanje terena?

Iako je prošla decenija od katastrofe, nekoliko gradova na severo-istoku Japana i dalje nisu dostupna. Vlasti rade na raščišćavanju terena kako bi građani mogli da se vrate.

Pred vlastima je veliki izazov. Biće potrebno na desetine hiljada radnika u narednih 30 do 40 godina koji će bezbedno ukloniti nuklearni otpad kao i oko milion tona radioaktivne vode koja se i dalje čuva u rezervoarima.

Ipak, mnogi se neće vratiti u ovo područje ma šta god vlasti da urade. Strahujući od radijacije svoje živote otpočeli su negde drugde i više ne žele da se vrate ni blizu mesta koje je uništeno. Navodno će iduće godine polako krenuti da se ispušta radioaktivna voda iz rezervoara u okean. Voda bi trebalo da bude filtrirana kako bi se smanjio nivo radioaktivnosti.

Neki naučnici veruju da je okean dovoljno veliki da razblaži zagađenu vodu i da bi ovakav potez predstavljao mali rizik za ljude i životinje. Sa druge strane Grinpis smatra da bi zatrovana voda mogla trajno da ošteti ljudski DNK.

Zvaničnici su nekoliko puta demantovali pisanja medija o ispuštanju vode i saopštili da još nije doneta finalna odluka o tome šta će biti urađeno sa zagađenom vodom.

(Telegraf.rs)