Ostavio sam je kad je bila beba, 16 godina kasnije spasla mi je život: Istinita priča o igri sudbine

Foto: Facebook/Matjames Matson

Umetnik Metdžejms Metson bio je švorc nakon što je sve izgubio u uraganu Katrina. Bio je istraumiran i spreman da "prihvati kraj"... A onda se dogodio neočekivani telefonski poziv. Zvala ga je ćerka koju nije video otkako je bila beba. Upravo mu je ona dala razlog da ponovo živi.

Metson je imao samo 16 godina kada je upoznao majku svog deteta. Selani je ušetala na čas istorije u njegovoj školi i on je ostao bez daha. Kako kaže, morao je da sazna odmah ko je ta očaravajuća devojka, piše BBC.

- Moji roditelji su bili umetnici, a očuh je radio kao profesor u umetničkim školama. Selili smo se stalno. Nikad nisam imao priliku da steknem prijatelje... Čim bih upoznao nekog, mi bismo otišli. Otada sam distanciran od svih, tako je i dan danas, čini mi se - započinje priču Metson.

Nakon kratko života na jugu Francuske, njegova porodica se preselila u mali grad u Ohaju. Tu je i sreo svoju prvu ljubav, Selani.

- Bili smo u kontaktu nekoliko godina, dok to nije puklo. Imali smo ono što mladi danas zovu "šema". Selani je ostala trudna, a mi nikad nismo bili pravi par - priseća se Metson.

Tada je imao samo 18 godina i nije bio spreman da postane otac. Kaže da je bio preplašen, da mu se svet okrenuo naopačke.

- Nisam imao škole da bih mogao da obezbedim život. Bio sam suviše mlad, suviše naivan, nisam znao šta da radim - rekao je Metson.

Beba nije čekala da tata sazri. Na svet je stigla devojčica koju su nazvali Tajler. Metson se sreo sa Selani na ulazu u park prirode Glen Helen, gde je bebu držao u rukama prvi put.

- Držao sam je možda 30 sekundi i to je bilo to. Nisam tada shvatao da je to moje dete. Shvatao sam da sam biološki njen otac, ali nisam to doživljavao emotivno. Bio sam u fazonu: "O Bože, ovo je zaista teško". Nisam znao kako da reagujem, ništa - priča Metson.

Tada je, kako kaže, odlučio da beži od svega, i svakog... Prvo je otišao u Montreal, a potom u Boston... U Nju Orleans je stigao kada mu je bilo 20 godina.

- Bio sam klinac, emotivno nezreo, a našao sam se u egzotičnom gradu, drugačijem. Pretpostavljam da je to bilo dobro mesto za beg - priča Metson, koji je uspeo da se sakrije od svoje prošlosti, ali ne i u potpunosti da pobegne od nje.

Živi od prodaje skulptura i ljubavi svojih ljubimaca Foto: Facebook/Matjames Matson

U grafikama koje je crtao, ilustrujući svoj život, sebe je prikazivao kao pogrbljenog čoveka koji nosi težak teret na leđima. Sve ovo doprinelo je pogoršanju njegovog psihičkog zdravlja i loše se osećao dugo vremena. Na kraju je završio i u duševnoj bolnici. Kada je otpušten postao je dobro poznat u delu grada koji je poznat po noćnom životu, svirkama i alkoholu... U početku nikog nije poznavao, a onda je upoznao sve... U lokal ne bi ulazio bez svojih olovaka, a dalje je išao logičan sled. Svi su ga upoznali kao umetnika i postajao je sve popularniji...

Tada je sa crtanja prešao na skulpture, koje je pravio od predmeta koje bi pronašao na ulici. Nju Orleans je, kako kaže, bio rudnik zlata za to. Gde god bi pogledao našao bi nešto dragoceno, poput fotografija starih 100 godina...

Ubrzo je postao uspešan, imao je izložbe, dopunjavao je budžet radeći u barovima i kao dostavljač hrane... Za to vreme njegova ćerka Tajler Hurvic odrastala je u Jelou Springsu, sa svojom mamom Selani, takođe uspešnom umetnicom.

Devojčica kojoj nikad nije nedostajao otac

Majka ju je sa četiri godine uvela u svet umetnosti, a Tajler je živela srećno. Selani se udala za dobrog čoveka, rodila mu je devojčicu. Živeli su srećno i dobro, pa Tajler nije mnogo interesovalo ko je njen biološki otac.

- Toliko ljudi me je okruživalo, rođaka, prijatelja, nisam imala vremena da mislim na njega. Nikad se nisam pitala ko je, gde je i šta je. Nikad nisam ni pitala, jer nisam htela ni da znam - priča Tejlor.

Uragan i kraj jednog sna

Metson je sa 30 godina u Nju Orleansu postao slavni umetnik, a njegovi psi Pikaču i Perl su mu bili sve. Bio je iznenađen što je doživeo tridesetu, jer njegov moto je bio: "Živi brzo i umri mlad". Tada je poželeo da malo prikoči. Na par godina je napustio grad, a onda se vratio u proleće 2005. godine. Taman je uzeo stan kada je uragan Katrina udario...

Stravične prizore iz avgusta 2005. godine svet nikada neće zaboraviti. Čitav Nju Orleans je bio pod vodom. Uragan je odneo skoro 2.000 života, a uništio domove milion ljudi. Sve je bilo u haosu, i Metsonov život je postao pakao.

- To je bila potpuna destrukcija. I dalje sve vidim kada zatvorim oči. Sve je otišlo dođavola. Nisu radile prodavnice, kriminal je bio u dramatičnom porastu. Mnogi su ostali bez svega u životu i činili su mnoge stvari iz očaja - priseća se Metson.

Ni njega uragan nije poštedeo. Stan je bio poplavljen, izgubio je gotovo sve stvari i većinu svojih umetničkih dela. Iz straha da neće sa psima moći da napusti grad, osam dana je živeo u paklu. Tek onda je našao jednu govornicu koja radi. Nazvao je majku da joj javi da je živ i prijatelja u Los Anđelesu koji mu je ponudio smeštaj. Spakovao je pse u torbu i krenuo...

Uselio se u jedan mali stan u starom delu grada gde se svuda oko njega rušilo. Kako su majstori rušili stare objekte, četvorospratnica u kojoj je živeo počela je da se puni pacovima i bubašvabama, ali i narkomanima.

Često je jeo hranu za pse da bi preživeo

- Neko mi je pozajmio tanak dušek za spavanje, futon, imao sam mali crno-beli televizor i nekoliko majica i to je bilo to - priča Metson kako je izgledao njegov život nakon uragana.

Nije mu bilo lako. Kada bi uspeo da sebi obezbedi hranu, delio je sa psima. Kada nije uspeo da se snađe za hranu, krao je njihovu. Kaže da je neretko preživljavao dan jedući granule... Uspeo je da nađe posao u jednom magacinu radnje opreme za umetnike. Dobijao je sedam dolara na sat. Kako je radnja bila na drugom kraju grada, snalazio se da dođe do posla da novac ne bi trošio na prevoz.

Svaki put kada bi mu zazvonio telefon stizale su loše vesti iz Nju Orleansa. Prijatelji su bili očajni, zapali su u depresiju sa kojom su se teško borili. Neki su se propili, neki su počeli da se drogiraju...bilo je onih koji su sebi oduzeli život.

Metson kaže da se emotivno tada skroz ugasio. Da bi znao da dođe kući i gleda "kroz televizor" ne menjajući kanal. Sve je počelo da ga stiže, a onda je i sam krenuo da pomišlja na samoubistvo.

- Više nisam bio sposoban da sačuvam sebe. Tonuo sam i dotakao dno. Mislio sam da za mene više nema života, a onda se dogodio taj poziv, koji mi je promenio život - priča Metson.

Tog dana je Tajler, koja je tada imala 16 godina, čistila kuću. Prišla joj je majka i dala joj parče papira. Na jednom delu je bila ispisana adresa, na drugom broj mobilnog telefona. Rekla joj je da je to način da kontaktira svog biološkog oca.

- Mislim da je tada mama naletela na taj papirić u hrpi papira i pomislila da je bolje da mi ga da, za slučaj da ikad odlučim da stupim u kontakt sa ocem - priča Tajler.

Ona kaže da joj je majka tako nonšalantno dala papirić, tražeći od nje da ocu prvo piše.

- Međutim, par minuta nakon toga ja sam uzela telefon i krenula da okrećem broj. Verovala sam da mi se niko neće javiti, pa sam zato to učinila. Mislila sam, nemam šta da izgubim, zato kada se javio nisam bila ni nervozna ni emotivna - kaže Tajler i dodaje da čak nije bila ni svesna da okreće broj, već da je to uradila spontano.

Metson se javio verujući da ga zove neki prijatelj da mu saopšti još loših vesti, a onda je čuo glas mlade devojke.

- Da li si ikad čuo za ime Tajler - pitala ga je.

- Tajler, čekao sam na ovaj poziv 16 godina - odgovorio je.

On ga je tada upitala da li je mrzi, na šta joj je on rekao da je sigurno ne mrzi i upitao da li ona mrzi njega...

- Rekla je: "Ne". A ja, ja sam bio potpuno sluđen. Bio sam propali umetnik, nisam imao šta da joj ponudim, već sam samo mogao sa njom da pričam o umetnosti, muzici, ovome onome - priseća se Metson.

Završili su taj prvi razgovor bez plana kako će dalje ostati u kontaktu, ali su oboje znali da mogu da se čuju ukoliko to žele.

Ovaj poziv je Metsonu promenio život.

- Osetio sam kako mi se leđa ispravljaju, oči otvaraju, prestao sam da gledam u pod... Rekao sam sebi: "Dobro, ti si u Los Anđelesu i tvoja ćerka misli da je to strava, možda bi i ti mogao počneš da misliš tako" - priča Metson.

Želeo je samo jedno, da je oduševi

Nakon toga je imao na umu samo jedno, kako da oduševi svoju ćerku, a jedini način da to uradi bilo je njegovom kreativnošću.

- Shvatio sam da ne mogu da je fasciniram svojom kućom ili novcem, odećom... Nisam to imao. Zato sam rešio da budem najbolji mogući umetnik i da joj darujem nešto što sam napravio. Mislio sam da bar to dugujem Tajler.

Polako se vratio u formu. Krenuo je opet da pravi skulpture i izlaže svoje radove. Uskoro je sebi mogao da obezbedi bolji stan, a posle nekoliko godina, Tajler je odlučila da dođe na otvaranje jedne njegove izložbe u Los Anđelesu.

Priseća se da je tada bila veoma nervozna, ali da se opustila čim je upoznala oca.

- Shvatila sam da ličim na njega, da imam njegovu kovrdžavu kosu sa kojom mama nikad nije znala šta će jer je njena ravna. Imam njegove ruke i zelene oči - rekla je Tajler.

Metson je napravio rad koji je posvetio njoj. Ime Tajler je u njemu skriveno, a samo je njoj objasnio kako da ga pronađe. Tajler veruje da ta skulptura predstavlja njegovo ustajanje iz pepela i njihov razgovor koji ga je na to naterao.

Nakon izložbe u Los Anđelesu, došao je red na Metsona da ode na ćerkinu izložbu u Ohajo. Tada joj je pomogao da restuira jednu staru sofu.

- Ljubav za tapaciranje nameštaja sam nasledila od majke, kao i ljubav prema materijalima. A kada je on pomogao osećala sam se kao da smo nas troje uradili nešto zajedno, da je to naš projekat - kaže Tajler koja sada ima 29 godina.

Tada je konačno sagledala svoju porodicu u celini. I otac i majka i očuh su umetnici, baš kao i ona... Sa ocem je mnogo puta pričala o tome zašto ju je napustio. Metson kaže da je razumela njegove razloge.

- Pre nekoliko nedelja mi je rekla: "Ti ovde ne bi mogao da živiš, to ne bi bilo dobro za tebe". Lepo je što me je razumela i što me zbog toga ne mrzi - kaže Metson.

Tajler kaže da je njen otac uradio najbolje što je mogao za sebe, a samim tim i za nju. Dodaje da ništa ne bi postigla da ga je zbog toga osudila ili zamrzela. Ovako je odlučila da ga prihvati, čime je dobila još jednu porodicu i novu inspiraciju. I sada kako kaže, živi nikad lepšim životom.

(Telegraf.rs)