Već trideset godina citam jedno te isto, ovde nema cmakanja svaki dan i jedno drugom brateee desi brateee! Gadi mi se kada to čujem, nemakafenisanja i preteranog druženja kao dole, i šta na kraju bude, zalis se na prijatelja povalijo ti ženu ili sestru, ćerku! Ovde postoji druženje ito kako, sve u granicama normalnog, humora takodje svega takodje! Dodju ovamo i zuje godinama ne radeći ili rade ali svaki posao im smeta ili je teško! E pa lepo kući pa uzmeš pare od babe ili dede, čekaš da ti ujak da itd. Znam porodice koje je majka ili baba izdrzavala do smrti njene! A to sto idu kod psihijatra na razgovor radi toga što im fali druženje kao kod nas, odmah bi ih smestio u ludnicu do kraja života!
"Cmakanje svaki dan, kafenisanje i preterano druzenje", nesto je cega nema vise ni kod nas, kao ranije, pa cak ni uopste. Radim kao psiholog i iz prakse znam da postoje ljudi oko nas, koji nisu stvorili svoje porodice, koji zive sami, a koje posle smrti roditelja godinama niko nije zagrlio, poljubio, dodirnuo, ni pozvao po imenu. To je ono sto im najvise nedostaje, od kada su izgubili roditelje, a ne njihove penzije, ma koliko da su im stariji clanovi porodice svojim skromnim, ali redovnim primanjima, pomagali da prezive.
Recite mi, " kako je to kod nas"? Stranci, koji dodju u Srbiju, puni su hvale za Srbe, njihovu otvorenost, prijateljski stav, zelju da se druze, pomognu, a ja, koja sam citav zivot provela ovde, to ne osecam. Zivim u selu, u kome sam rodjena i u koje sam se vratila posle studija i uprkos dugogodisnjem trudu, nemam nikakve socijalne kontakte. Sve sam pokusala, ali "narodu se ne moze namesiti kolaca", iako sam i to, ali bukvalno, cinila i cinim. Pri tome, moji zahtevi nisu visoki, ne trazim idealne komsije i prijatelje, vec samo nekog sa kim bih mogla da progovorim, da ne onemim. Medjutim, ljude vise ne zanima da se druze, osim ako su sa nekim u poslovnoj, ili svalerskoj kombinaciji. Druzenje, bez interesa, ne postoji vise ni na selu. Kada prodjem ulicom, u bilo koje doba dana, ne vidjam vise narod koji sedi na klupi ispred kuca, ili sa komsijama na dvoristu, samo se kroz prozor uvece vide ljudi koji, pretvoreni u zombije, nepomicno sede pred TV aparatom, ili ekranom kompjutera. U vreme kada sam ja bila dete, nije bilo moguce da me ljudi koji zive u kucama pored moje ne poznaju, kao ni ja njih, a danas ja ne poznajem decu svojih komsija, ne znam ni kako izgledaju, jer ih ne vidjam. Ne postoji deo sveta gde bih bila usamljenija, nego sto vec jesam i verujem da to nije samo moj slucaj, vec svih ljudi koji nemaju svoju porodicu, ali i onih koji imaju svoje porodice, a u kojima clanovi zive kao skup samaca, svako zagledan u neki svoj ekran i tastaturu.
Tesla
Već trideset godina citam jedno te isto, ovde nema cmakanja svaki dan i jedno drugom brateee desi brateee! Gadi mi se kada to čujem, nemakafenisanja i preteranog druženja kao dole, i šta na kraju bude, zalis se na prijatelja povalijo ti ženu ili sestru, ćerku! Ovde postoji druženje ito kako, sve u granicama normalnog, humora takodje svega takodje! Dodju ovamo i zuje godinama ne radeći ili rade ali svaki posao im smeta ili je teško! E pa lepo kući pa uzmeš pare od babe ili dede, čekaš da ti ujak da itd. Znam porodice koje je majka ili baba izdrzavala do smrti njene! A to sto idu kod psihijatra na razgovor radi toga što im fali druženje kao kod nas, odmah bi ih smestio u ludnicu do kraja života!
Podelite komentar
Praznina
@Tesla
"Cmakanje svaki dan, kafenisanje i preterano druzenje", nesto je cega nema vise ni kod nas, kao ranije, pa cak ni uopste. Radim kao psiholog i iz prakse znam da postoje ljudi oko nas, koji nisu stvorili svoje porodice, koji zive sami, a koje posle smrti roditelja godinama niko nije zagrlio, poljubio, dodirnuo, ni pozvao po imenu. To je ono sto im najvise nedostaje, od kada su izgubili roditelje, a ne njihove penzije, ma koliko da su im stariji clanovi porodice svojim skromnim, ali redovnim primanjima, pomagali da prezive.
Podelite komentar
Totalno otudjenje
Recite mi, " kako je to kod nas"? Stranci, koji dodju u Srbiju, puni su hvale za Srbe, njihovu otvorenost, prijateljski stav, zelju da se druze, pomognu, a ja, koja sam citav zivot provela ovde, to ne osecam. Zivim u selu, u kome sam rodjena i u koje sam se vratila posle studija i uprkos dugogodisnjem trudu, nemam nikakve socijalne kontakte. Sve sam pokusala, ali "narodu se ne moze namesiti kolaca", iako sam i to, ali bukvalno, cinila i cinim. Pri tome, moji zahtevi nisu visoki, ne trazim idealne komsije i prijatelje, vec samo nekog sa kim bih mogla da progovorim, da ne onemim. Medjutim, ljude vise ne zanima da se druze, osim ako su sa nekim u poslovnoj, ili svalerskoj kombinaciji. Druzenje, bez interesa, ne postoji vise ni na selu. Kada prodjem ulicom, u bilo koje doba dana, ne vidjam vise narod koji sedi na klupi ispred kuca, ili sa komsijama na dvoristu, samo se kroz prozor uvece vide ljudi koji, pretvoreni u zombije, nepomicno sede pred TV aparatom, ili ekranom kompjutera. U vreme kada sam ja bila dete, nije bilo moguce da me ljudi koji zive u kucama pored moje ne poznaju, kao ni ja njih, a danas ja ne poznajem decu svojih komsija, ne znam ni kako izgledaju, jer ih ne vidjam. Ne postoji deo sveta gde bih bila usamljenija, nego sto vec jesam i verujem da to nije samo moj slucaj, vec svih ljudi koji nemaju svoju porodicu, ali i onih koji imaju svoje porodice, a u kojima clanovi zive kao skup samaca, svako zagledan u neki svoj ekran i tastaturu.
Podelite komentar
Joca
Ama bas nista, kad imas dobru lovu i dobro zaradjujes sve ti je dostupno i raspolozen si
Podelite komentar
Šele
Baš me briga da li im nešto fali.Sami su se uputili tamo gde misle da im je bolje.
Podelite komentar
Budak
Najvise frizeri,zubari i pecenje.
Podelite komentar
DE
Izgleda najviše im smeta što treba da se mnogo radi,takvi se vraćaju a ostali su zadovoljni.
Podelite komentar
Dragan
Verovatno sarme i lezanje po kaficima!
Podelite komentar