Zapalio je fitilj koji je doveo do Arapskog proleća, sada ga svi proklinju: "Uništio nas je!"

Mural Buziziju u njegovom rodnom gradu Foto: Tanjug/AP

Njegov očajnički čin samozapaljenja pre 10 godina i dalje potresa arapski svet. Avenija u glavnom gradu Tunisa nosi njegovo ime, a njegov lik krasi veliki mural ispred većnice rodnog grada Sidi Bouzida. Reč je o prodavaču voća Mohamedu Buziziju, 26-godišnjem Tunižaninu koji je podstakao Revoluciju jasmina u Tunisu, a posledično i Arapsko proleće.

Buzizi se zapalio u očaju i nemoći pred zgradom lokalne vlasti jer mu je oduzeta dozvola za prodavanje povrća, a nije imao novca da plati mito policiji koja ga je usput tukla i vređala, podseća Jutarnji list.

Deset godina nakon njegovog samozapaljenja, Buzizi više nije popularan u Tunisu, kao ni revolucija koja je krenula nakon njegove smrti. Njegova porodica preselila se u Kanadu i prekinula sve veze s rodnim gradom.

Meštani proklinju pokojnog trgovca. Na pitanje šta misli o Buziziju 54-godišnja meštanka gleda na mural i govori:

- Psujem ga, želim da ga srušim, on je taj koji nas je uništio - kaže Fatija Iman (54) u reportaži novinara Guardiana iz Tunisa.

Mohamedov rođak Kais Buzizi kaže da je njegovo prezime nekada bilo simbol tuniskog ponosa.

- Sada se grad Sidi Bouzid i prezime Buzizi smatra se prokletstvom - rekao je on.

Mitovi o Tunisu

Mitovi o Tunisu, kolijevci pokreta demostranata, usamljenoj priči o uspehu, nositelju arapske demokratije, raspadaju se pri napuštanju mediteranske obale Tunisa prema zapuštenoj unutrašnjosti gde žive građani čiji je bes pomogao svrgavanje s vlasti tiranina Zinea al-Abidinea Ben Alija u januaru 2011. godine.

Deset godina kasnije, Tunis je demokratija. Izdržali su atentate, terorističke napade i ideološke izlive svojih čelnika, te se u ključnim trenucima povukli s provalije povratka autoritarnoj vlasti, kao što se dogodilo u Egiptu, kao i iz građanskog rata, kao što se dogodilo u Siriji, Jemenu i Libiji.

Tunižani sada mogu slobodnije da kritikuju svoje čelnike nego pre, a njihovi izbori su iskreni. Ipak, ljudi su jasni i razočarani, pridružuju se džihadističkim skupinama u najvećem postotku po glavi stanovnika u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, a većina migranata koji brodovima pristižu u Italiju su upravo Tunižani.

Većina građana je revoluciju doživela kroz pad životnog standarda. Ekonomski rast se više nego prepolovio od 2010., a mladi čine 85 odsto nezaposlenih.

- Ništa se nije promenilo - tvrdi Ashraf Hani (35) koji je iz svog kioska video kada se Buzizi zapalio nakon što su mu zaplenili voće i kolica.

- Stvari se menjaju na gore - rekao je.

Korupcija nije nestala

Top teme u Tunisu ovih dana su treba li žene da imaju jednak tretman prilikom nasleđivanja ili treba li predsedništvo da bude rezervirano samo za muslimane, i nisu bliske ljudima u Sidi Bouzidu, kaže Kais Buzizi (32).

- To je daleko od socijalnih pitanja zbog kojih je pokrenuta revolucija. Naši najvažniji slogani u revoluciji bili su o radu i dostojanstvu.

U predgrađu Kairuana, pustinjskog grada udaljenog tek sat vremena od Sidija Aiša Kuraiši (60) smatra da je korupcija koja je karakterisala eru Ben Alija još prisutna.

Pomoć iz inostranstva koja je bila namenjena njoj i drugim ženama za izgradnju malenih kućica od opeke za prodaju hleba, uglavnom je nestala. Ona i dalje radi iz kućica od drveta i cerade.

- Dobili smo malo slobode. Kada je Ben Ali bio na vlasti nismo mogli da govorimo. Ali utiče li to na moj život? Želim slobodu i dostojanstvo. Mogu li imati oboje? - komentriše pad Ben Alijevog režima.

Plodovi revolucije najočitiji su u palati Bardo, muzeju i parlamentu iz 15. veka gde demonstranti organiziraju sedeljke, a zakonodavci se prepiru ispod plafona ukrašenih zlatnim listićima.

Lako spajanje različitih kultura i razdoblja koji čine Tunis modernom državom navodi se kao jedan od razloga zašto se održao demokratski eksperiment koji je drugde bio kratkotrajan ili ga uopšte nije bilo.

Je li Tunis "spasen"?

Analitičari takođe ukazuju na malenu, apolitičnu vojsku i civilno društvo koje je pronašlo načine da procveta uprkos autoritarnosti, dajući naciji balast nakon Ben Alijevog pada.

Pomogla je i geografija. Tunis je uvek nekako bio udaljen od centra gravitacije u arapskom svetu i bio je manje važan zbog svoje veličine i manjka prirodnih resursa, kaže Safvan Masri, viši istraživač sa Univerziteta Kolumbija.

- Ostatak arapskog sveta ga je marginalizovao i nije bilo značajan u kontekstu većih geopolitičkih igara - rekao je.

Drugi tvrde da je jedinstvenost Tunisa preterana i da je u nekim trenucima mogao da završi poput drugih država iz Arapskog proleća, te da je spasen zahvaljujući mudrim odlukama.

Za neke od njih zaslužna je Ouided Boušamaui, bivša šefica Udruženja poslodavaca i dobitnica Nobelove nagrade.

Do sredine 2013. godine sukobi između islamističke stranke Ennahda i sekularista zamrzli su pregovore oko novog ustava. Kada su dvojicu levičarskih čelnika ubili džihadisti, Tunis je goreo zbog pobesnelih demonstranta.

Sličan pokret u Egiptu srušio je vladu Muslimanske braće, čiji su pristalice masakrirane na ulicama.

- Verujte mi, nakon prvog (atentata), pa drugog, mislili smo da ćemo izgubiti revoluciju - kaže Boušamaoui.

- Bio bi to građanski rat ili zabuna svuda, bili bismo poput Libije.

Zajedno s još trojicom čelnika civilnog društva zamolila je političke protivnike u državi da zajedno sednu za sto u zadnjoj rundi pregovora.

- Da vam budem iskrena, pomogla nam je situacija u Egiptu, Ennahda je strahovala da bismo u Tunisu mogli imati istu situaciju.

Ali četvorka je takođe morala da uveri protivnike islamista da ih ne mogu tek tako isključiti iz sistema.

- Demokratija je prihvatanje drugih. Ne možemo tražiti demokratiju i onda reći da se ne slažemo s rezultatima izbora. Ovo je demokratija - priseća se šta je rekla opozicionim čelnicima.

Njihov uspeh otvorio je put slobodnim izborima i doneo za Boušamaui i njene kolege Nobelovu nagradu za mir 2015. godine. Međutim, godine borbe za identitet Tunisa ostavile su malo kiseonika za rešavanje ekonomskih problema koji su pokrenuli pobunu.

Saida Ounisi (33), bivša ministarka iz Ennahde, rekla je da je sprovođenje reformi u slobodnoj zemlji jako teško.

Priseća se sastanka s međunarodnim konzultantima koji su pritiskali Tunis da uvede fluktuirajući devizni tečaj kao što je to Egipat napravio 2016. da privuče strana ulaganja.

- Rekli su da je to u početku prilično pogodilo egipatsko stanovništvo, ali da sada nakon dve godine daje rezultate - kaže ona.

- Rekla sam im da ne možemo da priuštimo dve godine. Mi smo demokratija. Politička vlast ne može da donese takvu odluku znajući da će to većina stanovnika teško podneti, jer imamo izbore, ljudi će protestovati.

Nostalgija za starim režimom

Strani novac takođe znači mešanje demokratije s rizikom.

- Videli smo često da investitori odlaze u inostranstvo ulagajući kapital u državama poput Maroka i Egipta gde je na vlasti autoritarni režim i imaju istu jeftinu, kvalifikovanu radnu snagu, ali s manje problema i socijalnih zahteva - pojašnjava Jusef Šerif, direktor tunižanskog centra pri Univerzitetu Kolumbija.

Osnaživanje stagnacije je rastuća nostalgija za starim režimom, utelovljena u desničarskom populistu Abiru Musiju, advokatu i zastupniku koji zaziva stabilnost režima Ben Alija i ima podršku na informativnim kanalima u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Odaziv birača je u opadanju u Sidi Bouzidu od prvih slobodnih izbora 2011. godine. Hišem Amri, društveni aktivista, kaže da grad nije impresioniran režimom. Ono što muči tunižansku demokratiju nije temeljna nekompatibilnost s islamom, niti autoritarna nit u arapskoj politici. Pre je reč o nečemu što je u zadnjih 10 godina odjeknulo glasnije u Vašingtonu i Londonu; osećaj da demokratija kakva se primenjuje ima učinka samo na elitu u Tunisu i uz obalu, a nikada ne dospe do zajednica poput onih u Sidi Bouzidu.

- Postoji demokratija oblika i demokratija dubine. U Tunisu praktikujemo demokratiju oblika. Svugde u svetu jaz između izabranih i građana je ogroman, a Tunis je deo ovog sveta - objašnjava Amri.

Drugi su pobedili

Nema puno obeležja na grobu Mohameda Buzizija, koji se nalazi na groblju bez ograde u selu njegovih predaka.

- Prvi put sam ovde od sahrane - kaže njegov bivši školski drug Mohamed Tlili.

Proveo je nekoliko minuta oblačnog poslepodneva obilazeći bele nadgrobne spomenike i tražeći ime svog prijatelja na njima.

Buzizi je postao simbol koji je nadahnuo otpor miliona ljudi, a kasnije i doneo ogorčenje nekima. Kada je pronašao grob, Tlili je zastao, prisećajući se Buzizija.

- On je umro, a drugi ljudi su pobedili - rekao je misleći na zvaničnike bivšeg režima i političke zatvorenike koji su došli da zauzmu najvažnije političke položaje u Tunisu.

- Nikada nisu sanjali da će biti tamo gde jesu. Ali zbog njega su tamo - rekao je.