Hosnijeva ispovest pokazuje sav horor Arapskog proleća: Zapalio sam se da bi mi bilo bolje, a nije

Nekada je Hosni Kalaija šetao ulicama svog rodnog grada Kaserina u centralnom Tunisu pun samopouzdanja. Na ruci su mu zveckale zlatne narukvice, a sjaj prstenja bi svima upadao u oči. Ponosno je pokazivao svoje izvajano telo i mamio poglede. Danas, pak, Hosni krije svoje lice od ostatka sveta iza tamnih naočara i ispod kape. Levu ruku, na kojoj ima samo tri prsta skriva u rukavici, dok na desnoj ruci više nema prste. Izgubio ih je u samo nekoliko sekundi. Toliko je bilo potrebno da uništi svoj život, jer se iz besa što ga je policija tukla polio benzinom i zapalio.

On je samo jedan od stotine Tunižana koji su digli ruku na sebe u poslednjih deset godina i pokušali da se spale. Sledio je primer sunarodnika Mohameda Buazizija (26), prodavca voća koji se zapalio 17. decembra 2010. godine u znak protesta zbog brutalnosti policije. Samoubistvo Buazizija izazvalo talas demonstracija koje su prerasle u revoluciju u Tunisu i šire Arapsko proleće protiv autokratskih režima u severnoj Africi i na Bliskom Istoku.

Građani Tunisa, besni zbog nemaštine i ugnjetavanja izašli su na ulice i sa vlasti svrgli predsednika. Naime, pred talasom narodnog gneva tuniski predsednik Ben Ali, koji je vladao autokratski od 1987, 14. januara 2011. pobegao je sa porodicom u Saudijsku Arabiju, čime je diktatura u Tunisu konačno srušena.

- Nikad ne bih svoj čin nazvao herojski, jer čak ni najhrabrija osoba na svetu ovo ne bi mogla da uradi. Kada sam sebi sipao benzin na glavu, nisam baš bio svestan šta radim. Onda sam video bljesak, osetio sam kako mi koža gora i srušio sam se. Probudio sam se osam meseci kasnije, u bolnici - kaže Kalaia.

Kaže da mu je teško svaki put kada ugleda šok na licima ljudi u trenutku kada skine naočare i kapu. Stravični ožiljci pokrivaju njegovo lice, vrat, grudi, ruke i stomak.

Njegov mlađi brat se takođe polio benzinom i zapalio... Preminuo je... Njihova majka je pokušala da uradi isto. Tragična priča ove porodice možda najbolje ilustruje haos i ekonomsku krizu u Tunisu.

Gotovo svuda u arapskom svetu snovi demonstranata su srušeni. Tunis se često smatra pričom o uspehu, a Tunižanski nacionalni kvartet za dijalog dobitnik je Nobelove nagrade za mir 2015. godine. Ali iako ima više građanskih sloboda, slobode izražavanja i političkog pluralizma, zemlju muči sve gora ekonomska kriza.

Nedostatak socijalno-ekonomskih reformi, devalvacija tuniskog dinara i slabo, neefikasno upravljanje nisu uspeli da ublaže siromaštvo ili da u potpunosti ožive investicije. Usred pandemije Kovida-19, nezaposlenost je porasla na 18 odsto. Pokušaji migriranja u Evropu morskim putem su porasli.

- Postoji ogroman jaz između aspiracija ljudi i njihovih sredstava. Upravo taj jaz gura ljude dalje u bedu. Možete imati dobar posao i biti dobro obrazovani, ali to vam ne daje ništa bitno - rekao je Abdesater Sahbani, sociolog sa Univerziteta u Tunisu.

Broj žrtava samozapaljivanja utrostručen je od 2011. godine, a rast se beleži i u 2020. Dr Mehdi Ben Khelil iz bolnice Šarl Nikol, koji se bavi proučavanjem ovog fenomena kaže da nakon revolucije postoji "kontrast između onog što su građani hteli i onog što su dobili".

Iako ne postoje zvanični podaci, veruje se da je u prvih deset meseci 2020. godine izvršeno 62 samoubistva ili pokušaja samoubistva na ovaj način.

Većina njih se dogodi nedaleko od zgrade vlade ili policijske stanice. Narod na taj način pokušava da izrazi protest zbog finansijske nesigurnosti. Policijska brutalnost je često okidač, kaže Najla Arfa, menadžer socijalne opservatorije Tunižanskog foruma za ekonomska i socijalna prava.

Kako ističe, najviše ruku na sebe diže radno sposobno stanovništvo, mladi muškarci starosti između 20 i 30 godina, koji žive u siromašnim područja.

Prošla je decenija od samoubistva Buazizija, ali se malo šta u njegovom rodnom gradu promenilo. Grupe nezaposlenih muškaraca sede na plastičnim stolicama ispred kafića. Drugi stoje u redu da kupe kanistere sa gasom za kuvanje nakon što je štrajk poremetio zalihe i primorao ljude da koriste ogrev.

Sa spomenicima koji su podignuti u njegovu čast, grad je postao svetilište Buazizija, čiji život podseća na život drugih Tunižana. Ali ne gledaju svi pozitivno na njegovo nasleđe.

- Njegov čin imao je negativan efekat na čitavu zemlju, pogotovo na grad Sidi Bouzid - kaže Marva Hamdouni (30), koji radi kao računovođa.

On smatra da je "benefit imala samo njegova porodica", ali da revolucija ništa dobro narodu nije donela.

Porodica Buazizija se 2013. godine preselila u Montreal. Eksperti smatraju da priče o tome da je porodica finansijski prosperirala od njegovog samoubistva tera građane da se polivaju benzinom i pale.

Ipak, dr Khelil smatra da to nije jedini razlog.

- Iza samospaljivanja je i želja tih ljudi da ih neko čuje i razume njihovu patnju. Oni ne rade to da bi se ubili, već da bi ih neko čuo - uveren je lekar.

Preživeli se suočavaju sa neverovatnim psihološkim, fizičkim i finansijskim izazovima.

- Ožiljci koji loše zarastu stvaraju probleme preživelima i ometaju ih u daljem životu. Mnogi ne mogu da sede, da žvaću, da pokazuju facijalne ekspresije. Žive u stalnom bolu, pogotovo ako su ožiljci duboki - kaže dr Khalil.

Kalaija je proveo tri godine u bolnici, a onda je morao da ode na privatnu kliniku kako bi se oporavio od povreda. Ne može sam da drži flašicu vode, da se obuče, niti može da zaspi bez lekova. Na njegovim rukama i dalje ima inficiranih rana.

- Neću vam reći da žalim što sam se probudio, ali bolje bi mi bilo da sam umro. Sada ne razmišljam o tome da se ubijem, ali molim Boga da me uzme... Mnogo sam umoran - kaže Hosni dok uvlači dim cigarete.

Iako Kuran zabranjuje samoubistvo, mnogi Tunižani, na stotine njih, oduzima sebi život svake godine.

Hosnijeva majka Zina (68) pokušala je da zapali sebe 2014. godine ispred rezidencije predsednika. Naredne godine, Hosnijev brat Saber (35) učinio je isto. Preminuo je u roku od nekoliko minuta. Hosni krivi sebe što se sve to dogodilo.

Vlada je osnovala radnu grupu za sprečavanje samoubistava 2015. godine, ali malo šta je urađeno od tada do danas.

- Vidite šta je ova država uradila za mene. Ova država me je bacila u ćošak - kaže Kalai dok pokazuje na dušek na podu sobe trošne kuće u kojoj živi i dodaje: "Gotovo je, moj život je gotov".

Podsetimo, Arapsko proleće je naziv za talas demonstracija, protesta i pobuna u prevashodno arapskim zemljama, koji je počeo 17. decembra 2010. godine. Pre ovog perioda samo je Sudan bio arapska država koja je doživela uspešno obaranje diktatorskog režima 1964. i 1985. godine. Prvi protesti u decembru 2010. godine započeli su u Tunisu i Egiptu početkom 2011. godine. Zatim se podigao narod u Libiji, Bahreinu, Siriji, Jemenu, Alžiru, Iraku, Jordanu, Maroku i Omanu, kao i na granicama Izraela. Zabeleženi su i manji protesti u Kuvajtu, Libanu, Mauritaniji, Saudijskoj Arabiji, Sudanu i Zapadnoj Sahari.

Vlasti su često na demonstracije odgovarale nasiljem, kao i provladinim protestima i kontrademonstracijama.

(Telegraf.rs)