Nadživeli su i nindže i samuraje: Ko su surovi kriminalci kojih se ceo svet boji, a rado ih kopira?

Organizacija "Global security"  procenjuje da u Japanu ima oko 3000 kriminalnih grupa pod imenom jakuze. Sve one imaju između 90 i 200 hiljada članova. Ista organizacija procenjuje da godišnje jakuze uzmu oko 13 milijardi dolara.

Ovakav prihod jakuze ne ostvaruju samo u Japanu. Poslednjih godina jakuze su prijavile pad prihoda u domovini što je posledica striktne politike tamošnjih vlasti. Ipak u Južnoj Koreji, Kini, Tajvanu, i drugim državama uz Pacifik, kao i u Americi i Evropi, državnim strukturama ne polazi za rukom da saseku poslove kriminalaca koji vole da se tetoviraju i pokazuju u javnosti.

Iako se Japan, vodeća država po pitanju tehnološkog napretka, i ubraja sa u slobodne i demokratske sisteme, društvo i zakoni su prilično konzervativni i rigidni. Japanski zakoni o kontroli oružja su toliko striktni da je legalno posedovanje gotovo nemoguće.

Zato ne čudi podatak da 90 odsto zaplenjenog naoružanja do civila upravo dolazi preko jakuza i njihovih "partnera" iz inostranstva.

Drugi veliki posao jakuza je trgovina ljudima. U ovo ne spada samo prostitucija, koju oni drže širom regiona, već i kanali ilegalnih migranata. Gotovo svi migranti koji stignu u SAD na zapadnu obalu dolaze upravo posredstvom japanskih bandi. Te iste bande uspostavile su kontakte sa drugim kriminalnim organizacijama, pa su zadužene za promet kokaina i heroina preko Tihog okeana iz Južne Amerike u Aziju .

U Japanu se jakuze u medijima zovu "borjokudan" odnosno nasilna grupa, koja se drži principa "gokudo" odnosno ekstremnog puta. Takvi ekstremni nasilnici već vekovima se bave zelenešenjem.

Kako banke ne daju povoljne kredite, u svim japanskim gradovima ljudi se tradicionalno obraćaju jakuzama za zajam. Naime, već 40 godina u Japanu postoje firme za zajmove pod imenom "jusen". Te zajmodavnice su pod kontrolom jakuza, a u njima se daje novac prvenstveno za stambene kirije.

Cilj jakuza je da u isto vreme dugovima vežu zakupce stanova za sebe i toliko opstruiraju posao renterijera da bi im na kraju preuzeli nekretnine. Vremenom su kriminalci ušli na legalno tržište hipoteka pa je ono zbog njih 1996. propalo. Danas jakuze drže bar 10 odsto bankarske industrije i izdaju najmanje 30 odsto kredita.

Njihova uloga u zajednici prevazilazi samo finansijske usluge. Iako je Japan visoko kotiran kao pravna država, obični Japanci izbegavaju parničenje. Sud će presuditi po zakonu, ali ta presuda ne mora uvek da bude pravična po shvatanju parničara.

Zato se mnogi od njih obraćaju jakuzama koje presuđuju u manjim imovinskim i građanskim sporovima. Uz to vlasnici malih preduzeća plaćaju "sokaiju" odnosno reket lokalnim jakuzama. Takođe njihov primarni posao je bila kocka, tako da i danas jakuze stoje iza kartaških partija i klađenja.

Poočima klana svi znaju jer on se ne krije

Procenjuje se da 60 odsto svih jakuza pripada nekom od 3 najveća klana: Jamaguči-gumi, Šumijoši-kai, Inagava-kai. Štab Jamaguči-gumi je u gradu Kobe, odakle šef klana Keniči Šinoda upravlja bandom od oko 10 hiljada ljudi.

On je 1970. osuđen na 13 godina zatvora jer je katanom ubio protivničkog šefa. Na poziciju šefa Šinoda dolazi tek 2005. ali je vrlo brzo zatvoren zato što je jedan od njegovih ljudi imao pištolj. Od 2011. Šinoda je na slobodi, redovno se pojavljuje u javnosti i pokazuje svoje tetovaže.

Njegova titula u klanu je "kumićio" ili više formalno "ojabun" što znači poočim, svi ostali članovi se zovu "kobun" odnosno posinci.

Ojabun je na čelu klana, a sam klan jakuza se sastoji od dve grupe. Jedna se bavi finansijsko pravinim poslovima. Ovi ljudi se suzdržavaju od nasilnih zločina i ravnomerno su raspoređeni po svim teritorijama koje drži klan. Njihovo je da upravljaju novcem, poznaju pravo i običaje i savetuju starešine o poslovima.

Drugu grupu čine ljudi pod vođstvom Poručnika. Oni su zaduženi za sve nasilne poslove i od njih se zahteva vernost i dokazivanje. Ojabun ih za uzvrat simbolično časti jasno određenom količinom pirinčanog alkohola- sakea. Količina je regulisana pravilom "sakazuki". Što neki jakuza na sastanku sa šefom dobija više sakea to je više rangiran.

Prijem u jakuze sledi posle rigorozne provere vernosti, i kada nekoga poočim primi u klan njegova prirodna porodica više nikada ne sme da mu bude na prvom mestu. Zato jakuze često eksploatišu svoju rodbinu, pa ćerke kriminalaca često završavaju kao prostitutke u službi očeva.

Tetovaža označava pripadanje klanu a za grešku se seče prst

Samosakaćenje je ritual traženja oproštaja za grešku. Svaki član jakuza koji prilikom bilo kog posla pogreši, i ne ispuni naređenje do kraja, mora da moli za oproštaj. Kao zalog on ojabunu nudi zglavak malog prsta leve ruke.

On ritualno polaže šaku na belo platno i katanom, ili češće manjim nožem, odseca prst, zamotava ga u platno i predaje ojabunu.

Ovaj ritual se naziva "jubicume" i ponavlja se svaki put kada se počini greška. Simbolično član se uvlači dublje u organizaciju jer sa manjkom prstiju jakuza teško može da barata oružjem, pa zbog zaštite zavisi od ostalih.

Kada u tatu-salonu u Japanu tražite "irezumi" tetovažu vrlo često će vas odbiti jer pravo na tetoviranje celog tela imaju samo jakuze. Za njih je to ritualni čin. Tetoviranje je dugo bilo zabranjeno u Japanu, pa je stavljanje boje u kožu bio čin prkosa.

Jakuze se tetoviraju celog života, a prekrivaju i genitalije. Veličina tetovaže, odnosno površina kože koju slika prekriva, zavisi od ranga jakuze. Najveće tetovaže ima ojabun. Tetovaže se otkrivaju samo u retkim prilikama. Za to je prilika tokom partije "oiči kabu" karata koje jakuze igraju međusobno.

Ipak sve češće u javnim povorkama tokom brojnih praznika jakuze pokazuju svoje tetovaže svima.

Obračun jakuza, samuraja i nindži

Igra oiči kabu je zaslužna za nastanak reči jakuza. Ova igra slična je ajncu ili blek džeku. Cilj je skupiti zbir karata do 9. Ukoliko zbir bude tačno 10 novac se gubi. Ipak, postoji i još nepovoljniji zbir, a to je 20, ako igrač do tog zbira dođe uz pomoć karata 8, 9 i 3 izgovara se "ja-ku-za" što bi moglo da se protumači kao propast ili tropa.

Tokom najvećeg dela japanske istorije kockanje je bilo zabranjeno, naročito u vreme vladavine šoguna. Zato je svako organizovanje igara na sreću, kockanja kartima i klađenje povlačilo smrtnu kaznu. Kockari su ipak opstajali na marginama društva i u ilegali. Strast običnih ljudi ka kockanju doveo je profesionalne kockare do toga da upravljaju dugovima i pozajmicama.

Na vrhu strukture društva su profesionalni ratnici- samuraji- tada vladajuća klasa, kojoj je sve bilo dozvoljeno, i koji su imali apsolutnu vlast nad životima svih drugih klasa društva. Ispod njih su bili zemljoradnici i sveštenici, a potom zanatlije. Na samom dnu društvene lestvice bili su trgovci. Među njima najviše prezira su izazivali putujući trgovci i rabadžije.

Njima je bilo zabranjeno da nose oružje, tokom Edo perioda (1603-1868) samuraji su imali pravo da ih pljačkaju, pa čak i ubijaju. Ovakvo ponašanje i putujuće trgovce tera u ilegalu, gde oni ulaze u savez sa kockarima. Oni udružuju kapital, stvaraju sopstvenu kulturu otpora samurajima i stvaraju svoje klanove. Tokom 19. veka jakuze su glavni kreditori u zemlji i mnogi samuraji im se tada obraćaju za pozajmice kako bi održali svoj povlašćeni način života.

Iako su jakuze bile sklone nasilju i ubijanju jedna druga klasa drevnog Japana bila je zadužena za smrt. To su nindže, tamo poznati pod imenom "šinobi".

U početku su bili samo specijalne jedinice u samurajskim vojskama. Njih su kasnije unajmljivali feudalni gospodari za međusobne obračune. Nindže su bile takođe organizovane u klanove koji baštine veliku istorijsku tradiciju.

Sredinom 19. veka njih je mogao unajmiti svako ko je imao novac, a to su često bile upravo jakuze. Car Meidži je 1886. ukinuo je šogunat, zabranio samuraje i strogo kontrolisao klanove nindži koji su postali organizacije za proučavanje borilačkih veština i medicine. Cilj cara je bila modernizacija Japana, pa je hteo da raskrsti sa svim starim institucijama i organizacijama.

Na udaru cara su bile i jakuze, ali oni su znali kako da se sklone od ruke zakona. Proteklih 200 godina za jakuze je istorija borbe sa pisanim zakonima, hapšenjima, suđenjima i zatvaranjem. Jakuze jesu uspevale da korumpiraju političare, ali ne tako uspešno kao italijanska mafija.

U Japanu se neguje kultura časti među službenicima pa se oni ne odlučuju tako lako za saradnju sa kriminalcima. Potisnuti u domovini jakuze su se širile van svojih ostrva. Njihovi glavni poslovni partneri su ruski kriminalci.

O tome kako je organizovani kriminal nastao u zemlji gde se za najsitniju krađu završavalo u logoru čitajte u sledećem nastavku našeg serijala o organizovanom kriminalu.

(Telegraf.rs)