Primirja koja nisu rešila sukobe: Ove teritorije su i dalje sporne i rat bi mogao da bukne za čas

Posle 26 godina od postizanja primirja, u Nagorno-Karabahu su prošle nedelje izbili oružani sukobi. U prethodnim danima zvaničnici Jermenije i Azerbejdžana, koji su u konfliktu zbog sporne terirorije, objavljivali su različite podatke o žrtvama i materijalnoj šteti. Iako su svetske sile pozvale na okončanje vojne operacije, ni jedna, ni druga strana i dalje nisu voljne da sednu za pregovarački sto.

Spor oko Nagorno-Karabaha star je 32 godine. Iako je 1994. godine postignuto primirje, sporadično su na ovom području izbijali konflikti. Konflikt se zvanično podvodi pod "zamrznuti", ali ovo je drugi put za poslednje četiri godine da na ovoj teritoriji izbijaju sukobi.

Nagorno-Karabah nije jedini kada je reč o "zamrznutim sukobima" i na drugim mestima na mapi sveta postoje iskre koje bi mogle da rasplamsaju sukobe stare više decenija.

Šta je zamrznut konflikt?

Situacija u kojoj se jedan ratni sukob završio, ali mirovni sporazum nije doveo do konačnog rešenja spora naziva se zamrznuti konflikt.

Termin se pojavio nakon Hladnog rata i obično se odnosio na države bivšeg Sovjetskog Saveza.

Iako postoji primirje, sukob bi mogao da bukne u bilo kom trenutku.

Ovo su neke od teritorija na kojima spor oko toga "kome pripadaju" i dalje postoji.

Sukob Kine i Tajvana (zamrznut od 1949.)

Mnogi analitičari pod "zamrznuti konflit" podvode spor oko teritorije Tajvana.

Republika Kina, poznata i kao Tajvan, je delimično priznata država koja se nalazi većim delom na ostrvu Tajvan u istočnoj Aziji. Zajedno sa susednim manjim ostrvima od 1949. funkcioniše kao de facto nezavisna država koja sebe naziva Republika Kina. Ipak, vlasti Narodne Republike Kine je ne priznaju i smatraju teritoriju delom NR Kine.

Iako je Republika Kina bila jedna od članica Ujedinjenih nacija, njeno mesto 1971. godine preuzima Narodna Republika Kina.

Većina država u svetu ima diplomatske odnose sa Tajvanom, ali ga zvanično priznaje samo 25 zemalja.

Podela Koreje (sukob zamrznut od 1953.)

Kao rezultat savezničke pobede u Drugom svetskom ratu došlo je i do podele Koreje na Severnu i Južnu. Time je okončana 35-godišnja japanska okupacija ovog dela azijskog kontinenta.

Po okončanju najvećeg ratnog sukoba u istoriji čovečanstva, Sovjeti su na severu uspostavili komunističku državu sa sedištem u Pjongjangu, dok su Amerikanci delovali na jugu, u Seulu, gde je nastala prozapadna republika. Na taj način stvorene su dve države koje su 1948. godine zvanično priznate kao Demokratska Narodna Republika Koreja na severu i Republika Koreja na jugu.

Usledio je Korejski rat koji je trajao od 1950. do 1953, a rezultat je bilo stvaranje demilitarizovane zone.

Iako su između dve zemlje vremenom izgrađeni zadovoljavajući odnosi, oni su ponovno pogoršani i povremeno dolazi do pretnji Pjongjanga i Seula.

Kiparski sukob između Severnog Kipra i Turske (zamrznut od 1974.)

Kao odgovor na državni udar na Kipru 1974. godine, Turska je 20. jula pokrenula invazuju na Kipru.

Državni udar naredila je vojna hunta u Grčkoj, a izvršila ga Kiparska nacionalna garda, te je Turska iskoristila taj državni udar kao izgovor za invaziju i okupaciju većeg dela ostrva.

Do avgusta je tursko napredovanje rezultiralo osvajanjem 40 odsto teritorije.

Primirje je postignuto tog meseca i uspostavilo je tamon zonu koja se naziva Zelenom linijom. Ta linija i danas razdvaja ovo ostrvo.

Turska Republika Severni Kipar proglasila je nezavisnost 1983, ali je priznaje jedino Turska.

Sukob oko Zapadne Sahare (zamrznut 1991.)

Spor oko teritorije Zapadne Sahare traje između Polisario Fronta i Kraljevine Maroko, a počeo je pobunom oslobodilačkog pokreta Polisario protiv španskih kolonijalnih snaga od 1973. fo 1975. godine, te potonjeg rata protiv Maroka između 1975. i 1991.

Primirje je postignuto 1991. godine iako je u nekoliko navrata dolazilo do različitih borbi.

Danas sukobom dominiraju nenaoružane građanske kampanje Polisario fronta, a kontrola područja je podeljena upravo između fronta i Maroka.

Sukob vojnih i paravnojnih snaga u Moldaviji oko Pridnjestrovlja (zamrznut od 1992.)

Rat u Pridnjestrovlju bio je oružani sukob između vojnih i paravojnih snaga Moldavije na jednoj, te paravojnih formacija samoproglašene Pridnjestrovsko-Moldavske Republike (PMR) na drugoj strani, koji je izbio u prvoj polovini 1992. godine, nedugo nakon raspada Sovjetskog Saveza

Predstavljao je eskalaciju već ranije započetog sukoba između vlasti nekadašnje sovjetske Moldavije koje su 1990. godine jednostrano proglasile nezavisnost od SSSR, kao i pretežno ruskog i ukrajinskog stanovništva u oblasti Pridnjestrovlja koje je na to reagiralo proglašenjem vlastite države.

Nakon žestokih borbi za Bender na istočnoj obali Dnjestra, u kojoj su moldavske snage poražene, potpisan je sporazum o primirju, temeljem koga je sukob zamrznut, pa je tako Pridnjestrovlje dan-danas međunarodno nepriznato i smatra se intergralnim delom Moldavije, ali de facto funkcioniše kao nezavisna država.

Sukob u Gruziji oko Južne Osetije (zamrznut od 2008. godine)

Područje Južne Osetije formalno pripada Gruziji, a stvarno se nalazi pod vlašću samoproglašene uglavnom nepriznate Republike Južne Osetije.

Svoje korene ima u etničkim sukobima koji su izbili 1989. godine neposredno pred početak raspada Sovjetskog Saveza.

Ti su sukobi 1991. godine počeli da dobijaju oružanu komponentu i svoju kulminaciju 1991. godine dobili u Prvom južnoosetijskom ratu koji je okončan sporazumom o primirju uz posredovanje Rusije, koja je između zaraćenih strana postavila vlastite mirovne snage.

Iako je Rusija odbila priznati samoproglašenu nezavisnost Južne Osetije te formalno podržavala teritorijalni integritet Gruzije, sukob se smatrao zamrznutim.

Ponovo je eskalirao 2008. kada je prozapadni gruzijski predsednik Mihail Sakašvili pokrenuo vojnu akciju sa ciljem da Južnu Osetije vrati pod gruzijsku vlast. Ona je izazvala rusku vojnu intervenciju u kojoj su gruzijske snage poražene. Rusija je nedugo nakon toga priznala nezavisnost Južne Osetije, ali joj se u tome nisu priključile druge zemlje.

Rat u Ukrajini i konflikti u Kašmiru

Osim ovih, postoje i sporne teritorije na kojima i dalje postoje oružani sukobi.

Prvo je reč o Istočnoj Ukrajini gde sukob traje od 2014. godine i vodi se između ukrajinskih svojnih i paravojnih formacija na jednoj, te separatisčkih formacija samoproglašene Donjecke Narodne Republike i Luganske Narodne Republike na drugoj strani.

I Kašmir spada u spornu teritoriju i nalazi se na graničnom pojasu Indije, Pakistana i Kine, te region i poedeljen na tri dela.

Indija nikada nije potvrdila podelu Kašmira, dok pakistanska strana priznaje Kašmir za spornu teritoriju. Ovaj sukob dobija sve više na značaju jer su i Indija i Pakistan nuklearne sile.

Zašto ratuju Jermenija i Azerbejdžan?

Planinski region Nagorno-Karabah, bez izlaza na more, predmet je nerešenog spora između Azerbejdžana, u kom se nalazi, i njegove etničke jermenske većine, koju podržava susedna Jermenija.

Tokom 1988, pred kraj sovjetske vlasti, azerbejdžanske trupe i jermenski secesionisti započeli su krvavi rat koji je faktički nezavisnu državu ostavio u rukama etničkih Jermena kada je 1994. godine potpisano primirje.

Pregovori nisu doveli do trajnog mirovnog sporazuma, a spor je ostao jedan od "zamrznutih sukoba" postsovjetske Evrope.

Konflikt vuče korene više od jednog veka u nadmetanju između hrićanskih Jermena, turkijskih naroda i persijskog uticaja.

Karabah naseljen hrišćanskim Jermenima i Azerima postao je u 19. veku deo Ruskog carstva. Dve grupe živele su u relativnom miru, iako je bilo brutalnih akcija sa obe strane tokom 20. veka.

Po završetku Prvog svetskog rata i boljševičke revolucije u Rusiji, novi sovjetski lideri su, kao deo svoje politike u regionu osnovali Nagorno-Karabah autonomni region, sa većinskom etničkom jermenskom populacijom u okviru Socijalističke Republike Azerbejdžan. Kako je sovjetska kontrola popuštala pred kraj osamdesetih, tinjajući jermensko-azerbejdžanski spor eksplodirao je u nasilje kada je parlament ovog regiona proglasio pridruženje Jermeniji, piše BBC.

Tokom borbi, u kojime je život, kako se procenjuje izgubilo između 20.000 i 30.000 ljudi, etnički Jermeni stekli su kontrolu nad regionom. Oni su takođe pogurali zauzimanje azerbejdžanske teritorije izvan Karabaha, stvarajući tampon zonu koja povezuje Karabah i Jermeniju.

Raspadom Sovjetskog Saveza, krajem 1991. godine, Karabah se proglasio nezavisnom republikom, dodatno eskalirajući sukob u rat punih razmera. Taj de facto status nije priznat nigde. Iako Jermenija sama nikada nije zvanično priznala nezavisnost regiona, ona jeste postala njegov glavni finansijski i vojni podržavalac.

Prekid vatre pod ruskim posredstvom potpisan je 1994. godine, ostavljajući Karabah i ostatke azerbejdžanske teritorije oko enklave u jermenskim rukama.

Od tog primirja, region je bure baruta. Azeri negoduju zbog gubitka teritorije koju smatraju svojom, dok Jermeni ne pokazuju spremnost da je vrate.

(Telegraf.rs)