Skrivena deca za koju mnogi ne znaju: Roditelji ih od sramote zaključavaju, često su zlostavljana

Suočeni sa nedostatkom podrške vlade i zajednice, predrasudama i zlostavljanjem, mnoga deca u Ugandi su sakrivena u svojim domovima, sa malo opcija za posebnu negu. Tamošnji lokalni lideri sada pokušavaju da ovo promene, kroz edukaciju i usluge koje su porodicama potrebne.

"Al Džazira" donosi opširnu priču o deci koja su osuđena da život provedu u svojim sobama.

Jedna od njih je Ketrin koja ima 12 godina. Mala je za svoje godine, a izgleda još mlađe sedeći mirno u tami. Više od polovine svog života ona je zatvorena u svojoj kolibi, ne većoj od baštenske šupe. Spava na betonskom podu, bez dušeka. U toj prostoriji spavaju i pilići.

- Ovo ne bi trebalo da bude normalno. Ali zato što ovo dete ima smetnje u razvoju, nju drže skrivenu - kaže Fred Alimet, sveštenik u selu Soroti, na istoku Ugande, gde farmeri žive sa svojim porodicama u kolibama napravljenim od blata.

Majka devojčice Sara Akelo ne živi ovde. Njen suprug odbacio je Ketrin jer ima invaliditet, verujući da je prokleta ili dete drugog čoveka.

- Otac ne želi da je vidi. Pita majku kako je dobila ovo dete, ostalo sedmoro dece je u redu, ali ovo ima problem - navodi pastor.

Sara Akelo živi sa suprugom, ali korača žbunastim stazama tri kilometra od kuće kako bi sedela ispred kolibe u kojoj je njeno najmlađe dete skriveno od njene pete godine. Objašnjava da je Ketrin ovde zaključana, na placu najstarijeg sina, zbog onoga što će joj se dogoditi ukoliko odluta. Kao i većina dece u Ugandi, Ketrin nikad nije dobila dijagnozu, ali je invalid i to je čini metom.

- Ponekad kad ode, prebiju je, bude zlostavljana. Pretučena je mnogo puta - kaže majka.

U Ugandi se ljudi sa fizičkim ili intelektualnim invaliditetom često smatraju teretom, nesposobni za rad ili za učenje. Stigmu podstiče uverenje da su osobe sa invaliditetom proklete. Neki veruju da je invalidnost uzorkovana grehom, da je kriva promiskuitetna majka ili nepravda predaka. Neki veruju da ta deca čak i nisu ljudi.

Deca sa invaliditetom svrstana su među socijalno najugroženija u Ugandi. Veća je verovatnoća da će im biti uskraćena zdravstvena zaštita, ređe će ići u školu, uz veći rizik od zlostavljanja i seksualnog nasilja. Širom zemlje, ovakva deca su skrivena, sklonjena van vidokruga ili još gore...

"Čekam da ovo dete umre"

- Bilo je puno otpora prema ovoj deci tokom godina. Toliko organizacija pokušava da se bori protiv toga, ali to nije borba jednog čoveka - kaže Stiven Kabenge iz neprofitne organizacije koja radi na pronalaženju skrivene dece.

Ova organizacija "Priglite kulturu" udomila je 20 dece sa invaliditetom u svom sedištu u Entebeu, ograđenoj bazi udaljenoj oko sat vremena vožnje jugozapadno od glavnog grada Kampale. Želi da ovaj broj poveća desetostruko, a ambiciozan cilj je čak i pre nego što je korona virus umanjio napore da se pomogne nekom od procenjenih 2,5 miliona dece koja žive sa invaliditetom.

Kabenge govori o onome što nazima "prelazom u prihvatanje". Kaže da je put dug, te da intervencija mora početi od obrazovanja.

- Ne možemo da krivimo ove roditelje. Ako su vam celog života govorili da je invalidnost zarazna ili da su ti ljudi prokleti, onda će to potrajati. Nema šanse da to promenimo za mesec dana, ali ako je situacija kritična, naš prioritet je da se sačuva život deteta - kaže on.

Kabenge putuje da proveri samohranu majku i njenu ćerku.

- Rekla mi je da samo čeka da ovo dete umre - navodi on.

Ta kuća nalazi se u Logonju, gusto naseljenom siromašnom naselju blizu ruba jezera Viktorija. Objekat je zidan i ima dve male sobe, nema kupatila ili kuhinje. Hrana se priprema napolju, pored izdubljene automobilske gume ispunjene aluminijumskim posudama.

Selma ima deset godina, ali tetura se kao da još uči da hida. Posrće napred na nesigurnim nogama, pa unazad, uvek spremna da padne.

Selma ima srpastu anemiju i epilepsiju. Lekari veruju da ona ima i autizam, ali kažu da se ovo ne leči zbog nedostatka usluga pregleda i dijagnoze. Delimično je gluvam slepa na desno oko i ne može da govori.

- Ona mora da pije sve ove lekove dok ne umre. Ako ih ne uzme, vrištaće na sav glas - kaže majka Zubeda Nono.

Nono iznosi dva tanka i zaprljana dušeka napolje i pokazuje kako omekšava Selmine padove kada izađe napolje. Kamenom zatvara donji deo vrata, a gornji ostavlja otvoren kako bi komšije mogle da provere da li se dete srušilo ili imalo napad. Majka četvoro dece zna da Selmu ne bi smela da ostavi samu, ali to je njena rutina da bi išla na posao pet dana sve dok dete nije napunilo šest godina.

- Dobro radim posao jer je dete još uvek živo - kaže ona.

"Potrebna je intervencija"

Na papiru, Uganda je jedna od "uspešnih priča" Afrike. Ekonomski rast znači da manje ljudi živi ispod granica siromaštva, a smrtnost dece je smanjena. Čiste vode za piće ima više nego ikada ranije, a ljudi žive duže. Ipak, specijalnih medicinskih usluga širom podsaharske afričke države nema dovoljno.

Uganda ima 40 miliona stanovnika i samo jednu mentalnu zdravtsvenu ustanovu, prenatrpanu bolnicu u glavnom gradu u kojoj su deca zarobljena sa odraslima. Prazninu koju ostavljaju slabo raširene službe za osobe sa invaliditetom popunjavaju tradicionalni iscelitelji, vračevi i prevaranti.

Advokati navode da pouzdani vladini podaci o stopama invalidnosti u Ugandi ne postoje, a da ne pominjemo usluge pomoći.

Majkl Miro, zagovornik prava osoba sa invaliditetom jaže da je drugi glavni izazov kultura.

- Mnogi ljudi, uključujući roditelje, nisu prihvatili ovu decu do te mere da u njima ne vide vrednost i ne pružaju im osnovne potrebe kao bilo kom drugom detetu. Ovo postaje izazov jer dete raste u stanju samoodricanja, bez podrške, ljubavi roditelja i zajednice - kaže on.

Ako deca sa smetnjama u razviju imaju sreće da idu u školu, male su šanse da im budu dati resursi potrebni da im pomognu.

- Ako nemaju novac ili resurse informisanja, ovo dete će ostati takvo kakvo jeste. Ne može da pristupi lekovima. Oni zavise od nevladinih organizacija - dodaje Miro.

Kapljica podrške koja je postojala gotovo je presušila, a blokada usled korona virusa stvorila je još prepreka na putu preživljavanja dece sa invaliditetom. Transport i hrana postali su skuplji, a lekovima koji spasavaju život je teže pristupiti. Miro takođe navodi da je zabeležen porast u izveštajima o seksualnom zlostavljanju tokom pandemije.

- Oni zaista veoma pate tokom ovog perioda. Potrebna je intervencija koja može da poboljša taj status dece sa invaliditetom - kaže.

Roditelji koji ubijaju svoju decu

Mnogi ljudi u Ugandi ispričali su priče o takozvanim "milosrdnim ubistvima", činjenici da roditelji ostavljaju decu u grmlju ili im nasilno okončavaju život. Nekoliko roditelja je ispričalo kako su im porodice i prijatelji savetovali da decu bace u javni toalet ili da ih otruju.

Evropski parlament je 2018. godine doneo rezoluciju kojom se osuđuje ritualno ubijanje dece i novorođenčadi sa invaliditetom u Ugandi i pozvao je vlasti da pruže veću podršku porodicama. Ipak, takva sramota i tajna koja pokriva invaliditet ovde je učestala praksa.

Džimi Aner je posvećeni seoski zdravstveni radnik u severnom regionu Ugande koji podržava roditelje dece sa smetnjama u razvoju i vredno radi na razbijanju mitova oko veštičarenja.

S mukom se priseća vrelog jutra tokom jedne sušne sezone kada se vozio do Lira i gledao majku kako ubija svog mališana. Sa čistine pored puta video je ženu obučenu u crno, malo dete privezeno na leđa i kako polako ulazi u reku. Kada je stigla do sredine reke, žena je odvezala platno i pustila dete da padne.

- Dete je palo u vodu. Tračala je. Stali smo, ali... nažalost, ne znam da plivam i plašio sam se da uronim u vodu - seća se.

Kada je devojčica nađena i odnesena lokalnim starešinama, otkiveno je da je dete imalo smetnje u razvoju.

- Beba je bila hroma, a glava nabrekla. Ruke su bile veoma male, a dve šake su bile deformisane - navodi.

Pre dve godine, lokalni novinar Džerald Baribe izvestio je da je ubijanje dece sa invaliditetom u ruralnoj Ugandi bilo široko rasprostranjeno.

Osim ovih, porodice se suočavaju i sa problemima koje se odnose na neprihvatanje okoline.

Uganda je donela niz zakona i potpisala međunarodne ugovore stvorene za zaštitu invalida, uključujući i to što je postala jedna od prvih zemalja koja je ratifikovala KOnvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom. Ipak, ove deklaracije gotovo ni u kom slučaju ne utiču na živote roditelja koji se bore da održe svoju decu u životu, decu koja znaju samo da budu zaključana.

Iako je postignut određeni napredak u pristupu obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, mnogi invalidi nastavljaju da žive u "provaliji".

(Telegraf.rs)