Morska voda vri, a NATO se znoji zbog grčkog ostrva uz obalu Turske: Sve o novom sukobu ovih država

Grčka i Turska nastavljaju da demonstriraju silu. NATO članice svojim mornaricama pokušavaju da zaplaše jedna drugu, a sve zbog prava korišćenje morskih bogatstava Sredozemnog mora. Sporne su vode oko tri mala grčka ostrva uz obalu Turske. Već skoro mesec dana traju manevri i pokazivanje mišića, uz međusobna optuživanja, a situacija se smiruje tek kada intervenišu važne države članice NATO i Evropske unije.

Kako se "parceliše" more i ko je "akvametar"?

Konvencija Ujedinjenih nacija o Pomorskim zakonima doneta je 16. novembra 1994. godine na Jamajci. Njom bi trebalo da se objedine dotadašnji pomorski zakoni nastali na osnovu običaja, da se međunarodno priznaju svi ugovori koje su pojedinačne zemlje međusobno potpisale da bi regulisale prava u vodama, i da smire sukobi koji traju po pitanju razgraničenja i prava na moru.

Pomorskim zakonima je definisano kako i koliko vodene površine mora može da koristi jedna država. Ovo su elementi te definicije:

1. Svaki zaliv bilo koje države se smatra njenom unutrašnjom masom vode, gde država ima pravo da apsolutno određuje sva pravila plovidbe i korišćenja resursa. Najbolji primer za to je Boka Kotorska u Crnoj Gori.

2. Teritorijalne vode su sve vode na daljini od 22,4 kilometra ili 12 nautičkih milja od obale. Tu strana plovila i mornarice imaju pravo prisustva ali uz poštovanje takozvanog "nevinog prolaza", odnosno svojim ponašanje ne smeju da provociraju državu kojoj te vode pripadaju. Tu važe sva carinska i druga pravila, a država vlasnica teritorijalnih voda ima pravo da ih nametne.

3. Zona proširenja se nadovezuje na teritorijalne vode u širini od još 12 nautičkih milja. U njoj država ima pravo sprovodi carinske, ekološke i druge kontrole, kao i da goni sve prekršioce zakona.

4. Ekskluzivna ekonomska zona (EEZ) je zona u koju su uključene prethodne dve, a koja je od obale široka 370 kilometara ili 230 nautičkih milja. Na ovoj površini priobalna država ima ekskluzivno pravo korišćenja svih resursa. Druge drževe imaju pravo prolaska svojom trgovačkom flotom i mornaricom, ali bez ugrožavanja ekonomskih interesa.

5. Kontinentalni greben je produžetak kopna u moru iznad koga se nalazi plitko more, a koji može da prevaziđe granice EEZ-a. Može da se prostire na najviše 650 kilometara od obale neke države, sve dok se ne završi obrušavanjem u morske dubine. Država može i tu da koristi mineralne resurse i sve nežive materijale, takođe ekskluzivno, ali ne sme da se bavi ribolovom.

6. Sve ostale vode svetskih okeana i mora se smatraju međunarodnim vodama.

Pomorski zakoni, iako veoma jasni, u praksi nailaze na prepreke, jer je širina Sredozemlja između Turske i Egipta tek nešto preko 500 kilometara i ne postoji geografska granica kontinentalnog grebena. Drugi veliki problem su arhipelazi ili čak pojedinačna ostrva ili stene koje vide iz mora, a koje pojedine države prisvajaju. To je razlog što Hrvatska u odnosu na Italiju drži veću površinu Jadrana.

Šta Turci zapravo hoće?

Sjedinjene američke države nisu uopšte učestvovale u donošenju Pomorskih zakona UN, njihovim primero povela se i Turska. Za njih, kao i za još nekoliko država, ovi zakoni jednostavno ne postoje! Takođe pređašnji ugovori koji su potpisale zemlje među sobom Pomorskim zakonima nisu ukinuti, niti je ukinuta mogućnost stvaranja novih posebnih ugovora.

Od dolaska na vlast turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana 2014. godine Turska počinje da jača svoj spoljnopolitički uticaj prvo u svom susedstvu, a potom i u širem regionu Mediterana. Tako je Republika Turska 27. novembra 2019. sa Vladom nacionalnog jedinstva Libije potpisala Pomorski ugovor. Njime je rečeno da se libijski i maloazijski kontinentalni greben dodiruju, te da obe zemlje imaju pravo korišćenja tih voda. Tačka dodirivanja je istočno od Krita i njome se uvažavaju samo Grčke teritorijalne vode.

Turska na taj način u svoju ekskluzivnu zonu uključuje i zone Grčke, Kipra, a naslanja se na egipatsku. Kako stoji u analizi agencije Anadolu dve zemlje sporazumom na taj način pokušavaju da odgovore na sve veće energetske zahteve Evrope. To znači da Turska i Libija mogu da eksploatišu naftu i gas iz mora. Takođe oni bi se pitali oko postavljanja bilo kakvog gasovoda po dnu Sredozemnog mora koji bi spajao Bliski istok sa tržištima Evrope.

Kako piše analitičar agencije Anadolu Mesut Haki Časin Turska i Libija pokušavaju da osiguraju svoje interese.

- Izrael, Grčka i Južni Kipar preduzimaju korake ka saradnji u pitanjima ekonomije, energetike, odbrane i spoljne politike. Saudijska Arabija je zvanično deo bloka Južni Kipar-Grčka-Egipat - koji su formirali SAD i Izrael u Istočnom Mediteranu - protiv Turske. Saudijski režim je prvi put u istoriji poslao diplomate na nivou Južnog Kipra, signalizirajući „jedinstvo protiv Turske“.

Ova zemlja je inače svoju EEZ u Crnom moru ustanovila posebno potpisanim ugovorima sa Bugarskom, Rumunijom i naslednicima SSSR-a: Ukrajinom, Rusijom, i Gruzijom. U Sredozemnom moru Turci nemaju nikakve ugovore. Sa Grčkom su u aktuelnom sporu. Spore se i sa Kiprom jer na tom ostrvu postoji međunarodne nepriznata republika Turaka nastala posle invazije Turske na to ostrvo. Takođe sporove sa Sirijom na kopnu Turci prenose i na more.

Na kopnu je teritorijalni a na vodi akvatorijalni integritet

Države koje je pobrojao Časin smatraju ugovor nevažećim pogotovu što je potpisan sa Vladom nacionalnog spasa Libije koja nema suverenitet nad celom zemljom pa je prema tome upitan je pravni nosilac.

Ali najveći problem sa tursko-libijskim sporazumom ima Grčka. Njen akvatorij (deo mora koji obuhvataju granice) je presečena. Tri mala sredozemna ostrva uz Tursku obalu ostaju odsečena od ostatka Grčke. Zanemarena je i zona proširenja teritorijalnih voda, kao i grčka ekskluzivna ekonomska zona na koju ta zemlja ima pravo kao potpisinca Pomorskih zakona UN-a.

Grčka takođe negoduje jer su sporazumom presečene međunarodne vode i ne postoji slobodna komunikacija između zapadnog sredozemlja i Levanta. Analitičar Demetrios Calis iz Međunarodnog strateškog insituta ukazuje na prednosti Grčke.

- Geografija ne ide u prilog Turskoj, posebno u području arhipelaga Megisti (Kastelorizi). Turska ni iz jednog razloga ne bi prihvatila deo grčke EEZ, koja je zajedno sa delom ekonomske zone Kipra ograničava tamo gde je jasno je postojanje naftnih ležišta.

Calis ipak smatra da Grčka uopšte nije pokušala da svoje pravo primeni na području koje joj u geografskom, pravnom i strateškom smislu pripada.

- Problem Grčke i zvaničnika spoljne politike je nedostatak realizma koji je doveo do potpunog odsustva u našem prirodnom geopolitičkom regionu- na jugoistoku Sredozemlja. Ne postoji opravdanje za pomorsku silu, kao što je naša država, da bude odsutna u kritičnom regionu za globalnu navigaciju i trgovinu, a pogotovo kada niko drugi u toj oblasti nema istu snagu u mornarici.

Ima li zakona i pravde na uzburkanim morima?

Prema Pomorskim zakonima, i drugim međunarodnim ugovorima, Grčka može da koristi 104 hiljade kvadratnih kilometra Sredozemnog mora, a Turska 41 hiljadu kvadratnih kilometara.

Turska ne priznaje Pomorske zakone UN, a zbog trenutne političke klime ne želi da sedne za pregovarački sto sa Grčkom, Kiprom, Sirijom, Izraelom i Egiptom. Takođe Erdogan se ne obazire na kritike Evropske unije koja je odbacila njegov sporazum sa Libijom. Turci su 21. jula pokušali da postave postrojenja za vađenje nafte u spornim morima. Prethodno su u maju optužili Grke da na ostrvima u Egejskom moru drže vojsku.

Prema ranijim grčko-turskim sporazumima ostrava koja su u blizini maloazijske obale su demilitarizovana zona i Grčka nema pravo da na njima drži trupe. Svako ko je bio na Rodosu može da posvedoči da je grčka vojska na tom ostrvu, koja čak i ne pokušava da se prikrije.

Apeli čelnika EU obe strane ne žele do kraja da čuju, krajem jula je Angela Merkel lično primirila zavađene strane kada su u vode Kastelorizija poslale flote. I ona i pojedini tihi glasovi iz NATO saveza pozvali su Grke i Turke da sednu za pregovarački sto i reše sporna pitanja razgraničenja na moru.