Desetine francuskih crkava progutao plamen: Neko se ozbiljno namerio da ih sve spali i oskrnavi

Nantska katedrala tokom požara. Foto: Tanjug/AP

Još jedna tužna vest za hrišćanski svet stigla nam je iz Francuske ovog vikenda: 15 meseci nakon što je goreo pariski Notr Dam, izbio je požar u gotskoj nantskoj katedrali posvećenoj Svetim Petru i Pavlu, svetinji čija je izgradnja počela 1434. a kompletno bila dovršena tek 1891. godine, mada su glavni radovi okončani još u 17. veku. Policija sumnja da je požar podmetnut.

Nesporno je da ovaj događaj nije privukao istu količinu pažnje kao požar u starijoj i čuvenijoj prestoničkoj crkvi posvećenoj Presvetoj Bogorodici. Niti da je u tom neprivlačenju pažnje ova crkva usamljena: prošlog Vaskrsa goreo je srednjovekovni Notr Dam u skoro potpunoj medijskoj tišini, samo zato što se nalazi u Egijeru, malom mestu kod Marseja.

Ranije prošle godine, u februaru, vandalizovan je Notr Dam u Dižonu: neko je provalio i razbacao hostije na sve strane. Ni to nije bio izolovan događaj: tokom tog meseca, u samo dve sedmice, deset crkava je opljačkano u dve različite eparhije. Pretprošlog decembra katedrala Svetog Luja u For-de-Fransu, sedištu prekomorskog francuskog departmana Martinika, pet puta je pljačkana.

Nantska katedrala tokom požara. Foto: Tanjug/AP

Nedelju dana pre požara u pariskom Notr Damu, 9. aprila 2019. neko je provalio, oskrnavio i opljačkao crkvu Svetog Petra u Monlisonu, razvalio tabernakul, a vredni ciborijum u kome se nalaze hostije (beskvasni pričesni hleb) ukrao, dok je hostije razbacao po podu.

Na zidu Notr Dama u Nimu neko je mešavinom izmeta i hostija nacrtao krst. U septembru pretprošle godine, vandalizovana je knjižara pariskog Notr Dama. Stotine francuskih svetinja gori, biva oskrnavljeno i opljačkano, a da na to niko ne obraća previše pažnje zarad „mira u kući“.

Napadači retko bivaju otkriveni i uhapšeni, a kada se to i desi, bivaju blago kažnjeni, što ohrabruje buduće izgrednike, mada njima ni ne treba ohrabrenje.

Kada neko u nehrišćanskoj zemlji tzv. Trećeg sveta spali crkvu ili je digne u vazduh, a država ne reaguje, šokirani smo činom ali nismo preterano iznenađeni; ali kada država u kojoj postoji izražena vladavina prava dopušta da joj se versko i istorijsko nasleđe na isti takav način uništava — šokiranost prestaje da bude adekvatna reč.

Notr Dam u Parizu tokom požara 2019. Foto: Tanjug/AP

Požar u Bogorodičinoj crkvi u Parizu dospeo je u žižu globalne javnosti samo zbog značaja i čuvenja te crkve, koja ima posebno, čak centralno mesto u francuskoj istoriji. Inače bi prošla kao i svaka druga plamteća francuska crkva — bila bi ignorisana, kao i sve ostale u proteklih pet godina, od kako su se napadi intenzivirali.

Samo mesec dana pre tog požara, gorela je druga najveća pariska crkva, Sen-Sulpis, posvećena Sulpiciju Pobožnom, svecu iz 7. veka kojeg slavi i naša Pravoslavna katoličanska crkva. Tadašnja istraga je utvrdila da su za požar krivi neki beskućnici, koji, po rečima mesnog paroha, nisu bili motivisani verskom netrpeljivošću.

Da li monsinjor Žan-Lup Lakroa govori iskreno, ili ne želi da se dodatno zamera nekome i time ugrožava svoju pastvu i svoj hram, nije pitanje na koje mi možemo da odgovorimo, niti želimo da sugerišemo da je to slučaj. Ali pitanje je legitimno i ne može da ne bude postavljeno, budući da se radi o jednom događaju u moru sličnih.

Da ponovimo, ovo se desilo mesec dana pre „slučajnog požara“ u Notr Damu. Nismo mi pristalice teorija zavere, ali neko se očigledno nameračio na francuske crkve i sumnja u zvaničnu verziju tog glavnog događaja je potpuno opravdana. Posebno što političari moraju da vode računa, da ne dolivaju ulje na vatru.

Notr Dam u Parizu tokom požara 2019. Foto: Tanjug/AP

Ali pogrešna je pretpostavka da su svi ti napadi delo islamista.

Nisu. Islamistima smeta ono što te bogomolje simbolišu: hrišćanstvo, francuski nacionalizam, zapadnu civilizaciju generalno, sve ono što žele da unište.

Ali to isto smeta i ekstremnim levičarima; jedan harvardski profesor je požar u Notr Damu nazvao „oslobođenjem“, pošto po njemu ta katedrala za neke Francuze predstavlja „spomenik jedne defektne institucije i idealizovane hrišćanske evropske Francuske koja verovatno nikada nije ni postojala“.

Zapravo, grafiti na oskrnavljenim svetinjama pokazuju svu šarenolikost izgrednika: među njima ima radikalnih sekularista, anarhista, feministkinja, pobornika seksualnih sloboda (mada su seksualne slobode potpune, a crkva ih ni na koji način ne ugrožava budući da je nemoćna, posebno u Francuskoj gde je njen uticaj na javnost izrazito nizak), branitelja abortusa, islamista, satanista. Neki zbog svega toga Francusku zovu za hrišćane najgorom zemljom u Evropi.

Crkva u Sent-Etjen-di-Ruvreu u Normandiji u kojoj su 2016. oca Žaka Amela zaklala dvojica islamista dok je služio misu. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Flickr, paubry/Olivier LPB

Kada je prošlog januara do temelja izgorela crkva Svetog Jakova u Grenoblu, nedugo nakon što je neko na njoj ispisao grafit „blagoslovite abortus“, odgovornost je preuzela jedna anarho-libertarijanska grupa, ali ih je policija proglasila oportunistima: zvanično, kratak spoj u električnim instalacijama doveo je katastrofe. Možda zaista i jeste, nesreće se dešavaju.

Grafit „naši životi, naša tela pripadaju nama“ i anarhistički simbol „A“ našli su se na zidovima katedrale Svetog Jovana u Besansonu, dok je grafit „Alahu ekber“ otkriven na preživelom zidu crkve Svetog Petra u Orleanu, nakon što je izgorela u požaru.

Anarhističkim i satanističkim grafitima oskrnavljena je i bazilika Svetog Jovana Krstitelja u Šomonu, kao i fasada te vrata hiljadu godina stare katedrale Notr Dam u Strazburu, dok su na jednoj kapeli u Tuluzi vandali ispisivali stvari poput „Crkva u plamenu“, „Prljavi sveštenik“ i „Satana kažnjava homofobe“.

Jedan od najstrašnijih islamističkih terorističkih napada poslednjih godina u Francuskoj odigrao se upravo u jednoj crkvi, 26. jula 2016. godine u gradiću Sent-Etjen-di-Ruvre u Normandiji: tada su oca Žaka Amela zaklala dvojica terorista dok je služio misu, i to naočigled zaprepašćenih vernika.

Crkva Marije Magdalene u Ren-le-Šatou. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Hawobo/Tohma

Dana 23. aprila 2017. u crkvu Svete Marije Magdalene (bogomolje popularizovane „Da Vinčijevim kodom“) u Ren-le-Šatou uletela je mlada Sirijka, obučena u belo i lica sakrivenog iza venecijanske maske; vitlala je sekirom i pred mnogobrojnim svedocima njome razbila kropionicu sa svetom vodicom, statue, bareljef na oltaru i postavila Kuran na istaknuto mesto.

Septembra 2016. jedan Marokanac je uhapšen zbog serijskog podmetanja požara u crkvama: tri hrama u Mijou, u departmanu Averon, stradale su zahvaljujući tom fanatiku. Nekoliko islamističkih napada na crkve je i osujećeno; pariska policija uhapsila je Alžirca koji je planirao napad na par crkava.

Ono što je katolicima najsvetije, hostije, najčešće je na meti svih vrsta mrzitelja, kao i statue Isusa Hrista i Bogorodice, koje oni razbijaju, odrubljuju im glave, ili im lica uništavaju; krstove takođe razbijaju ili okreću naopačke. Hrišćani ne mogu ni da počivaju u miru na svojim grobljima: stotine spomenika je do sada oskrnavljeno, a na nekim spomenicima se mogu pronaći čak i nacističke svastike.

Ogromna većina napadnutih hramova u Francuskoj su po prirodi stvari katolički, ali na meti nisu samo katolički, tamošnji fanatici napadaju i pravoslavne hramove, kao i protestantske crkve. Za one koji te napade vrše, mi smo svi isti, a naše podele, koje mi smatramo nepremostivima, za njih su ništavne.

(P. L.)