Prvi su pevali na prozorima, sada samo plaču: Sav horor korona virusa u nama dragoj zemlji

Evropa je gledala kako Italija tone iz dana u dan, kako ih katastrofa pandemije guta i tako je bila upozorena šta i njoj može da se dogodi. Za Italiju je bilo prekasno da se pripremi, na svojoj koži je osetila sav horor epidemije korona virusa.

Kada je vlada u Italiji, među prvima u Evropi uvela blokadu zbog epidemije, malo ko je mogao da predvidi koliko će ona trajati. Od tri nedelje koliko se očekivalo, blokada se produžila na četvrtu, pa na petu i na kraju je trajala punih osam nedelja. Iznova i iznova je agonija građana produžavana, prenosi Sky News.

Iako se Italija upušta u fazu 2 popuštanja mera, ova zemlja mnogo sporije i mnogo opreznije od svih drugih u svetu. Što i ne bi trebalo da čudi, s obzirom na to kakav su horor preživeli u prethodna dva meseca...

U prvim danima blokade, gotovo da si mogao da opipaš anksioznost u vazduhu. Dok su Italijani gledali kako im se zdravstveni sistem urušava, morali su da se pomire sa činjenicom da su prvi stanovnici u Evropi kojima je naređeno da ne smeju da maknu iz svojih domova.

"Nismo spremni za ovo"

Drugog dana blokade Aurelio Fragapani čekao je u redu ispred apoteke kako bi uzeo lekove za svoju sestru. Odisao je harizmom i toplinom koja je specifična za sve Italijane. Ali, jedno obično pitanje poput "Kako si?", nateralo je ovog čoveka da se raspadne u najsitnije delove i jeca iz dubine duše.

Kao stariji sugrađanin on se nalazio u veoma rizičnoj kategoriji, pa ga je novinar upitao da li se boji.

- Brinem, ali ne zbog sebe. Narod nije spreman - jecajući je odgovorio Aurelio.

Ispostaviće se da je bio upravu. Gotovo da niko nije mogao da predvidi kakve strahote će pogoditi ovu prelepu zemlju u naredna dva meseca. Niko nije imao kristalnu kuglu niti način da pogleda u budućnost i vidi sav horor ove pandemije. Italija je bila prva koja je to osetila na svojoj koži.

Prva koja je videla kako su bolnice prenatrpane bolesnima. Prva koja je pozvala vojsku u pomoć da se prevoze mrtvi. Prva koja je pokrenula istragu o masovnim umiranjima u staračkim domovima....

Za tačno 10 nedelja Italija je izgubila više od 28.000 svojih građana od korona virusa. U tu brojku nisu uračunati stari i nemoćni koji su živote gubili u staračkim domovima širom zemlje. Italija je morala da se oprosti od čak 180 lekara i medicinskih sestara koji su izgubili bitku sa virusom. Dvoje njih je diglo ruku na sebe.

Načelnik Odeljenja za infektivne bolesti u bolnici Spedali u Breši opisao je svu traumu i strah od umiranja. Više od 300 njegovih kolega bilo je pozitivno na korona virus.

- Pitali smo jedni druge ko je sledeći, što je psihički bilo veoma teško, jer mi nismo samo kolege, mi smo pre svega prijatelji. Držali su nas u izolaciji iz straha da bismo mogli da zarazimo naše najmilije. Tako da kada sve to stavite na gomilu, zajedno sa količinom posla, umorom, svime što smo preživeli, shvatićete da je to bilo psihički iscrpljujuće - rekao je načelnik.

Optimizam koji je ubrzo nestao

U prvim nedeljama epidemije u čitavoj zemlji vladao je optimizam. Građani su bili puni nade. Svako veče su stajali na svojim balkonima i prozorima i pevali su o tome kako će sve biti u redu. Međutim, kako je broj mrtvih počeo da raste, tako je i njihova nada počela da bledi... Sve manje ljudi je pevalo, onda više niko nije pevao... Na prozorima su bile zatvorene žaluzine.

Blokada je postala još rigoroznija. Više nisi smeo ni ispred kuće da izađeš, a broj policijskih punktova se povećavao iz dana u dan. Na ulicama si mogao da vidiš sve manje i manje ljudi.

Svaki Italijan je vodio bitku sa samim sobom da pregrmi ova teška vremena i da iz svega izađe zdrav i psihički normalan.

- Kada ste stariji čovek samoća je teška. Nemam nikoga, to je mnogo tužno. Ali, bolje i to nego da sam se zarazio - rekao je jedan penzioner koji je ovih dana izašao do jednog trga u Rimu da vidi grad.

Ništa lakše nije bilo ni radnicima koji su morali da idu na posao svakog dana. Smatrali su ih srećnicima jer smeju da napuste domove, ali i njih su morile njihove brige.

Stefan je kao taksista jedva zarađivao 30 evra dnevno. Takvim tempom ne bi mogao da preživi ni mesec dana.

Blokada, zatvaranje granica i zabrana putovanja uništili su italijansku ekonomiju. Uprkos pritiscima da se na jugu zemlje, koji nije toliko pogođen korona virusom što pre popuste mere, čini se da vlada ne haje i ne želi da rizikuje.

Koje normalno, ništa više nije normalno

Italijani kažu da normalan život koji su nekad poznavali više nikad neće tako izgledati. To je jasno i onima koji ne žive u Italiji kada vide kako vlasti u toj zemlji popuštaju mere.

Cene zaštitnih maski jesu ograničene, ali se i dalje vodi debata o tome da li su one obavezne kada boravite napolju. Nametnuto je da moraju da ih nose u prevozu, prodavnici, kancelariji...

Italija je svojim očima videla kako se virus širi munjevitom brzinom i koliko mnogo vremena je potrebno da se obuzda i da se stvari vrati u normalu.

Nakon svega, italijansko gostoprimstvo i toplinu zamenila je opsesija za ličnim prostorom. Svi hode pod maskama i ne progovaraju. Strah im se čita u očima. Ovako nešto do pre samo tri meseca ne biste mogli ni da zamislite. Ali, sada im je teško da zamisle život kakav je bio ranije. Trauma i bol koju je ova nacija preživela je i dalje sveža. Trebaće rani vremena da zaceli.

Na ovoj stranici možete pratiti podatke o obolelima od korona virusa iz svih zemalja sveta.

(Telegraf.rs)