Sadašnje mere odlučiće našu bitku u budućnosti: Postoje tri scenarija korone i nijedan nije bajan

Od trenutka kada je Covid-19 počeo da se širi svetom neke zemlje su reagovale ozbiljno i veoma oštro. To su uglavnom bile države koje su preživele epidemiju Mersa i Sarsa poput Južne Koreje, Tajvana, Singapura i Vijetnama.

Njima je sprečavanje širenja zaraze bio prioritet - bez obzira na cenu. Za razliku od njih, mnoge države širom sveta u početku su se prema korona virusu ponašale kao prema najobičnijem gripu. Verovali su da će se, eto, proširiti svetom, onda ćemo mi postepeno steći imunitet i to će se prosto i jednostavno završiti. Nažalost, nije bilo tako.

U svetu je obolelo više od 2,6 miliona ljudi, a broj žrtava korona virusa je još pre nekoliko dana premašio 180.000. Da, opet ima onih koji će reći da je više ljudi umrlo od gripa. Da li biste smeli da se igrate i da ne uvedete blokadu da biste proverili koliko zaista korona virus može biti smrtonosan?

Opušteni pristup mnoge skupo koštao

Mnoge države su u početku, ni ne sluteći snagu nevidljivog neprijatelja, odlučile da ne uvode restriktivne mere. Podizali su obrve na zemlje koje su odmah krenule sa blokadama, ne prisećajući se da su one već dva puta vodile bitku sa smrtonosnim virusima. Jedna od tih država je bila i Velika Britanija koja je sve do polovine marta na neki način negirala postojanje korone. Do tada su testirali samo one sa simptomima, nisu se ni trudili da prate lanac zaraze, aerodrom je sve vreme nesmetano radio, a nisu se ni trudili da kontrolišu putnike koji su pristizali iz celog sveta.

Niko nije pričao o socijalnoj distanci, a masovna okupljanja su i dalje bila dozvoljena. Vlasti su popustile pod pritiskom javnosti i tek 23. marta su doneli odluku da uvedu određene mere, ne bi li "olakšali život" medicinskim radnicima čije su bolnice već bile krcate. I gde je Britanija sada? Nažalost, broje na stotine žrtava svakodnevno, i to u statistiku ubrajaju samo one koji su preminuli u bolnici. Cifra je odavno premašila 18.000, a sluti se da je još nekoliko hiljada ljudi umrlo u kućama ili u staračkim domovima. Prognoze su da će do kraja prvog talasa izbrojati oko 40.000 žrtava.

I oni su, kao i mnogi drugi prevideli koliko je korona podmukla. Da uništava pluća, dovodi do rada prestanka organa, da obolele bukvalno guši, i na kraju one koji nisu nakačeni na respirator i ubije.

Nisu jedini koji su loše procenili neprijatelja. Nažalost, čak četiri evropske države rangira se u TOP5 na crnoj listi sa više od 10.000 žrtava. Ispred njih su jedino Sjedinjene Američke države, koje beleže skoro milion obolelih i više od 46.000 preminulih. Kako će statistika izgledati do kraja prvog talasa više niko ne može ni da nasluti.

Za razliku od njih mnoge države koje su pravovremeno reagovale mogu da se pohvale rekordno niskim brojem smrtnih slučajeva. Novi Zeland broji manje od 20 žrtava, Australija manje od 100. Zahvaljujući brzom uvođenju mera socijalnog distanciranja i kontrole granica, kao i agresivnim testiranjem i praćenjem i izolovanjem zaraženih, sada imaju taj luksuz da rapidno popuštaju mere i oporavljaju svoju ekonomiju. To je trenutno vin-vin situacija, bar za sada...

Niko još sa sigurnošću ne može da kaže kako se koja zemlja izborila sa epidemijom. Utisci će se tek sumirati kada se sve slegne i statistike ali i opremljenost zdravstvenog sistema pokažu ko je koliko uspeo u borbi. Sve to treba ozbiljno uzeti u obzir jer nije isključeno da nam se novi talasi korone smeše, a prema procenama stručnjaka imaćemo tri scenarija.

Prvi scenario

Ukoliko u narednih 18 meseci budemo imali efikasnu, sigurnu i dostupnu vakcinu ili antivirusnu terapiju, zemlje koje su umanjile gubitak života sa najmanje oštrim ekonomskim ograničenjima biće u najboljem položaju. Australija, Novi Zeland i brojne zemlje istočne Azije imaju izbijanje pod kontrolom i u kratkom roku mogu da upravljaju nizom slučajeva dok čekaju naučno rešenje.

Drugi scenario

U nedostatku vakcine ili antivirusne terapije, izgradiće se neka vrsta imuniteta populacije tako da se virus ne prenosi aktivno na visokom nivou. Ovo dolazi iz pretpostavke da imanje koronavirusa dovodi do imuniteta najmanje dve ili tri godine i da je sledeća ponovna infekcija blaga.

Čak i u ovoj situaciji, zemlje sa malim brojem slučajeva mogu čekati na kontinuirano istraživanje i bolje utvrđivanje ko je tačno „ranjiv“ na razvoj teških simptoma i te zemlje će moći da zaštite ove pojedince tako da teret na Odeljenja intenzivne nege neće biti veliki, a stopa smrtnosti će biti svedena na minimum. Podsetimo, za sada imamo neku osnovnu ideju o tome ko je ranjiv, na osnovu starosti i postojećih uslova, ali naučnici još ne razumeju pojedinačne genetske ili imunološke faktore koji utiču na razvoj komplikacija korona virusa.

Treći, najgori scenario

Istraživanjem bi se moglo utvrditi da ne postoji trajni imunitet na virus, odnosno da nije moguće ojačati imunitet, što znači da bi naknadne infekcije bile ozbiljnije (slično denga groznici). Ovakav scenario mogu da prežive samo zemlje sa kapacitetom da eliminišu virus i zadrže graničnu kontrolu. Očigledno je da je lakše eliminisati virus ukoliko imate manje slučajeva. U ovoj situaciji preventivne mere opreza mogu da spreče širenje korone kroz populaciju.

Mnogo znamo, a zapravo ne znamo ništa

Činjenica je da ni nakon više od četiri meseca od pojave prvih slučajeva u Kini, svet ne zna sa čime se zapravo bori. I pored svih istraživanja, postoje brojne rupe, od toga da li možemo da stvorimo imunitet, da li je moguće napraviti vakcinu i koliko će potraga za lekom trajati. Ne znamo više ni ko je ranjiv, jer je virus kosio i staro i mlado i bolesno i zdravo. Ne znamo ni koje su sve tačno posledice. Na primer, lekari u Italiji su zabeležili slučajeve u kojima pacijenti razviju Gilen Bareov sindrom (privremena paraliza) i da je to samo jedna od posledica korona virusa...

Igramo ruski rulet?

U ovoj neizvesnosti, zemlje koje aktivno rade na suzbijanju ovog virusa i smanjuju broj obolelih i preminulih na najmanju moguću meru, kupuju vreme da pronađu što jače oružje u borbi sa virusom, istovremeno štiteći svoju ekonomiju i društvo. Drugi, puštajući da se virus polako širi kroz svoju populaciju (samo ravnanje krivulje, umesto da se potpuno zaustavi širenje), samo se kockaju životima ljudi i biće uhvaćeni u cikluse zaključavanja i popuštanja mera koje će uništiti ekonomiju i izazvati socijalne nemire, kao i povećan broj smrtnih slučajeva povezanih sa Covid-19.

Ovu teoriju bi možda mogla jednom da opovrgne Švedska, koja jedina nije uvela rigorozne mere niti je zatvorila granice, a zabeležili su oko 16.000 obolelih i oko 2.000 žrtava. Dok vlasti veruju da je njihov odgovor na pandemiju jedini racionalan, mnogi tvrde da će epilog biti tragičan, ističući da je procenat smrtnosti već veliki s obzirom na to da Švedska broji oko 10 miliona stanovnika.

(I. Nikolić)