Odlazak "prvog partizana Evrope": Uvek hrabar pred suzavcem, borio se za Grčku do smrti

"Heroj Akropolja", legendarni crtež iz 1968. godine Foto: Profimedia/Sputnik

Visoko podignute ali i, kako je sam voleo da kaže, tvrdoglave glave, redak primer borca, a istovremeno jednostavan, dostupan, duboko čovečan, ali i „naivan“, Manolis Glezos je bio jedan od poslednjih simbola novije grčke istorije. Uspeo je da ostane upamćen ne samo poštovanju i istorijskom značaju već i po izuzetnoj snazi i delovanju čak i u devetoj deceniji svog života.

Preporučujemo

U životu prepunom izganstva i muke, nikome nije jasno kako je do 98. godine pronalazio toliko snage, toliko inata, ali i želje kada je mogao slobodno da sedi kod svoje kuće i užva u „staroj slavi“. Ali, to onda ne bi bio Manolis Glezos.

Mnogi znaju „prvog partizana Evope“, kako ga je nazivao Šarl de Gol zbog velike hrabrosti da zajedno sa Lakisom Sandasom skine svastiku sa Akropolja 30. maja 1941. godine. Upravo je ovo rečenica kojom počinje autobiografski dokumentarac „Poslednji paritzan“, režisera Andreasa Hatzipaterasa koji je prikazan prošle godine na Festivalu u Solunu.

To što je skinuo svastiku bio je čin koji ga je, kako se kasnije i sam šalio, „osudio“ da o njemu priča do kraja svog života, ali i koji nije prošao bez posledica. Već sledeće godine uhapsio ga je Gestapo, završio je u zatvoru gde je bio mučen, a sigurnu smrt izbegao je samo zato što se ozbiljno razboleo od tuberkuloze.

Međutim, Glezos je bio mnogo više od toga.

Ni po izlasku iz zatvora se nije dozvao pameti, nastavio je put ka ozdravljenju, ali i revolucionarnoj borbi koja ga je ponovo dovela iza rešetaka – prvo su ga hapsili Italijani, pa potom grčki Bataljon za bezbednost, odnosno antikomunistička paravojna jedinica koja je bila tadašnji pandan Gestapu.

Normalan život ili početak revolucije?

Nakon što je i tu muku izbegao, konačno je započeo „normalan“ život kao direktor novine „Rizospastis“ (Radikal), ali nedugo po izbijanju građanskog rata u Grčkoj, ponovo ga hapse. Ovoga puta mu „tovare“ sve i svašta na optužnicu, a biva osuđen i na smrt. Srećom, zahvaljujući međunarodnom uticaju, odnosno apelima Šarla de Gola i Pikasa, 1954. godine konačno je oslobođen.

Dve godine nakon što je oslobođen postaje direktor nekadašnjih grčkih levičarskih novina “Avgi“, a potom pristupa Komunističkoj partiji. Samo dve godine kasnije prima međunarodnu nagradu za novinarstvo, ali ponovo se nalazi u skobu sa tadašnjom vlašću, pa ubrzo biva optužen za špijunažu zajedno sa 8 istaknutih članova stranke.

Vojni sud, pet godina zatvora, nove međunarodne reakcije Albera Kamija i Žana Pola Sartra, oslobađanje iz zatvora kraljevskim dekretom, Lenjinova nagrada 1963. godine, novo hapšenje uoči 21. aprila 1963. godine (državnog udara u Grčkoj), ponovo zatvor, izgnanstvo i, konačno, amnestija tadašnjeg predvodnika državnog udara, pukovnika Jorgosa Papadopulosa 1971. godine.

Do tada je već prošao „sito i rešeto“, a kako se kasnije prisećao, čak 13 Božića je proveo u zatvoru, dok je za neke bio ubeđen da su mu poslednji.

Deset godina kasnije postaje poslanik tadašnje Ujedinjene demokratske levice (EDA), odnosno današnjeg PASOK-a (Panhelenskog socijalističkog pokreta).

Do Brisela kolima jer ne voli avione

Godine 2002. osniva pokret Aktivnih građana, a potom i pravi koaliciju sa Sirizom, te postaje stručni konsultant stranke. Istovremeno vremešni Manolis nastavlja svoje međunarodne aktivnosti – posećuje Venecuelu kako bi podržao Čaveza, kao što je nekada činio sa Kastrom na Kubi i postaje predsednik Narodnog fronta za oslobođenje Sagija el Amre i Ro de Orora (Front Polisario).

Ni u poznim godinama ne prestaje da prisustvuje protestima u Grčkoj 2010. godine gde je i napadnut od strane policajca iz redova specijalne grčke Jedinice za uspotavljanje reda i mira, ispred spomenika Neznanom vojniku na trgu Sintagma. Zbog incidenta, u 88. godini završava u bolnici, a verovali ili ne, sličan napad ponovio se dve godine kasnije.

Ni pod stare dane Glezos nije ustuknuo u borbi za bolju Grčku Foto: Profimedia/AFP

Sa Sirizom dobija svoje mesto u parlamentu 2012. godine, a postaje i član Evropskog parlamenta 2014. sa rekordnim brojem glasova (438.000!). Odslužio je i godinu dana u Briselu do kojeg je išao kolima jer „ne voli avione“. Ali, i tamo je bio „trn u oku“ desničarskim partijama posebno zbog napora da konačno naplati Nemcima odštetu iz Drugog svetskog rata. Tako je i nastaio Nacionalni savet za odštetu, na čijem je čelu bio upravo bio on.

U poznim godinama na protestima

Protestvovaće i zajedno sa hiljadama ljudi protiv terorizma u Parizu 11. januara 2015. u 93. godini sa istom strašću i voljom sa kojom je to činio pola veka pre toga u Berkširu moleći se za mir u svetu.

Referendum 2015. i grčko „ne“ koje se pretvorilo u „da“ dovode ga u sukobljeni stav sa onima koji su mu do juče bili partneri. Tada je i objavio da napušta Sirizu, ali to nije značilo da napušta i politiku – poslednjih godina života sarađivao je sa strankom Nacionalnog ujedinjenja (LAE).

Ne samo što nije prestao da se bavi politikom u teoriji već nije nikada prestao ni da je primenjuje u njenom punom značenju – krajem 80-ih godina je čak otišao u selo Apiratos na Naksosu gde je započeo eksperiment sprovođenja aktivne demokratije koja se dugo godina zadržala.

Revolucionar, inovator, književnik, političar...

Posebnu pažnju pridavao je pismenosti i kulturi. Kao predsednik Komisije za biblioteke, pobrinuo se za osnivanje javnih biblioteka u izolovanim zajednicima. Osim što je napisao veliki broj članaka, bio je autor 16 knjiga na temu politike, istorije, jezika i umetnosti, a u čuvenoj atinskoj ulici Ipokratus bio je vlasnik i svoje knjižare „Vega“. Kako je i sam govorio, često se brinuo da neće stići da objavi sve ono što je napisao.

Malo ljudi zna da je bio i pronalazač, pa je tako izumeo sistem za odbranu od poplava i davao predloge kako se boriti protiv erozije tla. Ne čudi onda ni što je uživao toliki broj nagrada, što u Grčkoj, što u svetu – predsednici demokratija, Atinske akademije nauka, opštine, organizacije, univerziti koji su mu uručivali doktorate... Manolis to ipak, nikada nije tražio niti tražio način da sva ta priznanja unovči.

- Cenim smelost i smatram je najvećom vrlinom potrebnom zarad višeg cilja. Mrzim laskanje i verujem da nema nesrećnije osobe od one koja je razočarana. Osećam se primoranim da ispunim zaostavštine koje su ostavili moji drugovi koje sam izgubio u demonstracijama, bitkama i državnim udarima. Rekli su mi Ako ćeš ti živeti, nemoj me zaboraviti. I kada plešeš i slaviš, pij i za mene. I kada na obali čuješ urlik talasa, u šumi grmljavinu, vetar kako se promalja lišćem, čućeš i mene. Od svih njih crpim snagu – rekao je u intervjuu iz 2015. godine.

Podržavao Miloševića

Tako je i u prošlosti opraštao svojim mučiteljima. Neki su čak i sami tražili oproštaj od njega. Jedan od njih je upravo policajac koji ga je prethodno napao na Sintagmi kojeg je Manolis primio u kuću kako bi ga „počastio ljubavlju“ zajedno sa svojom suprugom Džordžijom.

Podrška Sirizi u trenucima kada je Grčka proživljavala teške ekonomske trenutke Foto: Profimedia/Zuma Press

Ima i onih Grka koji će i dan danas reći da je veličanje Manolisa Glezosa preterivanje. Bilo je tu pogrešnih političkih stavova poput podrške Miloševiću i drugim kontroverznim režimima.

Ali i on ne beži od toga da je često bio naivan, pa je često samokritičan što pokazuje na najbolji mogući način njegovu nesebičnost, duševnu snagu, smelost, moral i sve ono kroz šta je prošao zbog čega je zadobio poštovanje čak i od najvećih političkih protivnika.

I bez obzira na zaostavštinu koju je ostavio Grčkoj, ali i svetu, uvek je isticao da bi najviše voleo da ga pamte po jednostavnim pozdravima koje je upućivao drugim ljudima na ulici. Po dobrom jutru, dobroj večeri i lakoj noći.

(T.T./Telegraf.rs/Lifo.gr)