Ispovest iz Kine: Bili smo u karantinu zbog korona virusa 8 nedelja, evo šta treba da znate

Ova priča iz prvog lica objavljena je na sajtu HuffPost anonimno, a napisao je američki par koji živi u Kini. Urednici ovog sajta retko objavljuju anonimne priče, a sada su to učinili zbog potencijalnih rizika za autore. Priču prenosimo u celosti.

- Živimo u Kini sa našom decom i poslednjih sedam i po nedelja smo bili uglavnom zatvoreni u svom domu, radeći i školujući se na daljinu, zbog epidemije COVID-19.

Gledamo vesti i razgovaramo sa porodicom i prijateljima iz Sjedinjenih Država i Evrope. Imali su pitanja o tome kakav je karantin za nas i šta da očekujemo dok se korona virus i dalje širi i stvari postaju sve restriktivnije od zemlje do zemlje. Očigledno ne možemo predvideti kako će se to odigrati u različitim okruženjima i ne pretpostavljamo da imamo odgovore na pitanja šta bi svi trebalo da rade. Ali, imamo iskustva u tome kako sačuvati zdrav razum i ostati produktivan kroz izazov prinudnog boravka u zatvorenom prostoru nedeljama.

Oboje smo učitelji u školi u koju idu i naša deca. Naš grad je stotinama kilometara od Vuhana, epicentra prvobitne epidemije. Milioni i milioni ljudi žive u gradu, a navodi se da je broj slučajeva korona virusa ovde bio tek nekoliko stotina. Ipak, ograničenja su bila značajna.

Početkom krize postavljeni su zidovi oko našeg susedstva, a postavljene su i blokade puteva da se ograniči ko može da uđe ili izađe. Uveden je policijski čas i posetioci nisu mogli da uđu u naselje. Dali su nam posebna lična dokumenta koje pokazuju da nismo napuštali zemlju ili putovali po Kini. Do nedavno su otvorene bile samo prodavnice namirnica i benzinske pumpe. Svaki put kada idemo da kupimo hranu, moramo telefonom da skeniramo aplikaciju koja obaveštava vlasti gde smo.

Škole su zatvorene širom Kine još od Kineske nove godine u januaru. Počeli smo da radimo od kuće početkom februara, a naša deca su pohađala školu sedeći za našim trpezarijskim stolom. Prvobitno zatvaranje trajalo je dve nedelje, a potom je produženo u martu. Danas je datum povratka još uvek neizvestan. Dakle, dok nismo bili pod formalnim karantinom, bili smo veoma ograničeni u tome gde možemo da idemo i šta možemo da radimo. Tokom vremena smo se morali prilagoditi životu veoma različitom od onoga na koji smo navikli.

Ovo je nešto od onoga što nam je pomoglo:

Napravite rutinu

Razumemo da mnogi ljudi normalno već rade od kuće deo posla, ali za nas je to bilo novo i zahtevalo je neka prilagođavanja. Nastava se obično odvija licem u lice. Kućno obrazovanje je takođe nešto što ljudi rade, ali za nas je to bilo novo, kao izazov s kojim smo morali da se nosimo.

Rano smo stekli osećaj da smo u filmu "Dan mrmota". Dani su se stopili jedan sa drugim. Stvaranje strukture i rutine je pomoglo. Navijali smo alarm i ustajali malo kasnije nego obično. Na početku smo se šalili oko toga da ćemo svaki dan nositi pidžamu, ali to je ubrzo postalo naporno. Zato smo počeli da se presvlačimo.

To isto radimo i sa našom decom. Bilo je važno da shvate da ovo nije raspust. Spavaju nešto duže nego što bi to radili danima kad redovno idu u školu, ali onda ustaju, doručkuju i sednu u trpezariji za poseban tip školskog dana, dok mi idemo u spavaću sobu koja nam je sad kancelarija.

Pauzu za ručak pravimo svaki dan oko podneva. Svi prestajemo da radimo i jedemo zajedno. Gledamo zabavne emisije na televiziji dok jedemo. Osećaj je sličan onome kao kada ne idete u školu jer ste bolesni, a ne osećate se loše. To je malo zadovoljstvo, ali nešto što nismo mogli da uradimo u normalnim okolnostima. A onda se vraćamo na posao.

Za decu je važno da im postavite ograničenja koliko dugo treba da rade. Iako dobijaju zadatke digitalno od svojih nastavnika, važno je da im se javljaju tokom dana. Zadaci mogu biti obimni i više puta smo se susreli sa tim da je neko od dece na rubu suza, jer su radili domaće mnogo duže nego što je potrebno. Njihovi nastavnici odlično rade, ali ponekad je teško proceniti kako jedan zadatak izgleda srednjoškolcu koji želi da da sve od sebe, ali koji nema neposredne povratne informacije ili školske drugove sa kojima se može porediti.

Takođe se trudimo da i mi u razumnom vremenu prestanemo sa radom. Deca završavaju rano popodne. Kao nastavnicima, nama je bilo teže. Mnogi naši učenici nisu se držali redovnog rasporeda ili su se razišli u matične zemlje, pa dan zamenili za noć. Često smo radili do kasno uveče, mnogo duže nego što bismo uobičajeno. Nismo pronašli rešenje za ovo. Ali, gledanje omiljenog zabavnog programa bila je neka uteha.

Provedite kvalitetno vreme ispred ekrana

Kao i mnogi roditelji, svesni smo vremena koje naša deca provode ispred ekrana i brinemo se o tome, uprkos tome što smo gledali mnogo televizije u njihovim godinama. Da smo im to dozvolili, beskonačno bi igrali video igre. I srećno bi neprekidno ćaskali sa prijateljima i gledali snimke na YouTubu.

U normalnim okolnostima postavljamo ograničenja i pokušavamo da ih učinimo produktivnijima. Nismo odustali od toga, ali smo im više praštali i uvideli smo vrednost nekih igara koje igraju. "Just Dance" na Playstationu podstiče ih da vežbaju. "Minecraft" može biti izuzetno pametna igra. Čak i "Fortnite" ima svoju vrednost dok ih slušamo kako razgovaraju o strategijama sa prijateljima širom grada i širom sveta.

Gledali smo više televizije i Netflixa nego što bi trebalo. Takođe shvatamo da „gledanje televizije“ nije nužno originalan ili koristan savet, ali proširili smo spektar stvari koje gledamo. Gledali smo neke zaista kvalitetne filmove, ali i dosta groznih rijaliti emisija, kao i reprize onoga što volimo. Neke stvari smo pratili zajedno s decom.

U pokušaju da se sklonimo od ekrana, vratili smo se društvenim igrama. Bilo je zaista lepo družiti se za trpezarijskim stolom, koji je istovremeno i učionice srednje škole. A da kažemo nešto i u našu odbranu: čitava porodica čita mnogo, od Harija Potera do "Beskonačne šale".

Zabavite se na Instagramu

Iskušenje da stalno pratite vesti je realno. Konstruktivno je i važno biti informisan; ali u određenom trenutku prekomerna konzumacija vesti postaje porok, poput češanja kraste. Uz sve vesti, često smo predugo istraživali  "Johns Hopkins" mapu korona virusa. U početku smo pokušavali da shvatimo rast broja slučajeva u Kini, a kako je on opadao poslednjih nedelja, počeli smo da gledamo globalne brojeve. To je rupa bez dna: prelazili smo na akademske članke o epidemiologiji i, što je još gore, na onlajn teorije zavere. Takođe smo otkrili koliko je otrovno iskušenje da uđemo u onlajn debate sa strancima.

Ponekad je važno zabiti glavu u pesak. U redu je da napravite pauzu. Instagram je bio odlična destinacija za bezbrižno prelistavanje lepih slika radi oporavka. Gledali smo mnogo kolača. (Otvorite Instagram i pretražite #cakedecorating.) Neverovatno je umirujuće gledati kako neko stavi tortu na tanjir, razmažite glazuru po celoj površini, izgladi je špahtlom, pa ukrasi jarko obojenim slatkim cveće, možda dodajući još malo šarenih mrvica. Predivno je i oko toga se nećemo prepirati.

Vežbajte gde god možete

Pre nego što je sve ovo počelo, redovno smo išli u teretanu i dizali tegove. To nas je činilo jačim i zdravijim. Ali teretana je zatvorena zajedno sa svim ostalim, tako da je to prestalo da bude opcija.

U početku su nam govorili da uopšte ne izlazimo napolje. Virus je bio tako nov i ljudi su se uplašili. Takođe je bilo hladno i sivo tokom čitavog januara i februara, tako da provoditi vreme unutra nije bilo teško.

Pokušali smo sa nekim vežbama na Internetu, radeći staromodni kalinetiks i "bodyweight" vežbe. Pronašli smo stare patike, stavili maske za lice (iako vam zapravo nisu potrebne kada ste napolju daleko od gužve) i počeli da trčimo.

Sada kada se vreme zagreva, a teretana je i dalje zatvorena, trčanje je postalo prijatan deo rutine. Počeli smo da viđamo sve više i više naših komšija napolju  (svi nosimo maske i držimo se podalje).

Borite se sa strahom

Svako od nas imao je oscilacije raspoloženja - ponekad i po nekoliko dana. Osećali smo da su stvari u redu i da je ovo iskustvo nešto što ćemo strpljivo podneti. A onda bi se javila zabrinutost, senke anksioznosti, pa čak i strah, i sve bi se srušilo.

Ti se strahovi i strepnje kreću od onih jednostavnih koji se odnose na obavljanje posla ili brigu oko toga da li to radimo dovoljno dobro, preko većih strepnji zbog efekta koji sve ovo ima na našu decu, pa sve do razarajućeg egzistencijalnog straha za goli život. Sve se to pogoršava jer strahove složenijim čini osećaj zarobljenosti i izolacije.

Do sada su nas srećom ove krize stizale jednog po jednog. Neko od nas ima loše popodne ili ceo dan, a drugi mogu biti miran glas razuma. A onda, dan ili dva kasnije, uloge se preokreću i moramo ponuditi drugima iste jednostavne savete koje smo upravo dobili.

Ako se desi da svi počnete da paničite istog dana, ili ako živite sami, meditacija može da pomogne. Takođe je bilo korisno dopisivanje sa širokom grupom prijatelja. Sigurno je neko od njih smiren i može vam pomoći da se i vi smirite. Nismo bili sami u ovome.

Ono što se ponekad činilo nepodnošljivim, većim delom je postalo deo normalnog života. Sve što vidimo i čitamo govori u prilog tome da se treba socijalno distancirati kad god je to moguće. Shvatamo da, iako je to bilo naporno i izazovno, imamo i sreću da smo mogli da radimo od kuće i još uvek imamo posao. Znamo da to nije tako za mnoge, mnoge ljude.

Šta će se desiti

Tokom protekle nedelje, u Kini je bilo nekih naznaka promena. Nije bilo novih aktivnih slučajeva u našem gradu. Neke su isporuke počele da stižu u naše susedstvo, a saznali smo ove nedelje i da "Apple" otvara prodavnice u Kini, a zatvaraju svuda drugde.

U isto vreme, šire se glasine o odlaganju datuma ponovnog otvaranja škola, i sada se govori o kraju aprila. Zidovi i blokade puteva i dalje stoje, a ograničenja za ljude koji se vraćaju u Kinu nedavno su pooštrena. Strahuje se da će se virus ovde ponovo pokrenuti. I ostajemo skoro u potpunosti u neznanju u vezi sa onim što sledi.

Za sada smo i dalje mirni i strpljivi i radimo sve što možemo da očuvamo zdravlje. Želimo najbolje ljudima širom sveta koji se nađu u sličnoj situaciji.

(V. N.)